ДИЈАЛОЗИ
Повести о врлинама и чудесима италских отаца
КЊИГА IV
Глава LVI
О ТЕЛУ ЈЕДНОГ БОЈАЏИЈЕ, КОЈИ ЈЕ САХРАЊЕН У ЦРКВИ, НО КАСНИЈЕ НИЈЕ ЗАТЕЧЕН НА ИСТОМЕ МЕСТУ
1. Ево још једног догађаја који се збио у нашем граду а о којем сведоче бројне бојаџије које овде наставају. Реч је о занатлији, некада најодличнијему од њихове струке, који, након што је преминуо, беше од стране своје супружнице погребен у цркви Светог Јануарија мученика,[1] која стоји крај капије Светог Лаврентија. Наредне ноћи, наиме, храмовни чувар зачу где из његове гробнице дух овога човека вапије: “Горим, горим!” Како и наредних дана глас не престајаше да се разлеже, чувар о овоме обавести и његову удову.
2. Ова пак посла неколицину људи од његовога заната, еда би развидели шта се збива у храму и дознали у каквом је стању покојниково тело, онамо у гробници, одакле су се увек изнова разлегали вапаји. Ови људи, дакле, отворивши гробницу, затекоше онде одећу преминулога посве нетакнутом – ова и данас стоји у поменутом храму, сведочећи о реченом збивању – но његовоме телу не обретоше ни трага, баш као да овде никада не беше ни положено.
3. Без сумње се из овога да наслутити на какво је наказање осуђена ова душа, чије и само тело нашло изгнано из цркве. На какву су, дакле, корист свештена места онима који унутар њих бивају погребени, ако се они који их се нису показали достојни, тајанственим божанским дејством, каткада затичу одавде и протерани?
НАПОМЕНЕ:
- Св. мученик Јануарије је један од шест ђакона посечених са светим папом Сикстом II (257-258), током гоњења од стране цара Валеријана.
