ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ САВА, ГРИНСБОРО, ВИКТОРИЈА
212 Diamond Creek Road, Greensborough, VIC. 3088
 
Крајем деветнаестог века (око 1890.) Мелбурн је постао највећи град у Аустралији и снажан економски центар, подигнут на ушћу реке Јаре. Али, финансијска криза, која је захватила Аустралију од 1893. године и трајала све до Првог светског рата, проузроковала је велико исељавање становништва. И поред тога, Мелбурн је остао град индустрије, пољопривреде и трговине, што иначе карактерише државу Викторију.
 
* * *
 
Први српски православни свештеник, који је стигао у Аустралију 6. септембра 1948. године, био је Светозар Секулић. Он је, након боравка од око шест недеља у пријемном логору у Батрсту, крајем 1948. године, упућен на рад у једну болницу у Мелбурну. У овом граду се већ тада налазио мали број Срба и Македонаца. Долазак свештеника је донекле окупио малу заједницу. У настојању да у оскудним условима одржи верски живот, отац Светозар је сваке недеље одлазио на богослужење у Сиријанску православну цркву Св. Николе, где су му Либанци, заједно са својим свештеником, радо помагали.
Већ у јуну 1949. године, отац Светозар прелази у Сиднеј,[1] а 1950. године, у Мелбурн стиже свештеник Будимир Ђукић. Он је од стране имиграционих власти био одређен на рад у електродострибуцији у Њупорту (Electricity Commission of Victoria, Newport). По свом доласку, свештеник Ђукић је ступио у везу са руским свештеником Игором Сусемилом са којим је сарађивао и саслуживао у руској цркви, за православне Русе и Србе. У то време су поједини Срби почели размишљати о оснивању српске парохије и црквене општине. Основан је иницијативни одбор, на челу са Војиславом Топаловићем, а дивизијски ђенерал Драгутин Живановић, са циљем и надом да се формира српска парохија, почео је са уписивањем Срба. У ту сврху је користио чланске карте из парохије Руске заграничне цркве у Мелбурну.
Српска колонија у Мелбурну није била велика, а број људи који су били спремни да се потруде на организовању црквеног живота, био је још мањи. Међутим, присуство српског свештеника Будимира Ђукића је било олакшавајућа околност. О овоме је био обавештен и архиепископ Теодор у Сиднеју, који је дао благослов да свештеник Ђукић може богослужити са руским свештеником у руском храму и задовољавати духовне потребе православних Срба и Руса. Преко архијерејског намесника за Аустралију Илије Булована, свештеник Ђукић је о томе известио и епископа Дионисија. Архијерејски намесник је препоручио епископу Дионисију: “С обзиром на околности а имајући у виду потребу и корист по нашу верску и националну ствар да у Мелбурну као главном средишту државе Викторија имамо једног српског свештеника тим пре, што је то жеља наше колоније и оца Будимира, мишљења сам да би га требало поставити за пароха у Мелбурну… Мелбурн је милионски град и насушна је потреба да и у њему буде један српски свештеник. Ради тога, слободан сам поднети предлог Вашем Преосвештенству да га благоизволи поставити за пароха у Мелбурн.”[2]
На образложени извештај Архијерејског намесника да се свештеник Будимир Ђукић постави за пароха у Мелбурну, епископ Дионисије је одговорио: “Потпуно се слажем и одобравам да отац Будимир Ђукић може служити света богослужења у руској цркви и са Русима у Мелбурну, за време, док се Срби не оспособе у том месту да могу сами имати своју богомољу. Али, стављам оцу Будимиру у дужност да са Србима који су у Мелбурну оснује засебну црквено-школску општину српску, са циљевима изнетим у епархијском Уставу. Да Србе сабира и духовно храбри.”[3]
Истом поштом преко Архијерејског намесника, епископ Дионисије је послао званични декрет о постављењу свештеника Ђукића за свештеника у Мелбурну. Осим тога, за нову црквено-школску општину епископ Дионисије је послао копију Устава Епархије америчко-канадске да им послужи као узор приликом састављања правила за парохију и црквено-школску општину у Мелбурну.
