ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава XXXIII
О ЧУДУ СХОЛАСТИКЕ, СЕСТРЕ ЧОВЕКА БОЖИЈЕГ
 
1. Григорије: Ко би се, Петре, у овоме животу могао јавити већим од Павла? Па опет, чак три пута мољаше овај Господа[1] да га ослободи жалца плотскога, и не могаше задобити што му беше по вољи. Поводом реченога, изложићу ти како и сам велики отац Бенедикт пожеле нешто што му не беше дано да задобије.
2. Сестра његова, именом Схоластика,[2] свемоћном Богу посвећена од најмлађег узраста, уобичаваше да га посећује једном у годину дана. Човек Божији силажаше тада да би се са њоме сусрео на манастирском поседу, не много удаљеном од врата.[3] Једнога дана, дакле, она по обичају дође, а њен преподобни брат, праћен неколицином ученика, сиђе к њој. Проведоше тако читав дан хвалећи Бога и размењујући свештене беседе, а кад већ стаде да се ближи вечерња помрчина, обедоваше скупа. Сеђаху још увек за столом беседећи о светим стварима, и већ постајаше касно, кад га монахиња, сестра његова, стаде умољавати говорећи: “Молим те, не остављај ме ове ноћи; останимо овде до јутра, еда бисмо још пробеседили о сладостима небеснога живљења”. Но, он јој одврати: “Шта то говориш, сестро? Никако не могу остати ван келије”.
3. Небо беше ведро и мирно, нигде се не назираше ни облачка. Монахиња, пак, чувши братовљево одбијање, положи руке на сто преплевши прсте и приклони чело к њима, призивајући Господа свемогућег. Како је изнова подигла главу, разбеснеше се громови и муње таквом силином и отпоче толики пљусак, да ни чесњејши Бенедикт ни братија што с њим беше не могаху ступити из куће у којој борављаху. Девственица, положивши чело на склопљене шаке, беше излила на сто толику реку суза, да је овима у страховити пљусак обратила до тада ведро небо. К томе још, ова провала облака не беше уследила неко време након њене молитве, већ се са овом подудараше, у толикој мери да већ док је света жена подизала чело са стола, прасну први гром; све се догоди у један мах: подизање главе беше означило почетак силовитом пљуску.
4. Човек Божији пак, видевши да усред толиког севања, грмљавине и прилива воде не могаше никако отићи натраг у манастир, почевши да се, ожалошћен, јада, рече јој: “Свемоћни Бог нека би ти опростио, сестро. Шта си то учинила?” Но, она одврати: “Видиш ли, када сам те молила, ниси ме хтео послушати. Помолих се тада Господу моме а овај ме услиши. Сада, ако ти је могуће, изађи, остави ме и врати се у манастир”. Но овај, не могући никако да напусти заклон, би присиљен да се, противно себи, задржи ту где не беше намеран да остане по властитој вољи.[4] Проведоше тако сву ноћ бдијући и насићујући једно друго свештеним беседама о живљењу духовноме.
5. Овога ради, поменуо сам ти да беше и нечега што човек Божији, премда желећи, није успео да задобије. Размотримо ли, наиме, његову намеру, јасно нам се указује његова жеља да је небо како могло остати ведро као и када силажаше из манастира. Но, насупрот овоме што му беше по вољи, он се обрете пред чудом сатвореним силом Божијом, а из горућег срца једне жене. И није за чуђење ако ли у овоме часу више могаше (учинити) сестра, жељна да се дуже задржи с братом. По Јовановој речи, наиме, Бог је љубав[5] с правом дакле могаше више она што љубљаше више.
Петар: Признајем, веома ми је угодно то што говориш.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Уп. 2 Кор 12,7-9
  2. Спомен преподобне Схоластике слави се 10. фебруара. Упокојила се око 543. године.
  3. Сусрети између Бенедикта и Схоластике одигравали су ce, по обичају, у подножју планине, будући да женама приступ у његов манастир није био допуштен.
  4. Вероватно би ноћни успон уз стрми планински обронак, током такве непогоде, био практично неизводљив, а можда би довео и животе браће која су била са њим у опасност.
  5. 1 Јн, 4,8 и 4,16

Comments are closed.