ДИЈАЛОЗИ – ПОВЕСТИ О ВРЛИНАМА И ЧУДЕСИМА ИТАЛСКИХ ОТАЦА

 

ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
 

 
КЊИГА IV
 
Глава XL
О ТОМЕ КАКО ДУШЕ НЕКИХ, НАЛАЗЕЋИ СЕ ЈОШ УВЕК У ТЕЛУ, ВИДЕ ПОНЕШТО ОД ЗАГРОБНИХ ПОСТРАДАЊА; О МЛАДОМ МОНАХУ ТЕОДОРУ О СМРТИ ХРИСАУРИЈА И ЈЕДНОГА МОНАХА ИЗ ИСАВРИЈЕ
 
1. Григорије: Ваља знати и да душе које још увек бораве у својему телу неретко виде понешто од посмртних наказања, што бива каткад на њихово властито назиђивање а каткад пак на поуку онима који их слушају.
2. Опоменућу се случаја за који се сећам да сам га већ излагао у омилијама упућеним сабрању верних, а који се тиче Теодора, младића немирне природе, који је ступајући у мој манастир следовао своме брату, умногоме пре по нужди него по властитом хтењу. Не чуди стога то што му је изузетно тешко падало ако би когод напоменуо нешто на рачун његовога спасења. Не беше он, наиме, кадар не само да твори што је добро, већ ни да о овоме слуша. Свеједнако се заклињући, разгневљујући и подсмевајући, јасно је сведочио о томе да себе никада није уподобио монашкој раси коју је оденуо.
3. Током пошасти која је недавно у нашем граду поморила мноштво житеља, и Теодор се, погођен овом, нађе на ивици смрти. Кад се већ обрете скоро на издисају, браћа се сабраше око његова одра, како би молитвом оградила (заштитила) његов исход. Његово тело, почевши од удова, беше већ упола обамрло; једино још тегобни удисаји одаваху, на неки начин, да се у њему налази још мало животне топлине. Браћа, дакле, стадоше усрдније да узносе молитве за њега, видећи да му се одлазак убрзано ближи.
4. Но, изнебуха стаде он да виче на братију која се сабрала око њега, прекидајући њихове молитве силним гласом и повицима: “Удаљите се! Предан сам, ево, овоме дракону како би ме прогутао, но, вашега присуства ради, није му могуће да то учини. Моја му је Глава већ у чељустима. Повуците се, еда ме не би дуже овако мучио, већ да би извршио оно што му је чинити. Ако сам му већ предан како би ме прождерао, зашто бих, вас ради, подносио ово одлагање?” Браћа тада стадоше да му казују: “Шта то говориш, брате? Осени себе знамењем Часнога крста”. Овај им, пак, уз силне повике, одговараше: “Желео бих да се знаменујем крстом, али није ми могуће, јер овај ме дракон стеже у својим канџама”.
5. Чујући ово, браћа се, прострвши се на земљу у сузама, стадоше још усрдније молити, преклињући за његово избављење. И ето где изненада узе да виче великим гласом, говорећи: “Слава нека је Богу! Ево, дракон, који ме је зграбио да ме прогута, бежи! Одагнале су га ваше молитве и не беше му могуће да остане овде. Но, посредујте сада за мене грешнога, будући да сам решен да се обратим и поставим крај своме живљењу по делима овога света”. Овај човек дакле, који, као што рекох, почевши од својих удова, беше већ полумртав, будући сачуван живим[1] и обративши се Богу свим својим срцем, након својега преумљења обрете се подвргнут дуготрајним пострадањима, да би се, тек по овима, његова душа разлучила од плоти.
6. Насупрот овоме, Хрисаурије, као што уобичаваше да казује Проб, његов сродник којега сам већ споменуо, беше човек пребогат добрима овога света, но преиспуњен страстима по мери свог големог иметка, узнесен надменошћу, поробљен прохтевима плоти, сагорео у пламену грамзивости за сабирањем још већега богатства. Но, када Господ благоизволе да постави крај његовим безакоњима, нађе се погођен тешком болешћу.
7. Приближивши се, дакле, кончини, у часу док беше скоро приправан да се растане од тела, отворених очију угледа пред собом непојмљиво мрачне и језиве духове, који насилно настојаху да га одвуку у адску тамницу. Стаде, дакле, да дрхти и бледи, да се презнаја, и силним гласом преклиње да причекају још који часак, упорним и очајним повицима дозиваше својега сина Максима, кога сам видео као монаха у време док сам и сам боравио у манастиру, говорећи: “Максиме, похитај! Теби никада нисам нанео зло. Узми ме под своју заштиту”.
