ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА II
 
Глава ХХХI
ЧОВЕК БОЖИЈИ САМИМ ПОГЛЕДОМ ОДРЕШУЈЕ СВЕЗАНОГ СЕЉАНИНА
 
1. У време Тотиле, краља Гота,[1] један од ових, именом Зала, приврженик аријанске јереси, гораше срџбом и нечовечном суровошћу противу свих који су припадали Православној Цркви. Ако би се какав свештеник или монах затекао пред овиме, не беше му могућно да се жив избави из његових руку. Једнога дана, распаљен страшћу похлепе и жељан грабежи, стави на окрутне муке једног сељанина, злостављајући га на различите начине. Овај, пак, већ поражен боловима, рече наједном како је сав свој иметак поверио слуги Божијему, Бенедикту. Казујући ово, надаше се, ваљда, да ће бар на кратко време, поверовавши у то, његов мучитељ престати да га злоставља; на тај начин би, пак, могао стећи себи још који час живота.
2. Зала, наиме, престаде да мучи сељанина, но, везавши му немилосрдно руке ужадима, стаде да га гони испред свога коња, како би му показао ко је Бенедикт, човек коме је поверио сва своја добра. Овај га пак, корачајући свезаних руку, одведе до манастира и ту обрете светитеља, који управо сеђаше пред капијом, задубљен у читање. Окренувши се Зали који га је следио једнако га злостављајући, рече: “Ево оца Бенедикта о којему сам ти говорио”. Зала, дишући срџбом и нетремично мотрећи Бенедикта у суманутој раздражености свог посувраћеног ума, уверен да ће овоме улити страх насилним начином, који је већ показао учинка код многих других, бесно заурла: “Устани, устани, и врати овоме сељанину оно што си од њега примио!”
3. На ове повике, човек Божији подиже очи са књиге, осмотри Залу, те упери потом поглед на сељанина, и даље свезанога. И док посматраше његове руке, гле, узе стадоше да се одрешују, чудесним начином и толиком брзином да нико, ма колико окретан био, не би успео да их раздреши тако хитро. До тада везани сељанин стајаше сада ту, сав ужаснут пред овако несвакидашњом силом. Зала се, пак, баци доле с коња, те, прегибајући к Бенедиктовим ногама врат отврднуо од дивљачке суровости, стаде да иште молитве светога. Овај, не прекидајући читање, дозва братију и наложи им да га уведу и понуде му мало благословеног јела. Кад потом Зала поново би приведен к њему, светитељ га одлучно опомену да се најзад окане своје безумне суровости. Припитомљен, Зала се најзад удаљи, не имајући више храбрости да шта затражи од онога сељанина, којега човек Божији беше одрешио самим својим погледом, никако га се не дотичући.
4. Све ово сведочи, Петре, о ономе што сам раније казивао: они што одано и присно служе Богу свемогућем, понекад могу творити чудеса самом силом што им је Богом поверена. Онај, наиме, што, чак и не подигавши се, подвласти себи жестину ужаснога Гота, те једноставно самим погледом развеза притегнуте узе што стезаху руке недужнога, управо тренутним извршењем овог чудесног дела, показује да је ово могао сатворити благодаћу поверене му силе. Сада сам пак намеран да проговорим о непојмљивом чуду које му беше дато да од Бога испроси молитвом.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Реч је о продору Тотилином у Кампанију, 542. године.

Comments are closed.