ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА I
 
Глава II
О ЛИБЕРТИНУ, ПРОИГУМАНУ МАНАСТИРА ФУНДИЈСКОГ, КОЈИ ЈЕ МОЛИТВОМ ВАСКРСАО УМРЛОГ ДЕЧАКА
 
1. Григорије: Либертин, муж достојан сваке хвале, који беше проигуманом[1] (praepositus) већ поменутог Фундијског манастира у доба краља Тотиле,[2] монашки живот беше пригрлио и у њему се нађе руковођен управо од самога Хонората. Многи су већ веродостојним повестима објавили његова бројна чуда. Мени је пак о реченоме често приповедао Лаврентије, благочестиви муж којега сам већ поменуо, који још увек живи, а у оно је време са Либертином одржавао најприсније пријатељство. Од бројних збивања за која сам тако дознао, испричаћу ти неколико којих се сећам.
2. Либертин се, наиме, једном налажаше на путовању у области Самније, по некаквом манастирском послушању. Пресрете га, дакле, са својим одредом Дарида,[3] војсковођа Гота, и човек Божији, који је путовао на коњу, нађе се од стране његових војника збачен са овога и оборен на тле. Он, пак, спокојна духа примајући то што се нашао лишен јахаће животиње, узе те дивљим отимачима пружи и бич који је држао у руци говорећи: “Узмите, како бисте га имали чиме потерати”. Ово рекавши, погрузи се у молитву. Даридин одред, пак, галопом одјаха до реке Вултурнуса, где војници беху принуђени да подбадају коње и ударају их мамузама све до крви. Но, животиње, иако сурово шибане и рањаване, допуштаху да их злостављају не помичући се с места; чињаху се као окамењене од страха пред речним водама, као доведене на руб смртнога понора.
3. Коњаници већ посустајаху од умора након овог предугог и узалудног труда, кад се један од њих усуди да спомене како су на ово мучно задржавање присиљени, можда, управо због онога што су скривили током пута, чинећи нажао слуги Божијему. Вратише се, дакле, назад и затекоше Либертина припалог на молитву. Када му рекоше: “Устани, узми свога коња”, овај одврати: “Идите с миром! Није ми потребан”. Тада, сјахавши, подигоше га против његове воље на јахаћу животињу са које су га раније оборили, те се удаљише. Њихови се пак коњи тада силовито залетеше преко реке пред којом су доскора стајали као окамењени; чињаше се баш као да речно корито беше пресушило. Ето, дакле, у часу када је слуга Божији повратио свога коња и ови војници баш као да су изнова стекли и своје.
4. У ово време пролажаше Кампанијом Буцелин[4] са Францима. О Фундијскоме, пак, манастиру шириле су се гласине да поседује знатан иметак. Ушавши, дакле, у храм, Франци с дивљом жестином стадоше да траже Либертина, разјарено га дозивајући. Притом се он налазио управо ту, ничице припао на молитву. И гле чуда! Франци се, у својој бесомучној потрази, на махове безмало спотицаху о тело чеснога мужа, али га не могаху видети. На овај начин, осујећени својим необичним слепилом, окончаше овај упад у манастир отишавши празних руку.
5. Други пут иђаше он ка Равени по некаквом манастирском послу, повереном му од игумана који беше наследио његовог учитеља Хонората. Гајећи у себи најдубље поштовање и љубав према свом светом духовном родитељу, Либертин уобичаваше да свуда где би пошао, уза себе, међу наборима одеће, носи једну Хоноратову сандалу. Током путовања наиђе он на некакву жену, која је на рукама носила телашце свог преминулог сина. Спазивши слугу Божијега, она, поведена болом материнске љубави, зграби за узде Либертиновог коња, те стаде говорити, заклињући се: “Нећеш се маћи ни корак одавде, док ми најпре не васкрснеш сина!”
