ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ НИКОЛА, ВУЛУНГАБА, КВИНСЛЕНД
6 Ross Street, Woolloongabba, QLD
Поводом избијања раскола, архијерејски намесник протојереј Петар Радош је сазвао састанак свештенства за 1. фебруар 1964. године, при храму Св. кнеза Лазара у Александрији, Сиднеј. Присутни протојереји Петар Радош, Душан Поповић, Илија Булован, Светозар Секулић и Будимир Ђукић, детаљно су се упознали са ситуацијом и по саветовању су донели једногласно решење да остају у јединству са Патријаршијом. Такође, договором је решено да протојереј Будимир Ђукић пронађе у Бризбану погодно место и богослужи тамошњим верним Србима.[1] Пошто је црквени одбор забранио свом пароху да врши службе у сали, он је био приморан да са остатком парохијана, који нису желели раскол, потражи друго место за богослужење.
Прво богослужење ове групе је одржано 29. марта 1964. године у изнајмљеној англиканској сали Св. Тројица у Вали-ју (Holy Trinity Hall, Valley), када је као помоћ свештенику изабрано и поверенство црквене општине. Од тада, пароху и свим члановима који су остали у јединству са Српском црквом био је забрањен приступ у црквену салу. Забрана је остала на снази и приликом посете војводе Момчила Ђујића Србима у Бризбану, 1965. године. Ни њему није дозвољено да одржи састанак у сали, јер је био на страни Патријаршије. Неколико испада од стране појединаца са обе стране пропратило је ову посету, као и почетни период раскола.
Српске поделе и свађе ни на Англиканце нису оставиле добар утисак, тако да су им, под изговором да им је сала потребна, ускратили гостопримство. Службе су се потом, од 1966. године, одржавале у руској сали Лотус (Lotus Hall). Након поверенства, 8. маја 1966. године изабран је и црквени одбор од чланова који су остали под јурисдикцијом СПЦ.
Такво стање је потрајало до почетка 1968. године, када је изненада, 30. јануара преминуо свештеник Будимир Ђукић. Он је живео и радио на својој фарми банана у Бурингбар-у (Burringbar), а сахрањен је на Сиднејском гробљу Руквуд (Roockwood).
На састанку 1. септембра 1968. године формирано је и Коло сестара од четири чланице, под именом и заштитом свете Недеље. Од тада, сестре неуморно раде и помажу својој цркви.
Током 1968. године црквена општина је покушала да купи једну кућу за своје потребе, али због судског спора око тога која је страна правни наследник регистрације (Letters Patent), банка им није одобрила кредит. Да би се то питање решило, председник црквеног одбора Јован Алексијевић је, на састанку 30. августа 1968. године, у име црквене општине потписао сва потребна документа за судски поступак, који је њихов адвокат покренуо 20. септембра 1968. Убрзо су обе стране позване на рочиште, али је суђење одложено због тога што странке нису правно и у потпуности припремиле предмет. Како се то на следећим рочиштима поновило, процес се веома одужио.
По смрти протојереја Ђукића, црквено-школска општина је запала у кризу због недостатка свештеника. Неколико следећих година богослужења и требе су обављане у руској цркви Св. Серафима у улици Хоторн (Hawthorn Street) где је био свештеник отац Георгије. Ту је дочекан и епископ Лаврентије приликом његове прве посете Бризбану током 1970. године.
Долазак првог српског епископа у Бризбан је представљао велико охрабрење. Ипак, без сталног свештеника је било тешко, као што се види из извештаја који је управа упутила Епархијском савету 3. априла 1971. године: одбор црквене општине извештава Савет да имају 38 финансијских чланова; да немају сопственог храма, ни свештеника. Моле да им се што пре пошаље свештеник и спремни су да га плаћају 50 долара недељно. По питању судског процеса, одбор обавештава Епархијски савет да он још увек траје и не види се крај, нити решење.[2]
Доласком свештеника Душана Куриџе са Новог Зеланда, 13. маја 1972. године, службе су настављене редовно у руској и грчкој сали, а повремено и у напуштеном методистичком храму у улици Рос, у Вулунгаби (Ross Street, Woolloongabba).
Као изасланик Светог архијерејског синода СПЦ, епископ Стефан је посетио ову црквену општину крајем децембра 1972. године, посаветовавши их да купе неко имање на коме се могу састајати. Председник Милош Илић, благајник Ђуро Црномарковић и члан одбора Душан Илић, у име црквене општине погодили су 26. августа 1973. године, куповину старе методистичке цркве коју су раније изнајмљивали у улици Рос, по цени од $ 265,000. По савету адвоката, имовина је регистрована на поверенике (труст) док се не реши правно питање наследства краљичиног указа о оснивању и статусу црквене општине. За поверенике су изабрани протојереј Душан Куриџа, Ђуро Црномарковић и Милош Илић, а банка је позајмила новац на основу приватних гаранција.
Одмах по куповини, храм је реновиран и украшен у православном стилу. Озидан је олтар, а стара сала иза цркве преправљена, тако да је у приземљу добијена нова сала, а на спрату стан за свештеника. Под вођством Ђорђа Личине и Ђуре Црномарковића, сви радови су изведени добровољно од стране парохијана и пријатеља. Милош Попадић је израдио нови иконостас 1978. године,[3] а иконе за њега су наручене и израђене у манастиру Жичи 1980. године.
