ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XXXIV
ПРЕПОЗНАЈУ ЛИ СЕ МЕЂУСОБНО КАКО ПРАВЕДНИЦИ УВЕДЕНИ У ЦАРСТВО, ТАКО И БЕЗАКОНИЦИ ОСУЂЕНИ НА ПОДНОШЕЊЕ МУКА
 
1. Григорије: Одговор овоме, и то блиставо јасан, налазимо у речима Господњим којих смо се већ опомињали: Човек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богстога, но нико му их не даваше; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. Стоји још и: Кад умре сиромах однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ, и сахранише гa.[1]
2. Иу паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: “Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик”. А Авраам рече: “Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла”. Богаташ тада, не имајући већ наде у властито избављење, те обраћајући мисли ка спасењу својих сродника, вели: “Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега; jep имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења”.[2]
3. Не објављују ли ове речи неприкривено да праведници препознају праведнике, као и безаконици безаконике? Да не беше, наиме, Авраам познавао Лазара, не би тада ни богатоме, који је страдавао у мукама, казивао о пређашњим његовим (Лазаревим) пострадањима, спомињући зла која је овај примио у свом земном животу. А да се, пак, безаконици не опомињу безаконика, зар би се богаташ смештен у муке досетио своје, штавише одсутне, браће? Како би, дакле, могао не познавати оне који су присутни, онај који је, досећајући се одсутних, стао да преклиње за њих?
4. Објављује нам се из реченога и ова збиља, о којој ме ниси ни упитао, а која је: познају ли праведници безаконике и безаконици праведнике? Богаташ, наиме, беше препознао Авраама, који му је одвратио: Примио си добра своја у животу своме. Изабрани пак Лазар, подједнако се безаконику показа знаним, будући да, називајући овога именом, моли да му буде послан, те говори: Пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик.[3]
5. Бива, пак, изабранима и нешто још чудесније: они препознају, наиме, не само оне који им беху знани на овоме свету, већ сусрећу, баш као познате и одраније виђене, и оне праведнике које у животу никада нису угледали. Када, дакле, у вечној баштини буду угледали оце који су негда живели на земљи, по самом ће виђењу препознати оне које су раније познавали једино по њиховим делима. Те, будући да онамо сви у заједничкој светлости сагледавају Бога, шта би им тада могло остати незнаним, када, дакле, познају онога којему је све знано?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Лк 16,19-22
  2. Лк 16,23-24,25,27-28
  3. Лк 16,25-24

Comments are closed.