ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава XI
О КЕРБОНИЈУ, ЕПИСКОПУ ПОПУЛОНИЈУМА, КОЈИ СЕ, БАЧЕН ПРЕД МЕДВЕДА, НА ЧУДЕСАН НАЧИН ОБРЕО НЕПОВРЕЂЕН
 
1. И Кербоније,[1] епископ града Популонијума,[2] муж најпреподобнији, остави нашим временима блистави пример свог богољубивог живљења. Свагда одан добродетељи гостопримства, он једнога дана љубазно угости неколицину војника који су се овде обрели у пролазу. Како изненада наиђоше Готи, епископ сакри поменуте придошлице, сачувавши тако њихове животе, спасавајући их од зверства ових варвара. Но, како Тотила, сурови краљ Гота би обавештен о овом случају, до безумља обузет својом немилосрдношћу, заповеди да Кербонија спроведу онамо где се он беше улогорио са својим трупама, односно на место звано Меролис,[3] смештено на осам миља од нашега града, како би га дао за храну медведима, указавши народу на његов ужасни последак.
2. Небројено се мношто сабра да се осведочи о погубљењу епископа. Сам краљ Тотила стајаше онде како би проматрао речени призор. Кербоније би изведен на средину. Како би га раскомадао, беше потражен најкрвожеднији медвед, који беше одређен да, мрцварећи његове удове, задовољи нечовечну краљеву жудњу. Медвед, дакле, би пуштен из јаме. Разјарен и нахушкан, у скоку се устреми на епископа. Но, ево где одједном, баш као одбацивши своју природну крвожедност, повивши врат и понизно оборивши главу, стаде да лиже Кербонијева стопала. Сви се присутни нађоше осведочени да су се пред овим човеком Божијим озверовљенима обрела људска срца, еда би, насупрот овоме, налик човечанскима постала срца јаросних звери.
3. Истога часа мноштво људи, приправно до тада да присуствује призору јавног смакнућа, силно ускликну, испуњено највећим страхопоштовањем. И сам краљ се затече неодољиво потакнут да искаже дубоко удивљење пред преподобним Кербонијем. Овим се начином сурови Тотила, који понајпре не беше спреман да се побоји ни самога Бога, тако што ће епископу сачувати живот, нађе подражаваоцем једне звери на њеном путу притомљења. Од бројних који беху сведоци овом неупоредивом случају, неколицина је још у животу, и ови неодступно сведоче да су све поменуто гледали властитим очима, скупа са свеколиким народом.
4. Дознао сам за још једно чудо о којем ми је, поводом истог прподобног мужа, говорио Венанције, епископ Луне. У цркви Популонијума, свом епископском седишту, Кербоније себи беше припремио место за погреб. Но, како Лангобарди преплавише Италију, сејући за собом разарања и пустош, епископ потражи прибежиште на острву Хелби.[4] Нашавши се изненада погођен тешком болешћу, прозре да му се ближи смртни час, те сабра своје клирике и све који му беху потчињени, казујући им ово: “Положите ме у гроб што сам га себи приправио у Популонијуму”. Упиташе га: “Како ћемо пренети твоје тело онамо, будући да знамо да су речене области запосели Лангобарди, који без престанка чине насиља на све стране?” Епископ пак одврати: “Пренесите ме без бојазни. Не страхујте, и погребите ме с прикладном пажњом. Но, након што ме положите у гроб, одмах, без икаквог оклевања, путујте натраг”.
5. Након што се Кербоније упокојио, сместише његове мошти на један брод. Док су, пак, пловили ка Популонијуму, небо се потмуло наоблачи, и убрзо изби застрашујућа провала облака. Жестока киша се обруши дуж целога пута који се простире дванаест миља од острва Хелбе до Популонијума, но брод прохођаше баш као између два бедема од кише, а да на њега не беше пала ни кап воде.
6. Клирици тако стигоше на одредиште и похранише у гроб мошти светога епископа. Потом се, послушни заповеди коју су од њега примили, журно вратише на брод. Тек што се беху на њега попели кад, гле, управо на место где су сахранили човека Божијег, пристиже Гумари, озлоглашени војсковођа Лангобарда. Његов изненадни долазак јасно је указивао на то да слуга Божији Кербоније беше надахнут духом пророштва говорећи својему свештенству да се без оклевања удаљи са места његовог погребења.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Кербоније се празнује 10. октобра. Мошти су му након разорења Популонијума, 809. године, од стране Сарацена, пренете у данашњу Маса Маритима у Тоскани, где се и слави као патрон, и почивају у храму њему посвећеном. Епископу Кербонију једно житије из VIII века приписује афричко порекло. Свети Кербоније се празнује 10. октобра.
  2. Стара етрурска лука, данас део града Пјомбино у Тоскани, пострадала око 571. године од Лангобарда.
  3. Меролис (или Мерулис) одговара месту званом у VII веку Pons Meruli, на 8-9 миља од Via Portuensis. Смештај готских трупа на овоме месту указује на опсаду Рима 546. године (Прокопије, Bell. Goth. 3,13).
  4. Кербонијево бекство на данашњу Елбу, острво у Тиренском мору, одговара времену продора Лангобарда у Тусцију, између 571. и 574. године (в. 1,4,21 и напомену). Године 591, епархија Популонијума остаје напуштена.

Comments are closed.