ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава I
ТЕЛЕСНИ ЉУДИ НЕ ВЕРУЈУ У ВЕЧНИ ЖИВОТ ДУХА, , БУДУЋИ ДА ГА, ПРЕМДА СУ О ЊЕМУ СЛУШАЛИ, НЕ ПОЗНАЈУ ИСКУСТВЕНО
 
1. Прародитељ рода људскога, изагнан будући из рајских наслада, заслугом властите кривње, обрете се у скорбима овога прогонства и слепила од којега, ево, сви страдамо. Отуђујући се, наиме, грехом од себе сама, не беше више у стању да сагледава оне красоте небеске постојбине, које је негда непрестано сазрцавао. У рају човеку не беше необично да се наслађује слушањем речи Божијих, и да с блаженим хоровима ангелским, чистоте ради својега срца и проницљивости унутрашњег вида, дели небеска сагледања. Но, изгнан се нашавши из раја, затече се лишен и оне светлости што је испрва озаривала његов ум.
2. Од његове, дакле, плоти рођени, у слепилу његовога изгнанства, слушамо где веле да постоји наша небеска отаџбина, да је настањују ангели Божији, којима зборове надопуњују духови праведника што достигоше усавршење. Но, људи телесни, не могући ову невидљиву збиљу да познају искуствено, доводе у сумњу постојање онога што нису кадри да сагледају телесним очима. Ово је, пак, сумња” коју не могаше гајити наш прародитељ, обзиром да, премда одстрањен из рајскога весеља, у сећању чуваше спомен на оно што је изгубио, будући да га је и видео. Они, напротив, што живе у плоти, нити су способни да појме, нити да у памћењу задрже оно о чему су чули да се казује, јер, за разлику од реченога (=Адама), ово нису искуствено спознали, па чак ни у прошлости.
3. Поменуто наликује случају ако би каква бременита жена била затворена у тамницу и онде родила своје чедо, те ако би ово било отхрањено и најпосле узрасло на овоме месту. Премда би му његова мати казивала о сунцу, о месецу, о звездама, о брдима и долинама, о птицама што лете и коњима што језде, дете, рођено и одрасло у тамници, не би познавало ништа друго доли сенке овога места. Стога би, премда слушајући о свему поменутоме, не познајући га непосредним искуством, доводило у сумњу његово истинско постојање. Подобно овоме и људи, рођени у слепилу својега изгнанства, слушајући о вишњем и невидљивом, сумњају у његово постојање, будући да су били у прилици да упознају тек ове нижње и пропадљиве ствари, посред којих су рођени.
4. Овога ради се збило да сам Саздатељ видљивог као и невидљивог, Јединородни (Син) Очев, дође на избављење рода људскога и излије у срца наша Духа Светога, еда би, њиме оживљени, веровали у збиљу коју још увек искуствено не познајемо. Који смо, дакле, примили Духа, предујам нашега наслеђа, не сумњамо у живљење које се очима не да видети.
5. Који, пак, још увек није утврђен у овоме уверењу, дужан је да, удаљивши сваку сумњу, поклони поверење речима Отаца,[1] верујући да ови, по дару Духа Светога, већ беху окусили познање невидљивога. Безумним би се, наиме, јавило чедо, помишља ли да га његова мати обмањује приповедајући му о светлости, и то једино с разлога што оно само није упознало другога до сенки тамнице.
6. Петар: Веома је угодно то што казујеш. Но, онај што не верује у постојање невидљивог, несумњиво је неверујући. Такав, пак, у томе у шта сумња не тражи веру, већ доказ.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Под maiores, што овде преводимо као Оци, Григорије подразумева претке, али не било какве, већ оне благочестиве и надахнуте Духом.

Comments are closed.