ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XXXVII
О ОНИМА КОЈИ СЕ ЧИНЕ ИЗВЕДЕНИ ИЗ ТЕЛА БАШ КАО КАКВОМ ГРЕШКОМ. О МОНАХУ ПЕТРУ, ПРИЗВАНОМ ИЗ ТЕЛА, ТЕ ИЗНОВА ВРАЋЕНОМ У СВОЈУ ПЛОТ; О СМРТИ И ВАСКРСЕЊУ СТЕФАНОВОМ, И О ВИЂЕЊУ ЈЕДНОГА ВОЈНИКА
 
1. Петар: Својим си доказима у потпуности разрешио моје недоумице. Сада бих, пак, желео да те упитам како разумевати то што неки бивају изведени из тела баш као каквом грешком, еда би се, након што су се обрели бездихани, повратили у живот. Сваки од ових, наиме, казује да је (том приликом) чуо да није он тај кога је ваљало довести из плоти.
2. Григорије: Будући да и ово бива, Петре, промислимо ли ваљано, није реч о некаквој погрешци већ о опомени. Вишња љубав, наиме, по неиспитљивој дубини својега милосрђа, одређује да се неке душе, након што су изашле из тела, у њега изнова поврате, како би, макар по томе што су их угледале, почеле да стрепе од адских мука, у које, слушајући о њима, нису желеле да поверују.
3. Некакав монах из Илирије, који је својевремено боравио са мном у манастиру овде у Риму, уобичавао је да ми приповеда како је, у време док је још увек проводио пустињачки живот, упознао неког Петра, монаха из источних крајева Иберије, који се уз њега беше настанио на једном крајње осамљеном месту званом Еваса.[1] Овај му је, наиме, поверио како, пре но што ће се повући у пустињу, након некакве болести беше умро, да би се одмах потом изнова обрео у својему телу. Сведочаше уз то да му беше допуштено да види адске муке и безбројна места из којих избија пламен. Овоме уобичаваше да додаје и како, свезане посред овога огња, беше препознао и многе моћнике овога света.
4. Након што се и сам затече одведен онамо како би био утопљен у огањ, изненада се појави један ангел у блиставом одјејању, који забрани да га онамо вргну, те му рече: “Изађи одавде и будно пази како ти ваља живети након овога”. Након овик речи, његовим удовима стаде мало по мало да се враћа топлина, те, пренувши се од сна вечне смрти, он исприповеди шта му онамо би показано, еда би најпосле наложио на себе толику меру поста и бдења да би, све и да му је језик онемео, његово посвемашње обраћење речито сведочило о томе да је уистину видео адске муке и ужаснуо се ових. Чудесно благовољење Божије одредило га је, заиста, да окуси овакву смрт, како не би најзад имао да умре истинском смрћу.
5. Но, како је огрубелост људскога срца заиста тврдокорна, ни само сагледање поменутих мука не бива свакоме на једнаку корист. Стефан, угледни муж којега и сам познајеш, сведочио ми је не једном о сличном искуству које је сам доживео. Налазећи се, наиме, једном у Константинопољу некаквим послом, оборен болешћу, он умре. Стадоше, дакле, да траже лекара и вештака у справљању балсама и аромата, ради отварања и балсамовања његовог беживотног тела, но како их тога дана не могаху наћи, наредне ноћи он остаде несахрањен.
6. Одведен, дакле, у адске области, виде много тога у шта раније, премда слушајући, није веровао. Када се онде затече представљен највишем судији, овај га не хтеде примити, казујући пак: “Нисам заповедио да ми се доведе овај, већ Стефан ковач”. Он се, дакле, сместа обрете враћен у тело, док истоимени ковач, који је наставао близу њега, управо у овоме часу издахну. Овим се нађе посведочено оно што казиваше да је чуо, будући да је смрт другога Стефана ово недвојбено доказивала.
7. Пре три године пак, током оне пошасти која је у овоме граду покосила небројено мноштво људи, кад беше могуће видети управо вештаствене стреле где силазе с неба, погађајући једну своју жртву за другом, и наш Стефан, као што ти је знано, умре. Некакав војник пак, из нашега града, и сам се нашавши погођен болешћу, приспе до смртног часа. Напустивши тело, наиме, он лежаше бездихано, но убрзо се поврати у живот и исприповеди шта му је показано.
8. Казиваше дакле – начином на који је ово збивање данас многима постало знано – да беше (угледао) некакав мост, испод којега протицаше црна река из које се извијао загушан дим, распростирући облаке неподношљивог задаха. Са оне стране моста пружаху се прекрасна зелена поља, украшена уцветалим растињем опојног мириса, којима промицаху скупови људи одевених у блиставо беле одоре. Овим се местом разливало такво благоуханије, да и само ово сладосно одисање насићиваше свеколике који су онуда проходили или онде наставали.
