ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ШИРЕЊЕ РАСКОЛА У АУСТРАЛИЈИ
 
Срби досељеници у Аустралију након Другог светског рата, до почетка шездесетих година су се већ донекле економски стабилизовали и на црквеном плану самоорганизовали. Тада су из Америке почеле стизати вести и позиви упућивани црквеним општинама, разним политичким организацијама, клубовима и појединцима, да напусте Мајку Цркву јер она обавља посао у корист комунистичког режима у Југославији. Чињеница да је Српска црква у комунистичкој Југославији била институција која је највише понижавана, прогањана и ометана у свом раду, искоришћена је као доказ да је она „под управом Верске комисије“ и као разлог за одвајање од ње. У односу на друге вере и конфесије у Југославији, Српска црква је била једва толерисана. Поводом забринутости појединих свештеника и лаика из западне Европе за Српску цркву у Југославији која се, по њиховом мишљењу, недовољно одупире комунистичком режиму, патријарх Викентије у своме писму каже: „Једно вам могу рећи да се увек чини оно што је потребно са гледишта добро схваћених интереса Цркве. Вама и осталој браћи могу извесне ствари бити нејасне, али су оне овде у земљи јасне и свима су познати напори који се чине у корист Цркве. Ми немамо ослонца у иностранству као што имају католици и протестанти, као и муслимани. Ми имамо само Божју помоћ и нашу паству. А Бог ће судити сваком по заслузи.“[1] Данас се из синодских аката, као и из других архива тога времена, може видети да је Титова власт заиста вршила притисак на Патријаршију у Београду и на целу Српску цркву, као и то да је Верска комисија заиста покушавала да се меша у њен рад и утиче на одлуке. Међутим, из примера наведене поруке патријарха Викентија се такође може видети да такве замерке из иностранства нису биле сасвим умесне јер, „ми немамо ослонца у иностранству… ми имамо само Божју помоћ и нашу паству,“ што је уствари представљало својеврстан позив упућен пастви у иностранству за помоћ угроженој Матици. Уместо помоћи, развојем немилих догађаја, велики део пастве се потом одвојио од ње. Колико год данас то изгледало тешко разумљиво или нелогично, ипак остаје чињеница да су у то време многи припадници националних организација сматрали да је „административно одвајање“ од Српске цркве у Југославији добар политички потез, који ће послужити као ослонац поробљеном српству у отаџбини а њима омогућити улогу заштитника Светосавља и саме Српске цркве у земљи.
Треба имати у виду чињеницу да је на опредељивање за епископа Дионисија, између осталог, барем у почетку, утицало и то што је он по овлашћењу Светог архијерејског синода из Београда, био опуномоћен да води духовно старање о свим мисионарским подручјима изван своје, америчко-канадске епархије, како у току ратних година Другог светског рата, тако и непосредно после престанка ратних операција 1945. па све до 1952. године. Због тога су многи Срби у Аустралији епископа Дионисија доживљавали као свога епархијског архијереја а не као привременог управитеља. По налогу Светог архијерејског синода епископ Дионисије је 1952. године, предао управу над мисионарским просторима патријарху Викентију, коме је по Уставу Српске цркве она припадала. Али, многи појединци и црквене општине повремено су се и даље обраћали епископу Дионисију по разним предметима, као на пример, Црквена општина Св. Георгија из Канбере, која јавља епископу Дионисију о намери да подигне цркву у престоници Аустралије. На то им епископ Дионисије одговара: „Ви сте под духовном бригом и управом Његове Светости Патријарха Српског, који има свог заменика за Аустралију и надлежне црквене власти, па би они требали вашу молбу поткрепити својом препоруком и благословом.“[2] Још тада, његово уступање дијаспоре, односно мисионарских подручја, Патријарху српском на духовно старање, од многих лаика је доживљено више као чин притиска комунистичких власти, односно Верске комисије, него као законити поступак заснован на Уставу СПЦ.
