ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА III
 
Глава ХХII
О ПРЕЗВИТЕРУ ИЗ ОБЛАСТИ ВАЛЕРИЈЕ, КОЈИ ЈЕ КРАЈ СВОГА ГРОБА ЗАУСТАВИО ЈЕДНОГА КРАДЉИВЦА
 
1. Догодило се ово у пределима Валерије, а приповедао ми га је мој игуман Валентије, муж блаженог спомена. Беше онде један преподобни презвитер који, скупа са својом сабраћом у свештеном чину, сав посвећен слављењу Бога и чињењу богоугодних дела, провођаше живот подобан монашком.[1] Како дође дан његова исхода, умре и би погребен пред црквом. Близу пак ове налазио се тор, тако да место где овај свештеник беше погребен служаше за пролаз пастирима оваца.
2. Једне ноћи, док ови клирици беху сабрани у цркви ради псалмопојања, један се лупеж увуче у забран за овце како би крао. Узевши једног ушкопљеног овна, журно изађе. Но, како дође до места где је лежао човек Божији, одједном се нађе силно сметен а потом и потпуно неспособан да хода. Спусти, дакле, на земљу животињу коју је носио на раменима и хтеде да је пусти да иде, но рука му се не могаше отворити. Тако се несрећник нађе присиљен да стоји онде држећи свој плен, јасно сведочећи о безакоњу које је наумио да почини и будући посве непокретан. Жељаше да пусти овна али не могаше; жељаше и да оде са украденом животињом али му ни ово не успеваше. На запањујући начин, овај крадљивац, који се скривао како не би био опажен од стране живих, беше заустављен влашћу умрлога човека – остаде онде, непокретан, баш као одузетих удова.
3. Како се раздани те беше окончан славопој Богу, презвитери изађоше из цркве и наиђоше на овога незнанца који је руком држао овна. Испрва не знађаху шта им ваља мислити: да ли овај човек беше кренуо да однесе животињу или је пак дошао како би им је понудио на дар. Кривац, међутим, брзо распрши сваку недоумицу, исповедајући да се двако кажњен затекао ради сопственог сагрешења. Сви са неверицом проматраху како крадљивац, опленивши тор, остаде онде непокретан, баш као прикован за свој плен благодатном силом слуге Божијега чије су мошти ту почивале. Сатворише, дакле, без оклевања молитву за овога злосрећника, те усрдним преклињањем постигоше да овај човек, који беше дошао да их покраде, узмогне бар да оде одавде, без украденога. Тако крадљивац, након што је подуго стајао заточен покрај свога плена, најзад оде својим путем празних руку.[2]
4. Петар: Увиђам како је бескрајно старање Божије о нама, будући да се, верних ради, обистињују толико удивљујућа и потресна чуда.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Начином свога живота ови клирици наликују монасима, док нас њихово напасање оваца подсећа на Квадрагесима (III, 17,1). Григорије Турски (Glor.mart. 101) такође нам представља једну малу заједницу клирика под руководством senior-a (=старешине), који у Лимизину, историјској области западне Француске, узносе непрекидни славопој у храму саграђеном од дрвета
  2. Повест о окамењеним крадљивцима подсећа на Руфина (Hist. eccl. 10, 5): свети Спиридон, једнога јутра, затиче у тору крадљивце неспособне да се помакну, те ови на његову заповест бивају одрешени. Уп. такође Hist. mon. 6.

Comments are closed.