ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

Патријарх Герман (Ђорић)

 
ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН (Ђорић)
Патријарх српски 1958-1990; +1991.
 
Патријарх Герман је четрдесет и трећи српски патријарх, рачунајући од првог патријарха Јоаникија, а пети по реду после обнављања Пећке патријаршије 1920. године.
Патријарх Герман (у миру Хранислав Ђорић) рођен је 6/19 августа 1899. године у Јошаничкој Бањи од оца Михаила учитеља и мајке Цвете.
Основно образовање стекао је у Великој Дренови и Крушевцу. Деветоразредну богословију Светог Саве започео је у Београду, а завршио у Сремским Карловцима 1921. године. Правне науке је студирао у Паризу, а потом је завршио Богословски факултет Српске православне цркве у Београду.
Пре избора за епископа, био је ђакон и писар Духовног суда код Епископа жичког Јефрема (Бојовића) у Чачку. Године 1927. рукоположен је за презвитера и постављен на парохију у села Миоковци код Чачка, на којој је остао све до 1931. године, када је премештен за пароха у Врњачку Бању. После избора патријарха Гаврила, 1938. године, постављен је за референта Светог архијерејског синода. На тој дужности га је затекао избор за викарног Епископа моравичког 12. јуна 1951.
Као удовог свештеника замонашио га је 7. јула 1951. у манстиру Студеници Епископ шумадијски Валеријан, давши му име Герман. У чин архимандрита произвео га је 12. јула Епископ бањалучки Василије. Чин архијерејске хиротоније извршио је 15. јула 1951. године патријарх Викентије уз учешће епископа: шумадијског Валеријана, сремског Никанора и бањалучког Василија.
Новоизабрани епископ Герман је у исто време, по одлуци Светог архијерејског сабора, примио и дужност главног секретара Светог архијерејског синода. Ову дужност је вршио све до избора за Епискиопа жичког 1956. године. У исто време уређивао је и Гласник, службени лист Српске православне цркве, будући да је на том пољу радио још као парохијски свештеник, уређујући календар “Свети Лазар” и “Преглед”, службени лист Епархије жичке.
На заседању Светог архијерејског сабора 1952. епископ Герман је изабран за Епископа будимског. До устоличења није никада дошло јер за то није могла бити добијена сагласност тадашњих мађарских власти. По смрти Епископа жичког Николаја 1956. епископ Герман, администратор Жичке епархије, изабран је за Епископа жичког. Као Епископ жички администрирао је Епархијом будимљанско-полимском и Епархијом рашко-призренском.
После рада у Патријаршији у Београду, после бриге око Будима, Полимља, Метохије и Косова, вратио се владика Герман тамо где се родио и где је почео да служи Цркви и народу; отишао је у Студеницу и Жичу. За четири године, колико је провео у Епархији као Епископ жички, урадио је много. Четрдесет објеката обновљених или новодигнутих, речито говоре о ревности владике Германа у Жичкој епархији.
На патријарашком трону је наследио патријарха Викентија 13. септембра 1958.
Архипастирство патријарха Германа пада у врло тешко време за српски народ и Српску православну цркву, која је била прогањана. Све што је постигао у време свога патријарховања, а постигао је много, учињено је са доста напора и уз велике сметње од стране комунистичке власти.
У његово време издавачка делатност Српске цркве је добила снажни замах. Покренути су нови часописи, међу којима и Православље, новине српске Патријаршије. Штампан је велики број богослужбених књига, уџбеника за српске православне богословије и других издања Светог архијерејског синода.
Нарочита активност патријарха Германа је забележена у грађевинској делатности која се одразила у подизању нових храмова, манастира, црквених и парохијских домова. Овде, као посебан допринос наводимо подизање нове репрезентативне зграде Богословског факултета у Београду, зграде Богословије са интернатом у манастиру Крки, у Далмацији, а као круна свега, добијање дозволе од комунистичких власти за наставак градње заветног Храма Светог Саве на Врачару у Београду, једног од највећих у православном свету.
Овакав ревнитељ био је потребан целој Српској православној цркви. Зато није чудо што је после смрти патријарха Викентија (1958) управо епископ Герман 13. септембра 1958. године, изабран за Патријарха српског.
Ступивши тако на престо Светог Саве, он је пошао стопама великог оснивача Српске цркве. Угледавши се на њега, он се већ с пролећа 1959. упутио на Исток да походи Гроб Господњи и остале светиње у Палестини, као и да посети источне Патријархе: јерусалимског, александријског, антиохијског и цариградског; затим, Свету Гору и Хилендар, српске светле гробове по Грчкој и Архиепископа атинског.
После патријарха Арсенија Трећег (Чарнојевића), који се 1683. године, поклонио Гробу Господњем, патријарх Герман је други поглавар Српске православне цркве који је то урадио. Патријарх Герман је потом одлазио у посету Руској, Румунској и Бугарској цркви, као и Архиепископу кентерберијском. Његов углед је растао са данима његове предане службе. “Ваш еминентни патријарх Герман, рекао је Патријарх васељенски Атинагора у цркви Светог Саве у Београду, служи на част не само Српској православној цркви, него и читавом православљу. Он је понос православља”.
За време тридесетогодишње управе Српском црквом, под руководством патријарха Германа, основане су нове Епархије: источноамеричка и канадска, средњезападноамеричка и западноамеричка, западноевропско-аустралијска, аустралијско-новозеландска, врањска, канадска и бихаћко-петровачка.
У овом времену дошло је и до два раскола у Српској цркви. Епархије скопска, злетовско-струмичка и охридско-битољска, уз велику подршку комунистичког режима, издвојиле су се из састава Српске православне цркве насилним путем у “Самосталну македонску православну цркву”. Ову неканонску творевину није признала ниједна православна црква у свету. Затим, раскол који је настао на Северноамеричком континенту 1963. године, проширио се широм дијаспоре на све континенте на којима је било организованих јединица Српске православне цркве.
За време патријарха Германа основане су нове богословске школе: у манастиру Крки, Далмација; Сремским Карловцима; Монашка школа, најпре у манастиру Преображење у Овчарско-кабларској клисури код Чачка, а потом у манастиру Светог Василија Острошког у Црној Гори. Основан је и нови факултет у манастиру Светог Саве у Либертивилу, у Сједињеним Државама Америке.
Резултати рада патријарха Германа и осталих архијереја, његових сарадника, видни су на сваком кораку. Патријарх Герман се показао као необично способан кормилар Цркве, који је успео да његов брод избегне спрудове, вртлоге и буре времена у којем је живео и делао, да је доведе у тихо пристаниште њене узвишене мисије. Правилно оцењивање времена и прилика условило је садржај и форме његовог рада и довело до свих успеха, на добро Српске цркве и народа.
Након дуже болести, патријарх Герман је умировљен 1990. године. Преминуо је 27. августа 1991. године и сахрањен у храму Светог Марка у Београду.