6. Овај, сматрајући такво чудо одвећ узвишеним, уздрхта чујући ово преклињуће обраћање. Хтеде испрва да се ослободи оне жене, но не могавши, нађе се усколебан. Задовољство ми је да у мислима проматрам устрепталу борбу која се морала одвијати у Либертиновом срцу, где се судараху монашко смирење и сапатња са несрећном мајком, страх да се одважи и одазове молби за овако непојмљиво чудо, и бол при помисли да не притекне у помоћ жени која је изгубила своје чедо. Но, како би се Бог нашао прослављеним, сапатња надвлада у овом срцу преиспуњеном врлина које се, управо будући побеђено, нађе и узвишеним. Наиме, зар би се јавило врлинским да се није дало победити милосрђем? Либертин, дакле, сјаха с коња, клекну, те уздиже руке к небу, извадивши притом из хаљина Хоноратову сандалу, коју постави на груди умрлог малишана. Док се мољаше, детиња се душа поврати у тело. Овај, пак, узевши дечака за руку, предаде га жива уплаканој мајци.
7. Петар: Шта рећи пред оваквим чудом? Да ли га приписати благодати Хоноратовој или пак Либертиновој молитви?
Григорије: Достојно је приписати ово удивљујуће знамење колико вери ове жене толико и благодати духа оба ова врлинска мужа. Верујем усто да Либертин могаде ово да учини, управо стога што беше навикао да се поуздаје пре у чудотворећу силу својега учитеља, но у своју властиту. Полажући Хоноратову сандалу на ово бездихано телашце, он беше посве уверен да ће душа возљубљеног му духовника измолити чудо за које и он молитвено предстојаше. Тако и Јелисеј, узевши плашт учитеља својега и нашавши се пред Јорданом, удари по води али је не раздели. Учини потом ово изнова, но рекавши овај пут: “Где је Господ Бог Илијин?” и раступи се вода тамо и амо.[5] Увиђаш ли, Петре, колико је неопходно смирење да би се творила чуда? Јелисеј, наиме, могаше пројавити моћ чудотворења подобну оној његовога учитеља једино опоменувши се његовога имена. Тек након што се погрузи у смирење, позивајући се на име Илијино, и сам сатвори чудо једнако његовоме.
8. Петар: Прекрасно ли је то што говориш. Молим те, можеш ли изложити, на духовно назиђивање свију, још неку приповест односно Либертина?
Гршорије: Да, и нека би благоволело небо да и међу нама буде његових подражаватеља! Јер, врлину трпљења што је овај поседоваше држим за већу и од знамења и чудеса. Једнога дана, наиме, онај што од Хонората беше наследио старешинство над манастиром, распали се гневом против преподобнога Либертина, у толикој мери да га стаде тући. Не имајући прута којим би га истукао, маши се за некакав троножац15) којим га удари по глави и лицу, начинивши му овако маснице и отеклине. Либертин се, угруван и болан од ове немилосрдне кише удараца, без речи одвуче до својега лежаја.
9. Сутрадан, пак, беше дужан да се постара о некаквом манастирском послу. Стога, чим беше окончано псалмопојање јутрења, приближи се игумановој постељи просећи смирено благослов. Овај, пак, знајући колико овајбрат од свију беше вољен и поштован, помисли да је одлучио да напусти манастир након што је од њега претрпеоонако незамисливу увреду. Упита га, дакле: “Куда желишда пођеш?” Либертин одврати: “Оче мој, потребно ми једа изађем ради манастирских питања, ово ми је задужењенеодложно. Обећао сам јуче да ћу данас поћи, и, ево, спреман сам”.
10. Игуман тада, од свег срца увидевши своју окрутност и, насупрот овој, смирење и кротост Либертинову, нагло устаде с лежаја те му обгрли стопала, исповедајући да је сагрешио и да сноси кривицу што се дрзнуо да увреди толико добра и племенита мужа, разбесневши се против њега. Но, и сам Либертин, бацивши се на земљу, припаде игумановим ногама, тврдећи да оно што је претрпео потпуно одговара његовој кривњи а не суровости игумана. Догоди се тако да се и отац повуче у дубоком смирењу, те да кротост ученика постаде учитељицом учитељу.
