ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XXVII
НА КОЈИ НАЧИН УМИРУЋИМА ПОНЕШТО БИВА ОТКРИВЕНО; О СМРТИ САВЕТНИКА КУМКВОДЕУСА, О ОТКРИВЕЊУ ДАТОМ МОНАСИМА ГЕРОНТИЈУ И МЕЛИТУ, И О УПОКОЈЕЊУ СЛУГЕ АРМЕНТАРИЈА И ДАРУ ПОЗНАВАЊА РАЗЛИЧНИХ ЈЕЗИКА
 
1. Григорије: Каткада душа прозире штогод властитом силом својственом њеној природи, сопственом моћи проницања. Каткад, пак, душе приправне да се разлуче од тела дознају оно што има да се догоди преко откривења. Неке од њих најпосле, ближећи се исходу из плоти, потакнуте божанским надахнућем, управљају нетелесно око својега духа ка небеским тајнама.
2. Да душа понекад спознаје будуће посредством својствене јој моћи проницања, видљиво бива из наредног случаја: Кумкводеус, саветник из нашега града, нашавши се на самрти пре неке две године, пре но што ће издахнути позва својега слугу и заповеди овоме да му припреми одећу како би некуда пошао. Како слуга, држећи га једва присебним, не следоваше његовој заповести, Кумкводеус устаде, одену се, те каза како је намеран да се, Апијевим путем, запути у цркву Светог Сикста.
3. Одмах потом, како му се стање још погорша, умре. Одлучено би да његово тело буде положено покрај цркве Светог Јануарија мученика, која стоји на Пренестинском путу. Но, онима који су се бринули о спроводу ово се место учини превише удаљеним; стога се, дошавши изненада на другу замисао, упутише Апијевим путем, те, премда не знајући баш ништа о ономе што је покојник казивао пре но што ће издахнути, погребоше његово тело управо у цркви коју беше назначио. Најпосле, како нам овај свима беше знан као човек у потпуности предан овосветским старањима и жељан високих почасти, на који ћемо начин рећи да му беше могућно овакво спознање, ако ли не тако што му нутарња моћ проницања, својствена души, беше омогућила да унапред сагледа шта ће се случити са његовим телом.
4. Често, пак, они што леже на самрти унапред сагледавају будуће посредством откривења; допуштено нам је да овб закључимо путем извесних збивања за која знамо да су се одиграла у манастирима. У моме, наиме, општежићу,[1] пре десетак година, живео је брат по имену Геронтије. Како се овај нађе оборен тешком болешћу, једне му се ноћи у виђењу указаше људи у белим и пресветлим одорама, који се с висина спуштаху ка манастиру. Зауставивши се најпосле крај његове постеље, један од ових каза: “Дођосмо да у војску отпремимо неколицину браће из Григоријевог манастира”; те одмах, дајући знак своме сапутнику, заповеди: “Запиши: Маркел, Валентинијан, Агнел”, и још неколицину чијих се имена сада не досећам. Најзад дометну: “Упиши и овога који нас проматра”.
5. Након реченог виђења, Геронтије, чим освану дан, објави братији коме се из овога манастира ваља припремати за смрт, откривајући да ће им и он сам убрзо следовати. Прекосутра, именовани монаси један за другим помреше, управо по реду којим оне ноћи беху прозвани. Последњи сконча овај који беше предвидео смрт своје сабраће.
6. Током пошасти пак, која је пре три године уназад сејала смрт по нашем граду, језиво га пустошећи, живео је у манастиру у Портусу монах по имену Мелит, још увек млад, но увелико просијао ванредном чистотом срца и смирењем. Како се ближио дан његовога призвања (у царство небеско), обрете се овај погођен болешћу те најпосле доведен до смртнога часа. Тада преподобни муж, епископ овога града, Феликс, дознавши за ово, похита да га обиђе и утеши, убеђујући га притом да не страхује од смрти.[2] Стаде, штавише, да га уверава како му, по дару божанског милосрђа, свакако следи још подуго живљење.
7. Мелит му, пак, одговори да је рок његовог овоземног битисања безмало испуњен: беше му се, наиме, указао некакав младић који, предајући му у руке писмо, каза: “Отвори и читај”. Отворивши га, он обрете овде, златним словима писана, како своје тако и имена свију који, скупа са њиме, на дан Пасхе беху примили свето крштење руком поменутог епископа. Његово име стајаше исписано као прво, док за њиме следоваху сви који беху крштени овог торжественог дана. Видевши ово, нађе се у потпуности уверен да ће се, како он сам тако и остали, убрзо преселити из овога живота.
