ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XVI
О ИСХОДУ ДУШЕ РОМУЛЕ, СЛУШКИЊЕ БОЖИЈЕ
 
1. У истим сам омилијама, сећам се, казивао о нечему што се затекао да ми потврди, управо док сам о томе беседио, Специје, мој сабрат у свештеном чину (=сапрезвитер), који је и сам имао прилике да о томе дозна. У време, наиме, мог доласка у манастир,[1] боравила је у овом граду, при цркви Пресвете Марије Приснодјеве, једна старица монахиња по имену Редемпта.[2] Она беше ученицом оне Херундине за коју казују да, узвишена у врлинама, живљаше као отшелница у Пренестинским горама.
2. Са овом, дакле, Редемптом наставаху некада две послушнице, и саме одевене у монашку ризу: једна по имену Ромула,[3] друга пак коју познајем по виђењу али не и по имену, а која је и данас међу живима. Ове три, дакле, обитаваху у заједничком станишту, проводећи живот преиспуњен духовним насладама, но крајње оскудан добрима овога света. Ромула притом, усавршавајући се у врлинама, умногоме превазилажаше своју сестру саподвижницу. Беше то жена удивљујућег трпљења, узвишена у послушности; својауста ограђиваше брижно чуваном ћутњом, будући сва предана непрестаном молитвословљу.
3. Но, често они који пред људима важе за савршене, у очима вишњега Уметника још увек имају какав недостатак. Слично се догађа нама, неукима: проматрамо, примера ради, красно извајану но још увек недовршену статуу, и хвалимо је, гле, као посве савршену. Њен творац је, пак, помно испитује, спреман да је усаврши до најмањих танчина, те, премда слуша похвале од свију, не престаје да уобличава своје дело како би га учинио још потпунијим. Тако се и наша Ромула нађе погођена телесним недугом, који лекари, грчком речју, називају парализом; дуги низ година проведе она на лежају, скоро посве лишена моћи да се служи властитим удовима. Но, ни ово не обрати њен дух несмирењу. Чак јој и само раслабљење удова послужи на утемељење врлина, те, како више не беше кадра да се бави ма каквим делом, предаваше се молитви без предаха, са све већим жаром.
4. Једне пак ноћи, Ромула позва Редемпту, која се о својим послушницама старала управо као о властитим кћерима. “Мајко”, рече јој, “дођи. Мајко, дођи”. Ова спремно притече скупа са другом ученицом, како су многи дознали из њиховог непосредног приповедања, а ја сам слушао нешто касније.
5. Како дође поноћ, а две монахиње сеђаху будне покрај одра болеснице, одједном светлост која долажаше с неба преплави читаву келију, док њено блистање беше у толикој мери заслепљујуће да обујми срца бдијућих неизрецивим страхом; оне остадоше, како су потом казивале, баш као обамрле и окамењене од запрепашћења. Стаде се тада чути звук, баш као да улази какво мноштво људи; врата келије стадоше подрхтавати, као притискивана множином придошлица. Слушаху, како су казивале, где унутра ступа силан свет, али не беху кадре да га виде, будући да њихов страх беше уистину превелик а блистање светлости сувише силно. Устрашеност их беше принудила да оборе очи, а ово сијање их у потпуности заслепљиваше. За светлошћу уследи изливање опојног благоухања, чија сладост окрепи њихов дух, смалаксао пред овим изненадним лучеблистањем.
6. Те, како ове две не могаху поднети оволико блистање, сама Ромула умилним гласом стаде да теши властиту руководитељку, Редемпту, која стајаше онде уздрхтала: “Не бој се, мајко”, рече јој, “нећу умрети одмах”. Док говораше овако, блистање небесне светлости мало по мало утрну; благоухање које му је следило остаде пак присутно. Мину други па и трећи дан, а да се оно још увек не беше изгубило.
7. Четврте ноћи, Ромула изнова позва своју старицу, те од ње заиска да јој преда свете Тајне и причести се овима с великим миром. Док се Редемпта и друга њена послушница још увек не беху удаљиле од одра болеснице, ето где се пред вратима келије сабраше два хора псалмопојућих, којима су, како саме сведочаху, разазнавале по гласовима да их има од оба пола. Мушкарци отпочињаху појање псалама, жене пак одговараху. Док се пред вратима келије служило ово небеско опело, ова света душа се нађе разлучена од плоти и узведена у небо. Што су се небески хорови више узносили, појање постајаше све тише, све док се и одјек ове псалмодије и слатко благоухање, које су тако дуго осећале, посве не изгубише.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Григоријев одлазак у манастир се догодио 574. године.
  2. Редемпта борави при цркви Пресвете Марије Приснодјеве, данас Santa Maria Maggiore, као и Григорија (III, 14,1). Григорије у свом писму (Ер. 7,26) говори о три хиљаде монахиња уписаних на милосрдну листу Цркве Рима, која их годишње снабдева сумом од 80 либри. Либра је у то доба, осим мере за тежину, била и новчана јединица, особито код Грка са Сицилије, а потом и код Римљана. Реч је, дакле, о малој сребрној монети.
    301
  3. Спомен свете Ромуле се слави 23. јула, заједно са преподобном Херундином, која се упокојила око 580. године, и преподобном Редемптом.

Comments are closed.