Убрзо потом, оснивачка скупштина се састала 20. маја 1951. године. На њој је формирана црквено-школска општина под именом Свети Сава.[4] Ђенерал Драгутин Живановић се није прихватио никаквог положаја, али је том приликом скупштини предао списак адреса и имена чланова. Од стране присутних 109 чланова и парохијана, за првог председника је изабран Војислав Топаловић. На оснивачкој скупштини су такође, прочитана и усвојена Правила ове црквене општине, које је потом, епископ Дионисије одобрио својим актом од 1. априла 1952. године.[5]
У записнику редовне годишње скупштине 18. маја 1952. године, забележено је да је, од оснивања црквене општине одржано: 7 забава, 23 седнице, прослављен Св. Сава, рођендан краља Петра ИИ и одржан помен ђенералу Михајловићу и Косовским јунацима.[6] Од црквеног одбора су одређени повериоци, који су обилазили Србе у Мелбурну, тако да је, већ половином 1952. године, било уписано око 290 чланова. Тада је формирана и фолклорна група одраслих особа, под вођством Милана Станића. Шира заједница је са одушевљењем прихватила иницијативу оснивања српске православне црквене општине и парохије.
Почело се размишљати о куповини земље и изградњи цркве. Формиран је одбор, јула 1953. године, који ће се о томе бринути. Међутим парохија је убрзо остала без свештеника. У новембру 1953. године, отац Будимир Ђукић је поднео оставку, ради одласка на посао у Квинсленд.
За црквену славу 1954. године, из Сиднеја је дошао архијерејски намесник протојереј Илија Булован, који је служио са свештеником Теодором Демјањуком. Слава је прослављена у руској цркви у Фицроју, у присуству око 300 особа, а увече је одржана забава у Пререн Таун Холу (Prahran Town Hall), којој је присуствовало око 820 особа.
Благословом патријарха Викентија, свештеник Теодор Демјањук је постављен за привременог пароха 28. фебруара 1954. године. Следећих неколико година је протекло у редовном парохијском и црквеном животу, као и у тражењу погодног плаца за градњу цркве. Када је купљено замљиште у улици Гор, у Фицроју (Gore Street, Fitzroy), 15. децембра 1957. године је сазвана ванредна скупштина, на којој је чланство прихватило планове инжињера Вујадина Поповића за изградњу цркве. Општина је одобрила планове средином 1959. године, а потом су предузимачи тражили између 30 и 35,000 фунти за пројекат. Како црквена општина није могла да обезбеди толико новца, као јефтинија могућност, одлучено је да се потражи нека црква на продају.
Богослужења су сваке недеље наизменично обављали свештеници Славко Нићетин и Теодор Демјањук, у изнајмљеној методистичкој цркви. Тек 1962. године, архијерејски заменик, протојереј Петар Радош је поставио оца Теодора за сталног пароха.
У међувремену, крајем педесетих година, чланство црквене општине је почело да се осипа. Остало је око 70 чланова, а на богослужења је долазило свега десетак особа. Приликом своје посете, 1960. године, краљ Петар је обишао Србе у Сеинт Албансу, а не и у Мелбурну. Због свега тога, на скупштини те године, било је доста критика на рачун одбора. Изабрана је нова управа на челу са Тодором Јелићем, која је убрзо потом, на седници од 13, октобра 1962. године, одлучила да купи стару цркву у Карлтону (corner Station & Lee Streets), по цени од 6,500 фунти. Положена ја кауција од 3,100 фунти, с тиме да остатак буде исплаћен за три године. Богослужења су се наставила у изнајмљеној цркви док новокупљена није реновирана. За повериоце су изабрани: Борислав Петровић, Милорад Вековић и Обрен Поповић.[7]
Стара методистичка црква, купљена у Карлтону, обновљена је и адаптирана у православни храм, посвећен светом Сави. Иза цркве је постојала и мала сала у којој је прорадила недељна школа. Прва служба у овој цркви била је храмовна слава, прослављена 27. јануара 1963. године, малим освећењем нове цркве, а потом Светом литургијом, коју су служили свештеници Теодор Демјањук и Славко Нићетин. Тога дана је био и први наступ новооснованог црквеног хора, под управом Ивана Макаревића – Јасенка.

Стара црква Св. Савe у Карлтону.