11. Либертин, дакле, изађе како би уредио потребне послове на корист манастира. Угледни пак и племенити људи са којима се сусретао, а који га чествоваху у највећој мери, болно запањени видећи га покривена модрицама и подливима, распитивали су се, забринути, шта га је то могло задесити. Овај одговараше: “Синоћ сам се, сагрешења мојих ради, саплео о један троножац, и ето шта ми се догодило”. На овај начин свети муж, свим својим срцем одан како истини тако и своме старешини, не хтеде да разоткрије игуманову кривњу, баш као ни да изрекне лаж.
12. Петар: Можемо ли сада чак и помислити да преподобни Либертин, о чијим си ми врлинама и чудесима не мало изговорио, не беше оставио подражаватеља свог богоугодног живљења у овој бројној обитељи?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Речју praepositus (= на првоме месту… у односу на остале) означавао се врховни или нижи старешина некакве скупине. У монашкој традицији овако је понекад називан и сам игуман (Свети Јован Касијан Inst. 6,27; Coll.20,1). У VI веку овом је речју називан “други” по старешинству (коришћен је чак и термин sekundus тј. други), односно заменик игумана, чија је функција, иако под различитим називима, ушла у традицију читавог општежитељног монаштва (Пахомије, Василије, Цезар, итд.). У Дијалозима II, 22 свети Григорије говори о praepositus -у новоизграђенога манастира у Терацинуму, у којем је свети Бенедикт наименовао “оца” (= игумана) и “онога који је по старешинству имао да стоји одмах до њега”. Ми је, дакле, преводимо као проигуман.
  2. Тотила, краљ Гота, чије име носи значење “бесмртни”, како је називан од стране својих поданика. Његово право име било је Бадуила. Нећак Острогота Хилдибалда, након Ерарикове смрти, био је изабран за краља (541). Сукобљава се најпре са Византинцима, које побеђује у Фаенци и код Мугела. Освојиће потом Чезену, Урбино, Монтефелтро, па и Бенвенто, Куму и Напуљ, који се предаје принуђен глађу. За свега две године након ступања на трон, Тотила се могао назвати господарем Италије. Император Истока шаље против њега Велизара, али Тотила, показавши се надмоћним, осваја потом и Марке и Убрију, заузевши најзад и Рим, године 546. Учинивши тако неприхватљивом ма какву нагодбу са Јустинијаном, Тотила затим заузима и Сицилију, Сардинију и Корзику. Сукобивши се напослетку са Нарзесом у Busta Gallorum, крај Тагине, јула 552. године, бива поражен и умире током бегства. Григорије, осим овога, о Тотили говори и у 14. и 15. глави друге књиге Дијалога, где поменутога краља затичемо суочена са преподобним Бенедиктом Нурсијским, који разобличује његове намере и преднаговештава му кончину.
  3. О Дариди, готском војсковођи, не налазимо овде даљих казивања. Очевидно, овде приказани случај везан је за пролазак Тотиле преко Самније, прили-ком његовога похода из Тусције ка Неаполису, данашњем Напуљу.
  4. Реч је о походу Буцелина, на челу Франака, преко Кампаније, у пролеће 554. године, а не о његовом повратку, у јесен исте године. Поводом историјских података везаних за франачке инвазије у Италији, упутно је обратити се Григорију Турском, Hist. Franc. 3,32 и 4,9. Поменута личност познатија је пак под именом Бутилин, алемански војвода, Леутаров брат, погинуо 554. године, у сукобу са Нарзесом код Волтурна.
  5. Уп. 2 Цар 2,13-14

Comments are closed.