ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава XX
О СТЕФАНУ, ПРЕЗВИТЕРУ ИЗ ВАЛЕРИЈСКЕ ОБЛАСТИ
 
1. Поједини људи, који сада живе међу нама, потврђују повест коју ћу ти изложити као наредну, а у којој је реч о човеку узорнога живота, по имену Стефан. Овај беше презвитер у области Валерије и близак сродник нашега ђакона Бонифација, економа (dispensator ecclesiae) наше Цркве. Једнога дана, дошавши кући са пута, упути заповест своме робу, обративши му се овим несмотреним речима: “Дођи, ђаволе, изуј ме!” Тек што је ово изустио, петље на његовој обући стадоше муњевито да се раздрешују, тако да не беше ни најмање сумње да га је управо онај, којега је ословио заповедајући, послушао и кренуо да га изује.
2. Видећи ово запањујуће збивање, презвитер пребледе од страха и стаде да виче колико год му је дах допуштао: “Одлази, злобниче, одлази! Нисам се обратио теби, већ своме робу”. На ове повике нечастиви се за часак изгуби. Петље на обући, пак, остадоше скоро потпуно одрешене.
3. Петар: Уистину је напорно, штавише застрашујуће, стајати без престанка, баш као на рубу каквог понора, на бојноме пољу, опирући се насртајима свезлобнога противника.
Григорије: Али, не и неподношљиво, поверимо ли своју одбрану не сопственим снагама, већ благодати Вишњега, на такав начин што ћемо и сами, према властитим моћима, непрекидно стражити, закриљени Божијим штитом. Отпочнемо ли, дакле, са постојаношћу, од својега ума да одгонимо ненавидника и Бог ће се, у својој бескрајној дарежљивости, постарати да се више немамо ради чега бојати непријатеља, и не само то, већ да се и он сам нађе уплашен пред врлинама онога који живи неокаљаним животом.

Comments are closed.