Ова, 1963. година, била је за Цркву у расејању веома бурна и тегобна. Раскол се из Америке пренео у Аустралију, где је изазивао расцепе у парохијама. Током те године планирано је и велико освећење цркве у Карлтону, а поводом забрињавајућих вести, заказан је и састанак свештеничког братства код ове цркве, 10-12. јула 1963. године. Са овог скупа је објављена резолуција у којој свештенство одлучно изјављује да остаје у јединству са својом Српском православном црквом, да остаје на стражи одбијајући ма какве налете комуниста, у земљи или иностранству, и да ће се, у погледу поделе Америчко-канадске епархије, сложити са одлукама Десетог црквено-народног сабора у Либертивилу.
У суботу, 14. јула 1963. године, освећена је новообновљена црква. У свети престо положене су мошти свете великомученице Варваре.[8] Освећење је обавио архиепископ Антоније из Руске заграничне цркве, уз саслужење свештеника: Илије Булована, месног пароха Теодора Демјањука, Душана Поповића, Славка Субића, Светозара Секулића, Будимира Ђукића, Славка Нићетина и архијерејског намесника Петра Радоша.
Расположење на редовној годишњој скупштини ове црквене општине, одржаној 15. децембра 1963. године, било је веома напето. Гласало се за останак у јурисдикцији СПЦ или прелазак у јурисдикцију Америчко-канадске епархије. Већином гласова је одлучено да ова црквена општина затражи пријем код епископа Дионисија. Остатак чланова, који су били против ове одлуке, са свештеником, протојерејем Теодором Демјањуком, основао је нову црквену општину посвећену Св. Тројици, о чему је више речено у том поглављу.
Пошто је епикопу Дионисију у држави Викторији тада пришао само један свештеник, Славко Нићетин, он је морао да опслужује све црквене општине у овој јурисдикцији: Св. Саве у Карлтону, Св. Ђорђа у Ст. Албансу, Св. Николе у Ђилонгу, Св. Тројице у Јалорну и Св. Петра и Павла у Водонги.
Коло сестара, под именом Књегиња Зорка, основано је 1964. године. Прва председница је била Вера Кашиковић. Касније, коло сестара је реорганизовано под новим именом, Огњена Марија.
Пошто је стара сала била мала, направљени су планови за већу, иза цркве. Темељи су освећени 9. јула 1969. године. Сала је завршена исте године.
Доласком новог таласа Срба током шездесетих година, црквена општина је ојачала. Током ове, 1969. године, купљено је као инвестиција, имање од 45 акара близу Гизборна, које је служило за излете. Следеће, 1970. године, при овој црквеној општини је основана једна од најбољих фолклорних група, под именом Авала.
Недалеко од цркве, 1971. године је купљена парохијска кућа, која је потом издавана под кирију. Када се указала прилика, 1974. године је ова продата, да би се купила кућа поред цркве. У њу је потом смештена канцеларија, недељна школа и Српско добротворно друштво (Serbian Welfare Association), које је основано 28. јуна 1978. године. Његов дугогодишњи председник је био Борислав Петровић. Касније, ово Српско добротворно друштво се осамосталило и данас је то јака установа са својим огранцима широм Мелбурна, у Данденонгу, Ст. Албансу и Престону.
Црква је, била захваћена пожаром 1972. године, али није страдала конструкција, тако да је брзо поправљена и поново освећена од стране епископа Димитрија. Ипак, временом се увидело да је црква мала, као и простор око ње. Није било места за проширење, па је разматрана могућност куповине већег имања, подаље од центра града. Земљиште од 4. акра, на коме ће потом израсти један леп православни центар, купљено је фебруара 1982. године, у предграђу Гринсборо (Greensborough), око 22 км од центра града. Када су од општине добијене потребне дозволе, крајем 1983. године, изливени су темељи за велики црквени дом и салу, и засађено је око 500 садница. Свечано освећење темеља је обавио епископ Петар (Банкеровић) 21. априла 1985. године, након чега је започело зидање сале.
Парох Мирослав Јовановић се разболео током 1985. године, па га је замењивао свештеник Драгомир Шиповац, који је потом постављен за пароха 2. новембра 1986. У међувремену, земљиште за нову цркву је освећено 9. марта 1986. године.
Ради наставка радова на новом имању, у септембру 1987. године је продата црквена кућа у Карлтону. Следећих пар година је протекло у интензивној градњи. Нова сала, која је примала око 700 гостију, иако не сасвим завршена, била је препуна 10. и 11. јуна 1989. године, за свечано обележавање 600. годишњице Косовског боја. Многе свечаности су те године по први пут одржане на новом имању у Гринсбороу: прослављена је црквена слава, затим Видовдан и потом, слава Кола сестара Огњена Марија. У септембру исте године, одржано је успешно фолклорно вече, иако се фолклорна група Авала готово угасила. Али, ускоро су у новој сали почели часови веронауке и фолклора, па се група убрзо обновила. У октобру 1989. године је формирано и пензионерско друштво, које се потом угасило 2001. године.

