ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XLIX
О ТОМЕ КАКО НЕКИ БИВАЈУ УКРЕПЉЕНИ КАКВИМ ОТКРИВЕЊЕМ, КАКО СЕ НЕ БИ ПОБОЈАЛИ НА САМРТНОМ ЧАСУ О МОНАСИМА АНТОНИЈУ, МЕРУЛУ И ЈОВАНУ
 
1. Каткада, заиста, свемогући Бог укрепљује душе подложне бојазни каквим претходним откривењем, еда се на самртном часу не би затекле устрашене.
2. Живљаше, наиме, са мном у манастиру брат по имену Антоније, који је из дана у дан, уз небројене сузе, чезнуо за блаженствима небеске отаџбине. Овај усрдно, с преданим жаром побожне жудње, сазрцаваше свештене списе, настојећи да из њихових речи црпи не знање већ покајни плач, те се тако његов дух, побуђен овима, разгореваше у све већој мери и, пренебрегавајући све што је овдашње, кроз сазрцавање узлеташе ка небесним пределима.
3. Њему, дакле, једне ноћи у виђењу би речено следеће: “Буди приправан за пресељење, будући да је тако благоизволео Господ”. Те, како овај каза да нема новца који му је неопходан за пут, чу одмах овакав одговор: “Ако се ради о твојим сагрешењима, отпуштена су”.[1] Чујући ово, нађе се обузет великим трепетом. Наредне ноћи беху му упућене исте речи. Након пет дана, пак, будући савладан грозницом, испраћен сузама и молитвама свеколике братије, он предаде дух.
4. Други пак сабрат истога манастира, по имену Мерул, сав предан многим сузама и милосрдним делима, уобичаваше да скоро ни на часак не прекида појање псалама, изузев док би телу пружао нешто хране или удима допуштао мало починка. Овоме се у једном ноћном виђењу показа венац исплетен од белих цветова, где се с небеса спушта на његову главу. Будући задешен телесним недугом, он убрзо, у великом духовном спокојству и радости, премину.
5. Када, пак, четрнаест година касније, Петар, садањи игуман манастира, пожеле да покрај Меруловог гроба приправи себи гробно место, од овога гроба се распростираше, како је посведочио, тако прекрасно благоуханије, као да онамо беше сабран миомир свеколиког цвећа. Ово уистину сведочаше о томе колико истинито беше оно што се монах удостојио да у ноћном виђењу угледа.
6. У истом манастиру живљаше и Јован, веома млад монах, украшен ванредним даровима, који је разборитошћу и смирењем, озбиљношћу и љубазношћу, у многоме правазилазио своју животну доб. Овај, обревши се оборен озбиљном болешћу, те будући скоро близу концу живота, у ноћном виђењу угледа некаквог старца, који га дотаче штапом и каза му следеће: “Устани. Нећеш умрети од ове болести. Но, буди приправан, јер се нећеш бавити овде још задуго”. Те, премда су лекари сматрали да за њега више нема наде, изненада поврати здравље, савршено се опоравивши. Исприповедивши ово што је видео, он настави да служи Богу наредне две године, пројављујући, као што сам већ поменуо, зрелост несвојствену својој доби.
7. Пре око три године, пак, умре један наш сабрат те га погребосмо на манастирском гробљу. Док смо одлазили одатле, овај се Јован, како нам је потом, пребледео и уздрхтао, открио, заоставши једини на поменутом месту док сви ми већ бејасмо одмакли, затече по имену позван од стране брата који управо беше погребен. Оно што је убрзо уследило јасно је указивало на смисао поменутог збивања. Наиме, након свега десет дана, опхрван жестоком грозницом, он се обрете ослобођен од смртне плоти.[2]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Као и Гала (IV, 14, 4), монах Антоније пре смрти прима уверење да су му греси опроштени.
  2. Спомен преподобних Антонија, Мерула и Јована се слави 19. јануара. Мошти им почивају у цркви San Gregorio al Cielo у Риму, тј. на месту где је био Григоријев дом, а затим и манастир Светог Андреја.

Comments are closed.