8. Дубоко потресен, Максим притече онамо. Читава се породица сабра, уз сузе и нарицање. Они, наиме, не могаху видети зле духове, чије је све теже злостављање овај подносио, но јасно опажаху њихово присуство, по казивању, по бледилу и по ужаснутом трепету самртника, којега су ови, несумњиво, одвлачили. Устрашен њиховим језивим ликовима, он се без престанка преокреташе на одру. Окрене ли се на леви бок, не могаше да поднесе поглед на њих; обрати ли се ка зиду – беху онде. Те најзад, будући крајње притешњен, и посве губећи наду да ће се како од њих одморити, стаде да виче свим гласом: “Причекајте, макар до јутра! Причекајте само до јутра!” Но, управо усред ових повика и преклињања, нађе се истргнут из свога плотског обиталишта.
9. Несумњиво је, дакле, да виђење које му је дато беше устројено не њему, већ нама на корист, те да оно што он виде бива благополучно по нас, нас које дуготрпљење Божије још увек стрпљиво ишчекује. Или, на какву корист беше њему самоме то што је, пре но што ће умрети, угледао ужасне духове и молио их да још мало почекају, будући да се од ових не нађе удостојен одлагања за које их је преклињао?
10. И сада, пак, борави међу нама Атанасије, презвитер из Исаврије, који често приповеда о застрашујућем збивању, које се одиграло за његових дана у Иконији. Онде се, како вели, налази манастир назван Галатски, у којему живљаше један монах који је код свију уживао знатно уважавање.[2] Овај се, наиме, чињаше мужем савршенога владања и беспрекорним у свеколиким поступцима, но, како се приближи конац његовом веку, пројави се умногоме другачијим од онога каквим га сматраху. Наиме, премда се грађаше да пости скупа са братијом, уобичаваше овај да тајно обедује. О овом његовом пороку остали монаси нити шта знађаху, нити беху посумњали. Но, надвладан телесним недугом, он се примаче концу живота.
11. Осетивши да му се ближи крај, он позва к себи, на окуп, свеколику братију овога манастира. Ови пак, држећи да је самртник, каквим су га увек сматрали, крајње узоран муж, повероваше да ће од њега чути штогод узвишено и назиђујуће. Он се пак, ојађен и уздрхтао, нађе присиљен да свима исповеди у руке каквога непријатеља има да буде предан по својему исходу. Рече наиме: “Када сте били убеђени да постим скупа са вама, обедовао сам потајно. И, ево где сам сада предан једном дракону, како би ме прождерао; свезао је својим репом моја колена и стопала, те, увукавши ми своју главу у уста, одвлачи мој дух, испијајући га”.
12. Тек што је ово изустио, умре, а да му не беше остављено времена да се избави од дракона којега је угледао, покајавши се. Шта закључити до ли, изнова, да само на корист оних који о овоме слушају беше то што је видео, будући да овај монах препознаде и упозна непријатеља којему беше предат али му се не могаше отети.
Петар: Желео бих да дознам ваља ли веровати да, након смрти, постоји огањ очишћења?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. По Григоријевом сведочанству (Ер. 11,44), извесан монах из манастира Светог Андреја, који је наумио да побегне из манастира, такође је молитвама братије спашен од ужасне претње, језивог црног пса који се испречио да га прождере.
  2. Према Ер. 6, 66, Атанасије је из Исаврије, монах и презвитер једног ма настира у Ликаонији, званог Танака или Танак. Иконија се такође налази у Ликаонији, док манастир “tcov ГоА&тсоу” носи име према становницима оближње Галатије.

Comments are closed.