Напустити своју Цркву није мала ствар. Стога се о Српској цркви у време раскола писало као о некој назови цркви. У том смислу читамо и оваква размишљања: „Они што су остали уз такозвану Мајку цркву нису више видели комунисте онаквим какви су им до недавно били, већ су у онима што су се определили за епископа Дионисија видели главног противника. Народ, пак, и свештенство које је остало у оквиру америчко-канадске епархије, наставили су истим путем, бранећи интересе Српске цркве у Отаџбини и Западном свету, али сада после поделе и од својих дојучерашњих истомишљеника.“[3]
Чак је и сам епископ Дионисије, не тако давно пре избијања раскола, имао разумевања за тешкоће у којима се налазила Српска црква. Поводом избора патријарха Германа апеловао је на свој клир и епархиоте: „Ми знамо да је нови патријарх опробани родољуб, али знамо и то у којим приликама и у ком времену прима то велико бреме на себе. Апелујемо због тога да се новом српском патријарху помогне. Лако је осуђивати одавде, из слободне заветрине Вашингтонове и Линколнове, оне који као патријарх Гаврило морају да траже модус вивенди, или савремено речено, коегзистенцију са непријатељем и са завојевачем, трудећи се да очувају битне етничке и верске традиције Србинове. Ако српски патријарх, нарочито у ово доба, сарађује са државом у чему и колико може, не осуђујмо, већ га помозимо.“[4] На деветом црквено-народном сабору, одржаном 13. септембра 1960. године, у Либертивилу, епископ Дионисије је позвао делегате да одустану од осуђивања и оштрих критика, водећи рачуна о интересима наше Цркве „имајући у виду шта би ми лично, ја као епископ и сви ви радили када бисте били на месту Патријарха, епископа и свештенства у Југославији.“[5]
Касније, по избијању раскола, епископ Дионисије је у сасвим другом тону, бар у два маха путем расписа обавестио свештенике и вернике у дијаспори о одлукама Светог архијерејског сабора од 1963. године. У првом распису који је послан свештеницима и вернима 25. маја 1963. године, саопштава да не признаје одлуке Светог архијерејског сабора о подели епархије и његовој суспензији. Потом, 3. јуна исте године, доставља копију свог писма које је послао Патријарху, Светом архијерејском сабору и Синоду, у којем је стајало: „Не признајем решења Архијерејског сабора и Синода о деоби једне епархије на три нове епархије, нити моје суспендовање и лишавање управљања епархијом, нити ћу дужност предати све до епархијског црквено-народног сабора, јер су споменута решења противуставна и незаконито донета. Признајем над собом надлежност Светог архијерејског сабора и Синода када се држе канонских и законских прописа и признајем и чекам суд овог народа коме сам служио 23 године окупљеног на црквено-народном сабору. Ако ме и они осуде предаћу дужност.“[6]
Ови расписи, слани на адресе политичких организација, црквених општина, клубова, парохија и појединаца у Аустралији и Новом Зеланду, изазвали су ланчану реакцију код поменутих институција. Њима су уследили позиви за одржавање разних састанака, седница и скупштина, на којима су доношене резолуције, заузимани ставови, организована гласања и изјашњавања за или против епископа Дионисија. „Чим се дознало за поделу Епархије А.К. на Сабору 10. маја 1963. године, од стране Архијерејског сабора у Београду и за оптужбе противу епископа Дионисија,“ пише Стојан Брекић, „Срби у Аустралији су се нашли у чуду. У то време Др. Милан Дукић, председник четничке организације Равна Гора у Аустралији, написао је позив свим Србима за чије адресе је знао, а тако исто и свим организацијама, те је одређеног дана велики број Срба и Српкиња дошао у Сивик Хол у Кабрамати. Том приликом се расправљало о подели А. К. епархије и непризнавању епископа Дионисија. Др. Дукић, по завршеном дискутовању, ишао је до сваког присутног и тражио да се писмено изјасни да је на страни Америчко-канадске епархије и за Владику Дионисија. На томе значајном збору Срба у Сиднеју и околини, већина се изјаснила за Владику Дионисија и слободну Америчко-канадску епархију… У то време, Др. Дукић је био издавач и Уредник Аустралијског србобрана, власништво Српске народне одбране у Аустралији.“[7]
Поводом избијања раскола у Америци и његовог ширења на аустралијском континенту, Црквено-школска општина у Аделаиду у својој резолуцији од 25. маја 1963. године, наглашава: „Обзиром да је српском народу и Српској православној цркви одузета слобода у комунистичкој Југославији, ни српски народ не може да слободно решава своја политичка питања, нити пак Српска православна црква може слободно да бира своје представнике. Пошто је српска емиграција одбила да призна политички, силом наметнут комунистички режим, тако исто треба и мора да одбије признање силом наметнутог патријарха г. Германа… Српска православна црква ван граница Југославије биће у стању да служи својој светосавској мисији само ако се буде ослободила комунистичког утицаја било у ком облику и са које стране он долазио… Ова управа је и раније наглашавала а и сад понавља, да прекид односа са Патријаршијом у Београду не значи духовно отцепљење од Матере Цркве, већ непризнавање јурисдикције београдске Патријаршије, тј. извршавање њених наређења и следствено непоштовање санкција које могу да проистекну.“