У међувремену, свештеник Куриџа је 10. августа 1975. године, у име црквене општине, уговорио куповину суседне куће бр. 8 у истој улици за $23,000, тако да је имање знатно проширено.
Након тога, о. Душан Куриџа се 1978. године вратио на Нови Зеланд, а у децембру 1978. долази свештеник Светозар Ћирић. Он је био парох ове цркве све до 1. фебруара 1982. године, када је дужност предао новом свештенику Николи Билићу, који је остао на овој дужности све до 1989. године.
Током 1981. године дошло је до спора са повереницима. На ванредној годишњој скупштини 23. августа 1981. године, изабрани су нови, у лицу проте Светозара Ћирића, Перице Бобића и Милоша Илића. Реновирање и поправка купљене цркве су били завршени па је епископ Василије свечано осветио храм 27. децембра 1981. године.
Спор око имовине и правног наследства је остао нерешен све до 1985. године, када је дошло до договора између три црквене општине, као што је описано у претходном поглављу. Наиме, на сахрани Боре Вукотића, Милош Илић и Ратко Нешић су се договорили око предлога за решење судског спора: да црквена општина у улици Рос задржи право на указ о регистрацији (Letters Patent), сву архиву пре 1964. године и пола сале. Црква у Вејколу другу половину сале, а црквена општина у улици Валчер је већ однела свој део када су напустили салу, обзиром да су је пре тога користили и од ње узимали приход, помоћу кога су купили ново имање.
Уместо да се сала прода и новац подели, црквена општина из улице Рос је одлучила да исплати половину вредности општини у Вејколу, у износу од $35,000 по тадашњој процени. Након тога, сала је реновирана и била је у употреби све до 1992. године.
У међувремену, црквена општина у улици Рос је поднела захтев за инкорпорацију, која је регистрована 16. фебруара 1987. године. Сва имовина је потом пренета са повереника на корпорацију (Body Corporate).
Пошто су дугови углавном били исплаћени, 1990. године одбор је решио да купи имање у месту Логанхолм (Loganholme), удаљеном око 35 км. од центра града, са намером да на њему изгради салу, игралиште и друге објекте. Постојали су и планови да се две црквене општине из улица Рос и Валчер уједине како би се заједничким снагама изградило нешто боље. У ту сврху је стара сала продана 1992. године, али се потом од уједињења одустало. Од добијеног новца за салу купљене су две куће које се граниче са црквом, бр. 5 и бр. 7 у Локхарт улици (Lockhart Street), као и 120 м2 од кућног плаца бр. 10 у улици Рос, за будући храм.
Црква Св. Николе у Рос улици, Вулунгаба. |
Свештеник Никола Билић је разрешен дужности пароха актом епископа Лонгина.[4] Он је предао парохију 21. марта 1991. године јереју Душану Стефанову, који је опслуживао до 1992. године. Њега је наследио јереј Драгољуб Пантелић до 1996. године. У то време је општина у Логанхолму поставила услов да се на купљеном имању може извести само један пројекат, а да остатак мора бити намењен за травнату површину. На скупштини црквене општине, одржаној 27. новембра 1994. године, решено је да се део земљишта испарцелише и прода као кућни плацеви, а остатак преда општини за парк. Од тог новца би се изградила нова црква у улици Рос, и сала у улици Локхарт.
За пароха 1996. године долази Јован Цветић који остаје до данас. Одлука да се започне изградња нове цркве донета је на скупштини одржаној 20. августа 2000. године. Председник Миле Мирковић и црквени одбор, чекали су око две године на дозволу од општине да би започели са изградњом. Архитекта нове цркве је Љубица Бошњак из Београда, а мајстори Милан Спасеновић и Жељко Секулић су доведени из Србије. Са њима заједно, мајсторске послове је водио и овдашњи парохијанин Бошко Гојковић. До 2005. године, радови се налазе у завршној фази.
Председници од 1966. године: Јово Алексијевић, Милош Илић, прот. Душан Куриџа, Милош Попадић, Добривој Мирчић, Миланко Црњанин, Шпиро Јовић, Бранко Добрић, Пајо Личина, Ђуро Црномарковић, Миле Мирковић, Слободан Роберт Милошевић и Бранко Костадиновић.
Дугогодишњи секретар је био Добривој Мирчић, благајници Стојан Милошевић и Петар Црномарковић.
Дугогодишње председнице Кола српских сестара Св. Недеља: Љубица Стојчиновић, Зора Илић и Деса Личина – Божић.
Фолклорну групу Србија је дуги низ година успешно водио кореограф Бошко Гојковић.
Од првих година при црквеној општини ради и недељна школа Св Сава.
У време кризе и ратова у отаџбини, црквена општина је имала регистровану организацију за помоћ избеглицама од 1995-2000. године, коју је водила Душанка Илић. Госпођа Душанка Илић такође води и групу добровољних радника који за потребе цркве годишње праве 15-20,000 свећа.
НАПОМЕНЕ:
- Летопис… књ. 2, стр. 82.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, део за Аустралију и Нови Зеланд, Записник са петог ванредног заседања Савета, 3. април 1971.
- Тај иконостас ће касније бити пренет у нову цркву.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Е. бр. 53, 19. март 1991.
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир