ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава XXXVIII
О СУМАШЕДШОЈ ЖЕНИ, ИСЦЕЉЕНОЈ У ПЕЋИНИ У КОЈОЈ СЕ ПОДВИЗАВАО ПРЕПОДОБНИ БЕНЕДИКТ
 
1. У оној пећини у области Сублакус, где је некада наставао, свети отац Бенедикт и данас просијава својим чудесима, по вери оних што му молитвено притичу.[1] Оно о чему ћу ти сада приповедати догодило се недавно. Некаква душевно оболела жена, налазећи се у потпуности ван себе, уобичаваше да бесциљно тумара брдима и удолинама, пољима и шумама, дању и ноћу, застајући да предахне једино на месту где би је умор посве скршио. Једнога пак дана, током свог беспрекидног лутања, затече се пред пећином блаженог мужа Бенедикта; не будући свесна овога, она овамо уђе и ту се задржа. Наредног јутра, гле, пећину напусти исцељена, у потпуној разборитости ума, баш као да никада и не беше изгубила разум. Остатак свог живота проведе оставши у беспрекорном здрављу, какво онде беше изнова стекла.
2. Петар: Како можемо објаснити то што се ствари налик овој често, као што видимо, догађају и путем молитвеног заступништва мученика? Ови, наиме, творе више чудеса путем реликвија него преко самих својих чесних тела, па чак показују чудеснија знамења на местима где не почивају њихове мошти.
3. Григорије: И онде где почивају њихова тела, Петре, мученици, несумњиво, могу творити чуда, како заиста и бива; они их и творе безбројна, поради оних што притичу иштући их чистога ума. Но, будући да душе непостојаније вером знају посумњати у то да су свети мученици присутни како би их услишили и онде где се не налазе њихове мошти, потребним бива да се већа чуда збивају управо на местима где би маловерна душа могла посумњати у њихово присуство. Они пак, што им је ум неодступно уз Бога приљубљен, примају по својој вери утолико вишу плату колико је постојаније њихово поуздање да свети мученици, макар и не били присутни на овоме месту својим моштима, неће изостати да би их услишили.
4. Управо овога ради и сама оваплоћена Истина, хотећи да утврди веру у својих ученика, рече: Ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама.[2] Јер будући да Дух Утешитељ происходи (=произлази, предаје се, бива послан, procedere), (људима) од Оца и Сина,[3] ради чега би тада Син рекао да му је нужно отићи, како би могао доћи Онај што се од Сина никада не удаљује? Управо ради тога што ученици, гледајући Господа у плоти, жарко прижељкиваху да га свагда могу сазрцавати својим телесним очима, с правом им би речено: Ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама, баш као да им јасно би образложено: “Не уклоним ли плот своју испред ваших очију, не могу вам показати шта је љубав Духа, и све до часа кад ме у телу не будете више гледали, нећете научити да ме љубите духовним начином”.
5. Петар: Веома су ми угодне твоје речи.
Григорије: Но, ипак нам ваља прекинути на кратко нашу беседу, еда бисмо ћутањем обновили снаге и узмогли да изложимо, што нам је и намера, чудеса других светитеља.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. О Бенедиктовом подвизавању у пећини в. II, 1,4 и даље.
  2. Јн 16,7
  3. Управо ове речи светог Григорија оповргавају новолатинско учење о “Filioque”, јер светитељ овде говори о икономијском исхођењу Духа Светога, дакле о домостројном јављању Свете Тројице људима, а не о онтологији Свете Тројице. Више о овоме в. у напомени владике Атанасија Јевтића у: Свештени канони Цркве, Београд, 2005, 503-504.

Comments are closed.