ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
Глава I
О ХОНОРАТУ, ИГУМАНУ МАНАСТИРА ФУНДИЈСКОГ; О ЧУДЕСНОМ ПРИБАВЉЕЊУ РИБЕ И О КАМЕНОЈ ГРОМАДИ ЗАУСТАВЉЕНОЈ КРСНИМ ЗНАМЕЊЕМ
 
1. У пределима Самније[1] налажаше се некада посед патриција Венанција,[2] на којему живљаше и један његов колон,[3] који је имао сина Хонората,[4] од ране младости разгорелога љубављу према отаџбини небеској, усрдног трудбеника у сваковрсном уздржању. Одликоваше се овај побожношћу и трезвењем, уклањајући се од сваког испразног разговора и, како сам већ поменуо, покоравајући плот ванредним уздржањем. Једнога дана позваше његови родитељи некакве суседе на обед, током којега се на трпезу изнесе месо. Како Хонорат, будући љубитељ уздржања, не хтеде да га окуси, стадоше га исмевати говорећи: “Једи! Нећемо ти ваљда прибавити рибу у овом планинском крају?” На овоме месту, заиста, за рибу се могло знати само по чувењу.
2. Док су се Хонорату овако ругали, понестаде изненада за трпезом воде. Један се слуга, поневши са собом, по овдашњем обичају, дрвени суд за воду, журно упути на извор. Док је захватао воду, гле, у ведро изненада упаде једна риба. Тако, по повратку овај са све водом изручи и рибу, довољну да Хонорату послужи за јело током целога дана. Сви се присутни нађоше запањени и речи поруге као чудом замреше на њиховим уснама. Почеше, штавише, с дубоким поштовањем да гледају на Хоноратову уздржљивост, која им је доскора служила за подсмех. Тако, дакле, једна риба усред планине беше довољна да овог човека Божијег ослободи од унижења и исмевања.
3. Будући да Хонорат, упоредо са напредовањем у врлинама, беше већ достигао и младићки узраст, Венанције, његов господар, одлучи да му подари слободу. Овај тада, на месту прозваном Фундис,[5] устроји манастир, у којему постаде оцем приближно двеста монаха, поучавајући притом и становнике околних крајева примером свога живљења достојног сваке хвале.
4. Једнога дана, пак, са врха планине што се надносила над манастиром одвоји се огромна камена громада која, ваљајући се низ стрми планински обронак, поче да прети да ће смрвити општежиће и покопати све монахе под његовим рушевинама. Свети пак игуман видећи овај камени блок како се обрушава, стаде усрдно да призива име Христово, те, подигавши десну руку, начини знак крста, баш као да настоји да га задржи. И гле, громада се заустави на самом окомитом планинском гребену, како о овоме сведочаше један врлински муж[6] именом Лаврентије. Те, како стрмина није нудила ма какву избочину на којој би се огромна камена маса могла задржати, остајући на њу ослоњена, све до данас они који упру поглед ка планини стичу утисак да громада виси тако непоуздано, да само што се не обруши у долину.
5. Петар: Уверен сам да у толикој мери врлински муж, пре но што ће постати учитељ својим послушницима, мора да је најпре и сам имао каквог изврсног учитеља.
6. Григорије: Никада нисам чуо да Хонорат беше нечијим учеником; несумњиво је једино да Дух Свети не познаје принуде ма какве законитости. Наиме, обичај је монашкога живљења да се нико не прихвата одговорности духовног руковођења, ако ли се сам понајпре није научио послушности, као и да не изискује покоравање од онога који му је потчињен, ако ли се сам испрва није покоравао старешинама. Но, има и таквих што, ваљано научени од нутарњега Учитеља, који је Дух Свети, премда не имајући људског руковођења, не бивају ускраћени за дар расуђивања, дар Онога што их скривено поучава. Али, слобода њиховога живљења не би требала да постане узором слабима, еда би се избегло да когод, умишљајући да је испуњен Духом Светим, одрекне послушност и најизврснијему човеку, те најпосле сам постане учитељем прелести. Душа, пак, преиспуњена Духом Светим препознаје се по необмањивим знацима, који су чудеса и уз њих смирење. Нађемо ли ова два сагласно живећа у једноме човеку, тада несумњиво сведоче о присуству Духа Светога у њему.
7. Читамо, наиме, и о часноме Претечи да не имађаше учитеља. Сушта Истина, која поучаваше апостоле своје док се телесно налазила међу њима, не беше га видљиво присајединила збору својих ученика; споља гледано, беше га оставила, назовимо тако, у његовој слободи, док га, напротив, непрестано поучаваше на тајанствен начин. Подобно овоме и Мојсије, научен у пустињи од ангела, не од човека, би послан на своје дело. Ове, међутим, како смо већ поменули, онима неутврђенима ваља чествовати али не и опонашати.
8. Петар: У потпуности сам сагласан са твојим речима, но молио бих те да ми кажеш да ли је овај узвишени отац оставио за собом каквог ученика, подражаваоца његових врлина.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Област којом се протежу Апенини, од Кампаније до Јадранског мора
  2. Реч је о патрицију Децију Марију Венанцију Василију, припаднику старе изнамените фамилије Деција.
  3. Колон (лат. colonus, од colere=неговати) је, за разлику од роба, слободан сељак, али везан за земљу коју обрађује. Први колони су настали у Старом Риму од ослобођених робова и презадужених сељака.
  4. Спомен преподобног Хонората се слави 10. октобра. Свети Хонорат се слави као патрон (=светитељ заштитник) Фондија.
  5. Место названо Фундис античка је Fundana civitatis, односно данашњи Фонди, који се налази у Лацију, на Апијевом путу. У оно пак време, Фундис се налазио у Кампанији, провинцији која се граничила са Самнијом. Предањска казивања овога краја заиста приписују Хоноратов боравак овоме месту, поистовећујући његов некадањи манастир са манастиром Светог Магна, чије су рушевине видљиве на неколицину километара северозападно од градића, према Аусонским планинма.
  6. Religiosus uir преводимо овде као врлински (=благочестив, побожан) муж, будући да је реч о лаику, иако се термин religiosus користи најчешће да означи да је у питању монах или клирик.

Comments are closed.