8. Истог овог дана, дакле, умре Мелит а за мало времена и сви они који беху крштени уједно са њиме; неколико дана касније, ниједан од њих не беше остао у животу. Нађе се, дакле, несумњивим да овај слуга Божији беше угледао њихова имена писана златним словима,[3] будући да ова беху постојано утиснута у вечној светлости.
9. Управо како овима беше дато да познају будуће путем откривења, тако су и поједине исходеће (из тела) душе кадре да предокусе небесна таинства, не у сну већ у будном стању. Добро знаш Амонија, монаха из моје обитељи. Овај, наиме, док још пребиваше у свету, беше за жену узео кћи Валеријана, саветника у овоме граду. Стога и учестало посећиваше његов дом, свагда му стојећи на услузи, те будући, следствено реченоме, подробно упознат са свиме што се онде догађало.
10. У време када већ беше у манастиру, приповедао ми је како, у доба смртне пошасти која је харала нашим градом у време патриција Нарса,[4] у Валеријановој кући живљаше слуга Арментарије, који се одликовао изузетном скрушеношћу и чистотом срца. Како зараза не беше мимоишла ни саветников дом, и овај слуга оболе и обрете се на концу свог животног века.
11. Изненада се задеси баш као отргнут од оних што су стајали око њега, но потом, повративши се, стаде да дозива својега господара, те му каза: “Бејах на небесима и онде дознадох коме из овога дома ваља умрети: овај, овај и онај уз њих нека се приправе за своју кончину. Ти, пак, не страхуј, јер још није приспело твоје време. Но, како би поуздано знао да казујем истину, говорећи ти да сам се обрео на небесима, ево где онде примих дар познавања свеколиких језика. Познато ти је, рецимо, да ми не беше знана ни реч грчкога језика? Проговорићу стога грчки, еда би се уверио да сам заиста примио дар језика”.
12. Његов му се господар тада обрати на грчком а Арментарије му одговори истим језиком, у толикој мери беспрекорно, да сви присутни остадоше запрепашћени. У поменутој се кући налазио притом и један Бугарин, копљоноша поменутог Нарса. Овога хитро доведоше болеснику те му се обрати бугарским језиком. Слуга пак, премда у Италији рођен и одрастао, одврати овим варварским наречјем, баш као да беше потекао из бугарског племена. Сви који су га слушали остадоше веома удивљени, те ово двојако испитивање у погледу језика који Арментарију, несумњиво, не беху познати, беше посве довољно да их увери да су му сада знани и сви остали, поводом којих нису били у прилици да га ставе на пробу.
13. Смрт овога слуге нађе се одложена још за наредна два дана, док трећега пак, по некаквом тајанственом Божијем суду, овај зубима жестоко израњави властите руке и мишице, те тако, најпосле, напусти пропадљиву плот. Након његове кончине, за кратко беху одведене са светлости овога света душе свију које овај беше назначио по имену, док у Валеријановом дому, током реченога помора, не умре баш нико од оних које не беше поменуо.
14. Петар: Уистину је ужасно то што човек који се нађе удостојен тако особитог дара, сконча у таквим страдањима, која пре доликују каквом наказању.
Григорије: Ко ће познати таинствене судове Божије? Пред ониме што нам се у божанском промислу јавља несхватљиво, ваља нам се пре са страхом приклонити, него настојати да о овоме расуђујемо.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Григорије говори о “свом” манастиру, на само зато што је у њему живео као монах, већ и стога што га је он сам основао у сопственој кући (уп. Liber Pont. I, 312). Отуда и назив “Григоријев манастир”, који му је дат поред оног званичног: Monasterium S. Andreae ad Cliuum Scauri.
  2. Реч је о епидемији која је избила 590. године. Monasterium beati Laurentii positum in insula Portus Romani, односно поменути манастир у Портусу, данашњем Порту, помиње се крајем VIII века у Liber Pont. I, 502. О Феликсу, епископу Портуса, пореклом из Сабине, погледај IV, 53,1 и 57,3
  3. Злато је овде симбол ступања у вечну славу, док другде изображава још и милосрђе (IV, 37,9).
  4. Епидемија “у време патриција Нарса” избила је 571. године.

Comments are closed.