ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава ХХIV
О ВИЂЕЊУ ТЕОДОРА, ЦРКВЕЊАКА ЦРКВЕ СВЕТОГ ПЕТРА У РИМУ
 
1. Григорије: Још увек су међу нама неки од старијих, који су познавали Теодора,[1] чувара цркве Светог Петра у Риму. Он сам беше обзнанио једно чудо које га је задесило, уистину изузетно и достојно помена. Једне ноћи, када се, раније него што је уобичавао, дигао ода сна како би допунио кандила постављена у близини храмовних двери, након што је сместио лестве под једно од њих, попе се уз ове. Стојећи овде, распириваше пламен у кандилу, када се одједном, на тлу иза њега, одевен у блиставо белу одору, указа свети Петар,[2] који му рече: “Пријатељу,[3] зашто си поранио у толикој журби?”
2. Апостол за трен нестаде испред Теодорових очију, док он још увек стајаше крајње удивљен; но, толики беше страх који га је обузео да му посве нагло ишчилише снаге, у толикој мери, да се дуги низ дана након овога не могаше дићи са постеље. Но, шта би Друго био намеран да објави свети апостол чуварима својих пречасних моштију, ако ли не благодарност коју у њега беху стекли? Колико год се, наиме, усрдније беху старали о овој светињи, овај то нетремице проматраше, уписујући им за труд непролазну плату.
3. Петар: Мене, пак, мање збуњује указање светога апостола од тога што се овај који га виде, премда будући потпуно здрав, након виђења обрете немоћан.
Григорије: Зашто те, Петре, ово чуди? Не сећаш ли се како и пророк Данило, нашавши се удостојен великог и страшног виђења, потом признаје: Занемогох, и боловах неко време.[4] Плот је немоћна да поднесе оно што је својствено духу, те стога, каткад, ако ли уму човечијему буде допуштено да сазрцава оно што га превазилази, неизбежним бива то што се глинени сасуд наше плоти, исувише ломан да би у себе примио терет овога блага, донекле раслабљује.
Петар: Ето непобитног одговора, што развејава колебања искрсла у моме уму.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Теодор, custos римске цркве, по звању је црквењак, као и Констанције, mansionarius цркве у Анкони (I, 5, 2).
  2. Апостоли Петар и Павле на римским мозаицима су углавном одевени у снежно беле одоре, за разлику од осталих светитеља.
  3. Термин conlibertus, који овде преводимо као пријатељ, ваља разумети у павловском смислу као у Гал 5,1, што ће рећи: заједно позван у слободу, односно саослобоћеник од окова греха.
  4. Дан. 8,27

Comments are closed.