Сличне поруке српском народу биле су упућене и са народног збора у Перту, 21. јула 1963. године: „Стојећи непоколебљиво и бескомпромисно на становишту канонског јединства Српске Светосавске Православне цркве, ми у парчању америчко-канадске епархије на три епархије видимо смртни ударац јединству наше цркве и најгрубљи напад на повреду Устава и закона.“ И Удружење бораца краљевске југословенске војске Дража Михаиловић у Сиднеју 20. јула 1963. године изражава своју оданост епископу Дионисију. Црквено-школска општина у Кабрамати, у Сиднеју, 8. децембра 1963. године најављује: „Стављамо се под јурисдикцију једине слободне Епархије америчко-канадске до ослобођења Српске православне цркве у Југославији од комунистичке владавине.“ Недељу дана касније, 15. децембра 1963. године црквено-школска општина у Карлтону изјављује да је „Београдски патријарх одузео ове општине од америчко-канадске епархије и припојио под своју београдску јурисдикцију и то без питања и пристанка ових општина на то.“[8]
Одмах по доношењу одлука Светог архијерејског сабора у мају 1963. и марту 1964. године, које су се односиле на епископа Дионисија, а под знатним утицајем појединих политичких асоцијација, дошло је до изјашњавања за и против Патријаршије у Београду и до прилажења расчињеном епископу Дионисију. Током 1964. године коначно је завршено изјашњавање за и против раскола у Аустралији и Новом Зеланду. Од црквено-школских општина, за епископа Дионисија су се изјасниле следеће: У Флемингтону, Блектауну, Кабрамати, Водонги, Камбери, Њукастлу, Бризбану, Волонгонгу, Мелбурну, Јалорну, Ст. Албансу, Ђилонгу, и два огранка у Аделаиду и Перту. Поред црквено-школских општина за епископа Дионисија су се изјасниле и следеће политичке организације и удружења: Удружење бораца Дража Михаиловић, Српска народна одбрана, Српски културни клуб, Краљев фонд, Организација Јевђевићевих српских ратника, Братска помоћ и Удружење бивших ратних заробљеника.
Од десет свештеника колико их је било на територији Аустралије и Новог Зеланда у моменту избијања раскола, за епископа Дионисија су се определила три свештеника и то: Миленко Стефановић,[9] који је, налазећи се у неком облику личног раскола био независтан и раније, без жеље да се укључи у свештеничко заједништво. За раскол су се изјаснили још, свештеници Славко Нићетин и Живко Поповић.[10] С тим у вези, током априла 1964. архијерејски намесник Петар Радош је послао акт свим црквеним општинама: „Његова Светост Патријарх српски Г. Герман под Бр. 62/64 од 30. марта 1964. г. доставио ми је акт следеће садржине: На основу члана 219. Устава Српске православне цркве, јереје Миленка Стефановића, Славка Нићетина и Живка Поповића предајемо Црквеном Суду и стављамо под забрану свештенодејства“…Све свештене радње т.ј. крштења, венчања, сахране и остале (радње), обављене од горе именованих су неважеће – безвредне! …Они су свештеници само по имену, али без икаквих свештеничких права.“[11]
Према књизи Срби у Аустралији, историјат и развој српске православне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, објављеној 1990. године, наведене су следеће црквено-школске општине које су се ставиле под јурисдикцију епископа Дионисија: Црквено-школска општина Св. Саве у Хјандмаршу, Св. Наума у Њу Кастлу, Св. Николе у Бризбану, Св. Саве у Флемингтону, Св. Георгија у Ст. Албансу, Св. Тројице у Перту, Св. Георгија у Камбери, Св. Саве у Мелбурну, Св. Николе у Ђилонгу, Светих Петра и Павла у Водонги, Св. Јована Крститеља у Волонгонгу, Св. Тројице у Јалорну, Св. Николе у Блектауну, Св. Георгија у Кабрамати. Дакле, укупно 14 црквено-школских општина. Према истом извору на страни Патријаршије остале су следеће црквено-школске општине: Св. Саве у Перту, Св. Саве у Аделаиду, Св. кнеза Лазара у Александрији и Св. Саве у Варивуду.[12]
Са нешто више детаља архијерејски заменик Патријарха српског, протојереј-ставрофор Илија Булован, у свом извештају за 1964. годину, наводи број црквено-школских општина које су остале у јединству са Мајком Црквом. Он даје списак свештеника и приближан број верника, као и оних који су се определили за епископа Дионисија, са њиховим чланством и свештеницима на аустралијском континенту. Према извештају Архијерејског заменика, за јединство са Мајком Црквом изјасниле су се следеће општине: Св. великомученика кнеза Лазара у Александрији, 104 члана, свештеник протојереј Илија Булован, Св. Саве у Варивуду, 32 члана, опслужује свештеник из Сиднеја, Св. Николе у Куми, 15 чланова, опслужује протојереј Душан Поповић, Св. Саве Аделаид, 130 чланова, опслужује протојереј Славко Субић, Св. Саве Перт, 100 чланова, опслужује протојереј Петар Радош.
Поред ових пет парохија и црквено-школских општина, које су се у почетку изјасниле за јединство са Мајком Црквом, убрзо је под јурисдикцијом Српске цркве наставило живот или основано још пет. Наиме, чланови који су остали у јединству са Мајком Црквом напустили су чланство црквених општина које су отишле под јурисдикцију епископа Дионисија и основали нове, најчешће у истом месту и под истим називом. У ту групу спадају следеће црквено-школске општине: Св. Тројице, Мелбурн, 100 чланова, опслужује протојереј Теодор Демјањук, Св. архиђакона Стефана у Ливерпулу, 40 чланова, опслужује протојереј Светозар Секулић, Св. Јована Крститеља, Волонгонг, 17 чланова, опслужује протојереј Душан Попововић, Св. Николе Бризбан, 40 чланова, опслужује протојереј Будимир Ђукић и Св. Георгија Камбера, 25 чланова, опслужује протојереј Душан Поповић. Укупно за јединство са Мајком Црквом изјаснило се 603 члана. [13]
У извештају патријарху Герману за 1967. годину, протојереј Булован је поновио исти број општина које су се определиле за јединство са највише 550 чланова, док за раскол четрнаест са укупно 850-900 чланова. За црквено-школску општину у Флемингтону прота Булован наводи да је црква посвећена светом Сави, и њом управља јереј Миленко Стефановић. Овај свештеник не признаје Архијерејског намесника, нити хоће да сарађује с њим или са ма којим другим српским свештеником или црквеном општином у Аустралији. Подигао је цркву у Флемингтону и осветио је 18. априла 1954. године.[14]
У поменутом извештају од 27. марта 1967. године навео је: „Од поменутих 14 црквених општина за раскол, она у Флемингтону одвојила се од бившег епископа Дионисија, не признаје за епископа новохиротонисаног Димитрија Балаћа, али исто је у расколу, сама за себе, и признаје за епископа Иринеја Ковачевића кога на службама помиње парох ове општине јереј Миленко Стефановић.“[15]
„До раскола 1963. године у Аустралији је постојало девет цркава, две капеле и седам црквених домова. У јединству са Мајком црквом остале су три цркве, једна капела и један црквени дом. Све остало је у поседу групе која се определила за раскол. У току 1966. године они су подигли три нове цркве и то у Кабрамати, Перту и Камбери.“
„До избијања раскола 1963. године у Аустралији су се налазили следећи српски свештеници: Светозар Секулић, Илија Булован, Миленко Стефановић, Будимир Ђукић, јеромонах Георгије Ђонлић, Петар Радош, Теодор Демјањук, Славко Нићетин, Александар Јасирски и Душан Поповић. За раскол су се определили Миленко Стефановић и Славко Нићетин. После рашчињења јеромонаха Герогија Ђонлића, и он је приступио расколу.“[16]
Краљ Петар II Карађорђевић је био личност која је посебно злоупотребљавана око раскола: он се три пута обраћао Србима у слободном свету поводом црквене поделе, односно раскола, мењајући своје ставове и опредељења. Први пут, 15. јуна 1963. године, подржао је епископа Дионисија и сву кривицу бацио на Српску патријаршију и руководство Српске цркве у земљи. Четири године касније, августа 1967. поново се обраћа Српском народу са новом поруком, у којој је нагласио: „За четири протекле године наши су се људи толико завадили да смо сви, ма где се налазили, оставили жалосну слику о себи својој земљи и своме народу. То је чак допрло и до народа у Земљи. Време је да застанемо и да трезвено размислимо куда смо кренули и какве ће последице по нас у слободном свету и народу у земљи бити… Овом неслогом ми само помажемо одржавању безбожног комунизма у земљи. Као син мученичке Српске цркве, позивам све Србе и Српкиње да се с погрешног пута врате својој светосавској цркви. Позивам исправне Србе и Српкиње да се одвоје од оних који препоручују цепање Цркве и помажу рашчињеног и бившег епископа Дионисија.“[17] У трећем обраћању, краљ је поново стао на страну епископа Дионисија после чега га је задесила смрт 1970. године. Његов син, принц Александар Други, као и принц Томислав Карађорђевић, брат краља Петра Другог, били су и остали све време у јединству са Мајком Црквом.
Поред већине црквених општина, националних организација и удружења у Аустралији, за епископа Дионисија се изјаснио и већи део српске емиграције, нарочито оне ратне. У опредељивању где ће ко и на коју страну стати; на страну Патријаршије у Београду или америчко-канадске епархије и епископа Дионисија, велику улогу одиграле су политичке организације чији су чланови у исто време били и чланови црквено-школских општина.
Кад се погледају статистички подаци, евидентно је да се већина црквених општина определила за раскол, односно за епископа Дионисија. О овој појави, архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд, протојереј Петар Радош дао је интересантно објашњење патријарху Герману: „У погледу црквених општина које су тражиле да их бришем из списка повереног ми намесништва, јер су се определиле за Дионисија, потребно је дати једно објашњење: Када се говори о црквеним општинама овде се мисли на финансијске чланове који су уплатили своју чланарину и на тај начин стекли право да бирају и да буду бирани. Будући да од те чланарине свештенство нема никакве користи јер га општине не издржавају, то став општина у нашем конкретном случају у Аустаралији није меродаван. Нека за то послужи као пример општина у Кабрамати која, по скромном рачунању, има око 2,500 – 3000 душа, од којег броја само су 90-100 чланови општине што би значило да на једног финансијског члана долази 29 нечланова тј. парохијана… Зато сам ја стао на становиште да без обзира где се општина определила, парохија као таква остаје, јер су сви Срби чланови Цркве а тиме и парохијани, и дао инструкције свештенству да настави вршење дужности пароха у свим местима где то прилике захтевају.“[18] Ово запажање Архијерејског намесника за Аустралију и Нови Зеланд има извесног смисла, обзиром на систем црквено-школских општина, њихову организованост и заступљеност чланства у односу на парохијане. Очигледна чињеница јесте да у свакој црквено-школској општини у Аустралији и Новом Зеланду постоји далеко већи број оних који су парохијани него оних који се, на основу уредно плаћених чланарина, зову члановима црквено-школских општина.
Поводом ових догађаја у Аустралији и Новом Зеланду, на свом тродневном заседању у Мелбурну од 10. до 12. јуна 1963. године, Свештеничко братство Српске православне цркве је донело следеће закључке:
„Стојимо на принципу јединства са Мајком Црквом, наглашавајући да се ово јединство ни по коју цену не сме идентификовати са безбожним режимом у поробљеној Отаџбини. Нећемо дозволити да се наша жудња за Отаџбином искористи за било какву консолидацију данашњег режима у Југославији, нити да се тековине наше Цркве, створене кроз историју, искористе од комунистичког режима као тековине створене од њих. Треба да буде свима јасно да смо ми део нашег народа и да ћемо увек стајати на стражи да било какве налете комунистичке природе на нашу Светосавску Цркву, било у земљи или слободном свету, у самом почетку одбијемо.
Цркву у Аустралији створио је овдашњи благочестиви народ, о њој бринуо и исту издржава. Храмови и домови су подизани од најбољих синова нашег народа на овом континенту, верних следбеника Светог Саве, и са њима само они могу управљати преко својих изабраних представника.
Чињеница је да Његова светост патријарх српски, као надлежни архијереј за Цркву у дијаспори, ни једним актом до сада није ометао слободан и нормалан ток нашег црквеног живота у Аустралији, нити ма шта предузимао без нашег изричитог тражења и наше сагласности.
