ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
Глава VII
О НОНОСУ, ПРОИГУМАНУ МАНАСТИРА НА БРДУ ЗВАНОМ СОРАКТИС
 
1. Григорије: Сада сам решен да говорим о збивањима која су се одиграла у нешто удаљенијој области. Приповедала су ми о томе два старца што се још увек налазе међу нама: чесњејши Максимијан,[1] епископ, и Лаврион, опитан монах кога и сам познајеш. Овај потоњи беше васпитан од стране најсветијега Анастасија, у општежићу названом “Субпентома”,[2] које се уздиже крај града Непесине. Анастасије, муж најпримернијега живота, сусреташе се често са Ноносом,[3] проигуманом манастира смештеног на брду Сорактис,[4] како с разлога што су боравили близу један другоме, тако и стога што стајаху у савршеном сагласју по узвишености својих обичаја и по љубави према врлинама. Нонос је за игумана имао груба и осорна човека, но успеваше му да с необичном трпељивошћу подноси његово владање. Као што је у звању проигумана уживао знатан углед међу монасима, благодарећи својој кротости, тако се и игуманова напраситост неретко стишавала пред његовим смирењем.
2. Како се његов манастир уздизао на самом врху брда, нигде се не могаше наћи ни најмањи окрајак обрадивог тла, где би монаси могли узгајати бар мали повртњак. На обронку брда постојао је, истина, некакав узак појас земље, но и овај беше заузет огромном, избоченом стеном. Једнога дана, Нонос, преподобни монах, помисли како би овај руб земље могао послужити бар за узгајање каквог ароматичног биља којим би се дало зачинити зеље, ако га не би заузимала речена стена; но, беше му јасно да ни педесет пари волова не би било у стању да је покрене. Стога, не могавши ни најмање да се поузда у људски труд, притече за помоћ Богу, те се усред ноћне тишине погрузи у молитву управо на поменутом месту. Кад, након што освану, братија дође овамо, обретоше огромну камену масу унеколико помакнуту, што им је остављало на располагање поприличан комад земљишта.
3. Другом приликом, док је Нонос у храму испирао некаква кандила, једно од ових му измаче из руку, те се сломи у безброј комада. Страхујући да ће се старешина манастира због овога разбеснети, свети муж журно прикупи крхотине, па поставивши их пред часну трпезу, с дубоким уздасима припаде на молитву. Подигавши потом главу, угледа нетакнуто кандило које је, час раније, у пометњи прикупио у виду крхотина. Заиста се кроз ова два чуда што их је сатворио нађе подражаваоцем двојице отаца: поводом оне стене, видимо га подобним Григорију који помаче један брег, а осврнемо ли се на поменуто кандило, сетићемо се Доната, који чудесно учини целим разбијен путир.
4. Петар: Имамо, јасно видим, нова чудеса по узору на негдашња.
Григорије: Желиш ли да дознаш, кад је о Ноносу реч, и нешто што га чини подобним Јелисеју?
Петар: Силно жудим.
Григорије: Једнога дана у манастиру беху пресахле залихе уља. Истина, управо беше време убирању маслина, но маслинова стабла беху остала без рода. Игуман стога сматраше за сходно да се монаси запуте по околини, како би понудили своју помоћ сељанима који су управо у ово време прикупљали маслине. На тај начин, као накнаду за свој труд, добили би нешто уља за манастир. Но, човек Божији Нонос се, уз крајње смирење, ипак нађе супротстављен оваквој одлуци. Браћа би, наиме, напуштајући општежиће како би зарадила уља, лако могла доспети у прилику да науде својој души. Те како се на манастирским стаблима ипак могла затећи по која маслина, он заповеди да их истресу и убаце у муљачу, те да му донесу исцеђено уље, ма колико га било.
5. Тако и учинише, те монаси, наточивши уље у један омањи крчаг, однесоше ово слуги Божијем. Овај га одмах стави пред часну трпезу и, док остали изађоше, припаде на усрдну молитву. Потом, позвавши братију, рече им да узму уље, те да га однесу и налију по мало у сваки манастирски ћуп, тако да се у сваком нађе макар по пар капи овог благословеног уља. Потом, безмало празне какви беху, даде да их запечате. Прекосутра пак, кад дођоше да их отворе, обретоше их у потпуности пуне.
Петар: Ваистину, свакога дана видимо где се обистињују речи Истине, која казује: Отац мој до сада дела и ја делам.43)
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Максимијан, свештеник и игуман из Cliuus Scauri, постао је епископом Сиракузе у време Григоријевог ступања на архијерејски трон (уп. III, 36; IV, 33).
    У Ер. 3, 51, римски архијереј га моли да му изнова изложи приповест “о господину Ноносу игуману, који након Анастасијау Пентоми бејаше”.
  2. Subpentoma, данашњи Castel Sant’ Elia, налазила се на дванаестак километара од Monte Soratte и на свега пар километара удаљености од Непија. Овде се налазио манастир чији је игуман био Анастасије, коме је посвећено наредно поглавље.
  3. Спомен преподобног Ноноса се слави 2. септембра. Патрон је града Кастел Сант Елија, где му и мошти почивају у парохијској цркви Светог Антонија.
  4. Брдо Soraktis, спомињано већ код Виргилија и Хорација, данас Монте Сорате,планински је масив са три врха, а налази се у Лацију, с десне стране Тибра, иуздиже се до 691 метра надморске висине. Карактеристично је по својојосамљености и по стрмим и стеновитим обронцима. На његовим средишњимобронцима налази се градић Sant’ Oreste, док на највишем врху стоји црквица Светог Силвестра, устројена, према казивањима, од стране светог папеСилвестра I.
    Манастир на брду Сорате по први пут се спомиње у Дијалозима. Као знаменит током читавог средњег века затичемо манастир Sant’ Andrea sul Soratte, познат по тзв. Хроници Бенедикта из Светог Андреја, документу од изузетног значаја за историју Италије пре 1000. године.

Comments are closed.