Црквени дом Св. Сава, Гринсборо.

Од тада, све веће прославе су се одржавале у новој сали на новом имању, које је 10. фебруара 1990. године посетио старац Никанор, проигумана манастира Хилендара. Иако у позним годинама и слабог здравља, он је обављао мисију измирења међу Србима. Када је на имању видео место за цркву, обележено крстом, предложио је да нови храм буде по узору на Лазарицу, да би нам се деца учила ко су били св. Сава и св. кнез Лазар.[9] Старчеве речи су са љубављу прихваћене и свештеник са члановима одбора је набавио оригиналне планове Лазарице у Крушевцу. Увећавши основу цркве за 1/5 а задржавши исту висину, нови храм је тако постао Нова Лазарица.
Имање у Гизборну је продато у децембру 1990. године, када је и паркинг за око 150 возила завршен и исплаћен. Нову салу су 12. маја 1991. године осветили: архијерејски заменик протојереј Драгољуб Петковић из Аделаида, парох Драгомир Шиповац и свештеник из Ст. Албанса Звонимир Јовић.
Радови на изградњи нове цркве Лазарице, почели су 19. фебруара 1992. године, када је председник црквене општине Св. Стефан из Спрингвејла Слободан Дакић, као свој прилог, багером бесплатно изравнао терен. То је био један од почетних гестова братске сарадње међу члановима две епархије. Темеље су 21. јуна 1992. године осветили епископи Василије (Веиновић) и Лонгин (Крчо).
Изградња парохијске куће је почела 25. августа 1992. године. Када је кућа од око 170 м2 завршена и освећена 18. јула 1993. године, у њу се истога дана уселио парох Драгомир Шиповац.
Када је нова црква саграђена, освећени су крстови и подигнути на куполе 11. маја 1996. године. Потом је почело фрескописање новог храма, које је уметнички урадио Андреј Сисољатин, који је у Русији радио на рестаурацији икона.
Последња служба у старој цркви у Карлтону, је одслужена на Оце, 3. јануара 1999. године. Након тога, прешло се сасвим у Нову Лазарицу на новом имању, а стара црква је стављена на продају. За пожртвовани рад пароха Драгомира Шиповца, епископ Сава га је одликовао напрсним крстом, на Светој литургији 24. априла 1999. године.
Током 1999. године снаге НАТО су бомбардовале Србију, па је црквена општина организовала помоћ за фонд СПЦ Човекољубље. У мају исте године, изабран је епископ Никанор (Богуновић) за поглавара СПЦ у Аустралији.

Црква Св. Саве, Гринсборо.

Следећих година је изградња и уређење објеката на црквеном имању настављена. Уведено је грејање и хлађење у великој сали, проведена канализација, поплочан простор око храма и његово степениште обложено гранитом. Испод бине у сали, изграђен је двособни стан, а на спрату је уређена учионица за децу у недељној школи.
 
СВЕШТЕНИЦИ:
Будимир Ђукић (5. фебруар 1951 – новембар 1953.)
Теодор Демјањук (28. фебруар 1954 – децембар 1963.)
Славко Нићетин (1964.)
Драгутин Павловић (кратко 1964.)
Мирослав Јовановић (1964 – 1967.)
Саво Цупаћ (јануар 1967 – јануар 1970.)
Владимир Дејановић 1970 – 1976.
Мирослав Јовановић (поново 1976 – 1985.)
Драгомир Шиповац (1985.до данас)
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Протојереј Светозар Секулић, Кратак преглед историје СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду.
  2. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд, протојереј Илија Булован епископу Дионисију, 1. децембар 1950.
  3. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије високопречасном протојереју Илији Буловану, архијерејском намеснику, 5. фебруар 1951.
  4. Летопис српске православне парохије Св. кнеза Лазара у Сиднеју, књ. 1, стр. 5.
  5. Споменица Српске православне цркве Св. Сава – Мелбурн, 2002. стр. 10.
  6. Споменица Српске православне цркве Св. Сава – Мелбурн, 2002. стр. 12.
  7. Споменица Српске православне цркве Св. Сава – Мелбурн, 2002, стр. 21.
  8. Срби у Аустралији, историјат и развој… стр. 249.
  9. Споменица Српске православне цркве Св. Сава – Мелбурн, 2002, стр. 82.

2 Comments

  1. Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?

  2. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића “Срби и Јевреји” спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир