ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА II
Глава IV
О ИСПРАВЉАЊУ МОНАХА РАСЕЈАНОГ УМА
1. У једноме пак од његових манастира што их наоколо беше устројио, живљаше некакав монах који не беше кадар да стоји на молитви, већ сваки пут, чим би се браћа сабрала како би се погрузила у молитву, излажаше ван, те се, лутајући умом, посвећиваше каквом овоземном и пролазном делу. Будући много пута опоменут од стране својега игумана, најпосле би одведен човеку Божијему, који га и сам строго укори због толике неразборитости. Повративши се у манастир, он се пак једва пар дана држаше укора примљеног од човека Божијег, да би трећега дана, окренувши се опет властитој навици, изнова стао да тумара наоколо у време молитве.
2. Како слуга Божији о овоме поново би обавештен преко старешине манастира, којега сам беше наименовао, каза: “Доћи ћу и сам се постарати да га исправим”. Дође тако човек Божији у речени манастир, те у утврђени час, након псалмопојања, управо док су се монаси удубљивали у молитвено сазрцавање, угледа где онога монаха, који не беше кадар да остане на молитви, некакав малени црнац[1] извлачи ван, вукући га за скуте. Упита, дакле, игумана овога манастира, именом Помпејана, и слугу Божијега Мавра, тајно им казујући: “Нисте ли опазили ко је тај што одвлачи ван овога брата?” Ови пак одговарајући рекоше: “Нисмо”. Он додаде: “Молимо се, дакле, еда би вам се дало да видите кога то овај монах следи”. Након што су два дана провели у молитви, монах Мавр би удостојен да види, док Помпејан, отац ове обитељи, не могаше видети ништа.
3. Наредног пак дана, тек што је молитва окончана, човек Божији, излазећи из храма, затече онога монаха где се бави напољу. Тада га, поради слепила његовога срца, ишиба прутом. Од тога дана, овај се никада више не нађе поведен наговорима малога црнца, већ остајаше непомичан, сабрано истрајавајући у молитви. Непријатељ од искони не усуђиваше се више да овлада његовим помислима, баш као да он сам беше претрпео оне ударце прутом.
НАПОМЕНЕ:
- Njger puerulus, једно је од обличја у којима се ђаво указује, као и символ плотских хтења. Уп. Атанасије, Vita Ant. 6,1-4, као и Касијан, Conlat. 9,6,1-3, где демони ометају монахе током молитве.
