ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XXVIII
О СМРТИ КНЕЗА ТЕОФАНА
 
1. Продужимо, дакле, беседу започету односно оних душа које, у часу својега исхода из плоти, бивају удостојене предзнања о бројним будућим збивањима. Није ми упутно прећутати ни оно што сам, из тамошњих непосредних сведочења, дознао поводом Теофана, кнеза града Центумцела.[1] Беше ово, ваистину, муж свесрдно предан делима милосрђа, ревносан у свакој добродетељи, ненадмашни чувар гостољубља. Како би удовољио задужењима каква принадлеже положају једнога кнеза, стараше се доследно о земним и временим пословима, но, како се јасно пројавило из свршетка његовога живљења, беше ово умногоме пре старање по дужности, него ли по властитој склоности.
2. Кад се овај већ нађе на самрти, изби ужасна провала облака, тако силна да не беше могућно предузети пoгребни спровод. Кроз нарицање и сузе, његова жена непрекидно казиваше: “Шта ћу чинити? Како те могу пренети до гроба, кад ми није могуће ни да прекорачим кућни праг поред оваквога невремена?” Он јој пак одврати: “Не јадикуј, жено, јер чим се будем упокојио, изнова ће се разведрити”. Овим његовим речима уследи смрт а њој пак престанак невремена.
3. Овоме следоваху друга знамења: наиме, његове руке и ноге, отекавши од подагре, беху препуне гнојних рана. Када га потом, након што је преминуо, свукоше ради купања, као што се по обичају чини, и руке и ноге му обретоше потпуно здраве, као да се на њима никада не беху отвориле ране.
4. Након што га однесоше и сахранише, његова жена, четири дана касније, намисли да је потребно променити мермерну плочу која је лежала на његовом гробу. Кад, дакле, гробни камен би уклоњен, од Теофанова се тела разли тако прекрасно благоухање, да се чињаше како се ово растаче не изједено црвима, већ претварајући се у опојне аромате.
5. Када сам о овом збивању беседио у својим омилијама, извесни људи, обузети маловерјем, посумњаше у истинитост реченога. Једнога пак дана, док сам се налазио на једноме сабрању људи племенитог рода, представише ми управо оне занатлије које на Теофановом гробу беху замениле мермерну плочу, будући да су ови дошли к мени некаквим личним питањем. Искористих, дакле, прилику да их пред сабраним клиром, племством и народом испитам поводом поменутог чуда. Посведочише тако и сами да се заиста беху обрели запљуснути непојмљивом сладошћу поменутог благоухања; те, како би већма узвеличали ово чудо, дометнуше још читав низ појединости поводом поменутога гроба, чије ми се излагање овога часа чини предугим.
6. Петар: Мени се, уистину, и ово што сам чуо чини посве довољним. Мучи ме, пак, још једна недоумица: будући да је претходно казано да се душе светитеља већ сада налазе на небесима, из овога следи, без сумње, да нам и за душе озлобљених ваља веровати да бораве у аду. Непознато ми је шта нас у погледу овога учи Истина. Увреженом је, пак, схватању страна помисао да душе грешника бивају подвргнуте наказању пре суда.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Данашњи град Чивитавекија, у покрајини Лацио.

Comments are closed.