9. Онде стајаху различни домови, сваки од њих удивљујући благољепијем и обасјан преизобиљем светлости. Зидаше се онде некоме величанствен дом, баш као изграђен од златних опека, но не беше могуће дознати коме је намењен. Дуж обале поменуте реке стајаху такође неколика здања, од којих нека на домашај уздижућем се облаку задаха, док друга посве ван његовог домета.
10. Речени, пак, мост јављао се местом испитивања,тако да кад би когод од неправедника пожелео да га пређе,падаше сместа у тмину оног смрадног тока; праведни, напротив, којима никаква кривња не чињаше препреку, слободно и сигурно прелазећи преко њега, ступаху у оне прекрасне области.
11. Онде наш војник признаде да је угледао и Петра, старешину над службујућима Цркве[2] и човека којему у њој беху поверена висока задужења, преминулог пре четири године. Вргнут веома дубоко, на језиво и срамно место, он борављаше свезан, обремењен тешким гвожђем и крајње утучен. Кад војник упита ради чега му ово бива, казано му би оно чега се, поводом Петра, ми који га бејасмо познавали током његове службе црквеном дому, знајући његова дела, добро сећамо. Речено му је, наиме: “Он трпи ово наказање будући да је, кад год би му било наложено да некога казни, поступао према заповести умногоме пре из окрутне жеље, него из послушности”. Никоме од оних који су га познавали није непознато да овако заиста беше.
12. Даде му се на истоме месту да угледа и једног незнаног свештеника, који, дошавши на поменути мост, пређе преко овога са непоколебивом сигурношћу, какву му је допуштала неокаљаност његовога живљења. На истоме мосту посведочи да је препознао и Стефана о којему смо говорили. У покушају да га пређе, њему поклизну нога те се задеси спао са моста све до појаса, при чему га некакви људи језивог лика, подижући се из речног тока, стадоше вући за бедра а други пак, одевени у беле хаљине и прекрасни видом, узеше да га за руке вуку навише. Док се одигравало ово надметање, где добри духови настојаху да га одвуку горе а зли у дубину, војник који је ово проматрао нађе се враћен у своје тело и не дознаде како се по Стефана ово збивање окончало.
13. Што нам је, пак, дато да из овога схватимо о животу поменутог Стефана, јесте да се кроз њега сукобљаваху плотске страсти са делима милосрђа. Притом, виђење где овај бедрима бива повлачен у дубину а мишицама навише, сведочи о томе да, премда љубљаше милостињу, не беше кадар да се савршено опре прохтевима плоти, који су га вукли наниже. Радо бисмо дознали шта је од ова два превагнуло на испиту тајанственога суда; но, нити је нама нити ономе који је ово угледао, да би се потом изнова обрео враћен (у тело), дато да ово знамо.
14. Сигурно је, међутим, да овај Стефан, након што је, како сам већ казивао, угледао адске облаети и вратио се у своју плот, није савршено изменио своје владање, будући да му се случи да, након многих година, изнова изађе из тела на поприште (вечнога) живота и (вечне) смрти. Сложићемо се стога да и само виђење мука у аду једнима бива на помоћ а другима пак на осуду, будући да ови први, видећи речена зла, настоје да их се сачувају, док потоњи бивају подвргнути још строжијем наказању, с разлога што, чак ни видевши их и спознавши, не похиташе да им умакну.
15. Петар: Шта је пак то, желео бих да те упитам, што се на оним прекрасним местима дало видети како нечији дом бива зидан од златних опека? Уистину је смешно помишљати да ћемо у тамошњем животу имати потребе за таквим металима.
16. Григорије: Ко ли би, ако је здравог разума, помишљао тако што? Из онога, наиме, што онамо беше показано, ко год да је тај за кога се зидаше поменута настамба, очевидно нам бива каква беху његова дела (на овоме свету). Његово неуморно милосрђе учинило га је достојним вечне светлости, стога је извесно да му и обиталиште бива зидано од злата. Што сам, пак, претходно сметнуо с ума да ти споменем, јесте да војник коме је ово показано казиваше да опеке за градњу овога дома доношаху стари и млади, дечаци и девојчице. Увиђамо дакле, из овога, да управо оне који су овде примали од његове милостиње, онамо беше могуће видети где му граде дом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Место Еваса је, без сумње, Ебусум, који помиње Виктор Витски (Persec. Vand. 1,4). То је једно од Балеарских острва и одговара данашњој Ибици. У оно доба то је било усамљено и пусто место.
  2. Под ecclesiastica familia се подразумевају сви службујући при цркви, под управом тзв. maior familiae.

Comments are closed.