ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава ХVI
О КЛИРИКУ ОСЛОБОЂЕНОМ ОД ДЕМОНА
 
1. У оно пак доба, задеси се у Цркви Аквинума[1] некакав клирик мучен од демона, којега преподобни муж Констанције, архијереј његове Цркве, одашиљаше светилиштима бројних мученика, еда би се како обрео исцељен. Но светим мученицима Божијим не беше по вољи да му доделе дар исцељења, управо стога да би се пројавила мера Бенедиктове благодати. Одведен, дакле, беше овај Бенедикту, слуги свемогућег Бога, који, жарко се узмоливши Исусу Христу Господу, сместа изагна из поседнутога човека исконског противника. Но, тек што га је исцелио, опомену га казујући: “Иди, и након овога не једи више меса” нити пак икако помишљај да приступиш свештеном чину. Усудиш ли се, дакле, да примиш свештени чин, истога ћеш се дана изнова наћи предан у власт ђаволу”.
2. Исцељени клирик отиде, те будући да, како обично бива, донедавно наказање држаше његов дух у страху, ревносно чуваше одредбе човека Божијега. Но, након више година, видећи где старији од њега беху већ напустили овај свет, док га млађи клирици претицаху у црквеној служби, пренебрегнувши речи човека Божијега, које као да за дуга времена беше сметнуо с ума, приступи да прими свештени чин. Тада ђаво, који га негда беше оставио, сместа преузе власт над њиме и не престаде да га мучи, све док му најпосле не одузе и сам живот.
3. Петар: Овај свети муж, како видим, проницаше чак и у саме божанске тајне, кад му већ беше могуће да прозре да речени клирик беше предан ђаволу[2] с разлога да се не би дрзнуо да приступи свештеноме чину.
Григорије: Како му не би било дано да познаје тајне божанске, он који будно чуваше одредбе Божије, када писано стоји: Ко се сједини с Господом један је дух с њиме[3].
4. Петар: Но, ако ли онај који се сједини с Господом бива један дух са овиме, шта је, дакле, то што вели онај узвишени проповедник: Ко познаде ум Господњи, или кому би саветник?[4] Уистину ми несагласним делује не познавати мисао онога са којиме си се сјединио.
5. Григорије: Светитељима, по мери у којој су се сјединили са Господом, није непозната ни мисао његова. И сам апостол, наиме, казује: Ко од људи зна шта је у човеку, осим духа човекова, који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна, осим Духа Божијега.[5] А како би показао да му је знано оно што је Божије, додаје: А ми не примисмо духа oвогa света, него Духа који је од Богa.[6] Даље још вели: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Boi онима који Гa љубе. А нама Бог откри Духом својим.[7]
6. Петар: Ако, дакле, реченом апостолу Духом Божијим беху откривене божанске ствари, како то да пре овога што си навео вели: О дубино богатства и премудрости и разума Божијега. Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови[8]. Премда, док говорим о овоме, намеће ми се још једно питање. Пророк Давид, наиме, обраћајући се Господу, вели: Уснама својим објавих све судове уста твојих.[9] Дакле, будући да познавати бива мањим него ли и објављивати, зашто тада Павле тврди да су неиспитиви судови Божији, када већ Давид сведочи да не само да их познаје, већ да их је и јављао беше уснама својим?
7. Григорије: На обоје сам ти већ раније укратко одговорио, рекавши да светитељима, будући да су уз Господа, није непозната мисао његова. Сви, наиме, који Господу одано следују, управо овога ради уз њега и пребивају, па ипак, будући и даље обремењени теретом пропадљивога тела, још увек нису уз Бога. Стога и познају скривене судове Божије по мери у којој су са њиме сједињени; но, подобно овоме, по мери у којој су од овога и даље разлучени, они им остају непознати. Будући, дакле, да у његове тајне не проничу још увек савршено, они признају да су судови његови неиспитиви. Но, по мери у којој Богу бивају духом приљубљени, просветљивани будући казивањима свештених писама или пак таинственим откривењима, познају их и, по мери поимања, објављују. Судови, дакле, што их Бог прећуткује, нису им знани, док оне, о којима им казује, познају.
8. Отуда и пророк Давид, кад вели: Уснама својим објавих све судове, додаје одмах и уста твојих,[10] управо као да јасно казује: беше ми могуће да познам и разгласим судове твоје, но једино оне које си ми сам објавио. Они, пак, о којима сам ниси прозборио, нашему познању бивају, без сумње, скривени. У потпуности су сагласне, дакле, речи пророка са онима што их каза апостол, будући да су судови Божији неиспитиви, но ипак, они који бивају откривени устима његовим, могу бити објављени и уснама човечанским. Људима, дакле, знани могу постати једино они који су од Бога откривени, док оне скривене не могу познати.
9. Петар: Мој се приговор, ево, јавио на корист, како би се посве јасном показала основаност твојега излагања. Но, молио бих те, ако је могуће рећи још штогод о врлинама овога мужа, настави са приповедањем.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Аквино, негдашњи Аквинум, главни град античке кнежевине, налази се на дванаестак километара од Монте Касина. О епископу Констанцију в. III, 8 и напомену. Збивање са његовим клириком подсећа на догађај са недостојним свештеником, кажњеним за своју нечистоту оболевањем од рака, а исцељеним од стране светога Макарија Александријског, након претходног обећања да ће се одрећи свештенослужења (Паладије, Hist. Laus. 18, 19-21).
  2. Diabolo traditum: упућује на 1 Кор 5,5, као и на 1 Тим 1,20.
  3. 1Кор 6,17
  4. Рим 11,34
  5. 1 Кор2,11
  6. 1Кор2,12
  7. 1 Kop 2,9-10
  8. Рим 11,33
  9. Пс 118,13
  10. Исто

Comments are closed.