У погледу поделе Епархије америчко-канадске на три епархије, ми ћемо се сложити са одлукама које донесе црквено-народни сабор Епархије америчко-канадске, који ће се одржати у манастиру Светог Саве у Либертивилу, САД, у дане 6, 7, 8 и 9 августа ове године. Ако Свети архијерејски сабор Српске православне цркве у Београду не усвоји решење Црквено-народног сабора, ми изјављујемо да остајемо на страни одлуке Црквено-народног сабора у Америци. Што се тиче привременог разрешења дужности и забране свештенодејства преосвећеног епископа Дионисија, ово Братство ће признати коначну одлуку канонског суда Српске православне цркве.
Ми апелујемо на сав наш благочестиви народ у Аустралији и Новом Зеланду да се до доношења коначних одлука мирно, разумно, јединствено и са пуно поверења окупимо око Свете цркве наше, доказујући нашу приврженост Цркви и отачаственим традицијама.“[19]
У потпису овог извештаја налазе се имена седам свештеника и то: протојереј Петар Радош, архијерејски намесник, протојереј Илија Булован, протојереј Душан Поповић, протонамесник Славко Субић, протонамесник Светозар Секулић, протонамесник Будимир Ђукић и јереј Тодор Дамјањук. Овој седници братства присуствовао је и јереј Славко Нићетин који не само да није хтео потписати записник и Резолуцију Братства, већ је тражио да се Патријарху достави следећа његова изјава: „…Сматрам да је Патријарх потпуно под влашћу Тита и да не може црквом у Дијаспори управљати у најбољем интересу цркве. Не могу да будем под јурисдикцијом српског Патријарха дотле док се Црква и народ не ослободе комунизма или пак, Патријарх и представници Цркве у изесним приликама не покажу и изјаве да је Црква у Југославији притешњена и мученичка.“[20]
У вези са ставом Резолуције који говори о подели Епархије америчко-канадске и у вези са тим да ће свештеничко Братство стати на страну одлуке црквено-народног сабора у Либертивилу, у Летопису Српске православне парохије Св. Кнеза Лазара у Сиднеју стоји званична напомена следеће садржине: „Када смо сазнали прилике, ово смо опозвали јавно, изјавивши да ћемо се солидаристи са одлуком Светог Архијерејског Сабора.“[21] У потпису потојереј Илија Булован.
Прихватање одлука Светог архијерејског сабора од стране свештеничког Братства у вези са расколом у Америци, присталице епископа Дионисија су окарактерисали као страх свештеника од могућих санкција.[22] У сваком случају, свештеници у Аустралији су урадили само оно што су били дужни и нашта их је обавезивала свештеничка заклетва.
Поред већине свештеника који су се изјаснили за јединство са Мајком Црквом, прихватајући одлуке Светог архијерејског Сабора и Синода, опредељење за јединство са Мајком Црквом исказале су црквене општине и организације: Светог Кнеза Лазара у Сиднеју, Св. Саве у Варивуду и Мона Вејлу, Куми, Аделаиду и Перту. Од политичких организација: Збор Димитрија Љотића и организација српских четника под вођством војводе Момчила Ђујића.[23]
Протојереји Илија Булован и Светозар Секулић извештавају архијерејског намесника аустралијско-новозеландског Петра Радоша да је проценат опредељених за раскол у неким колонијама веома висок. Прота Радош је о томе обавестио патријарха Германа, затраживши од њега благослов за сазив свештенства и упутства за даљи рад.[24] Патријарх је одобрио молбу Архијерејског намесника за састанак свештеника, предвиђен за крај децембра 1963. године, на коме би се заједничким договором одредио пут и начин како даље поступати. Поред речи охрабрења и утехе, Патријарх је изразио наду и очекивање да ће „часно свештенство наше Свете цркве (моћи) да покаже и овом приликом да је достојно поверених дужности душебрижника и доброг пастира, да ће умети чувати и сачувати црквено јединство и делати попут славних наших предака, а све у циљу вечног спасења душа.“ А што се тиче упутства и путоказа, Патријарх је указао и нагласио: „Пут, Истина и Живот (да) буду и у овој прилици пред очима целог часног свештенства, да лик Господа нашег Исуса Христа и Светог Саве буду дубоко урезани у срца и душе ваше.“[25]
У другом писму које је Патријарх послао Архијерејском намеснику 7. децембра 1963. године, поручио је свештеницима и верном народу „да се црквено јединство има сачувати по сваку цену.“ У истом писму Патријарх даље наводи: „Постојале су тенденције да се и на другим подручјима разбије то јединство. Али, нека је хвала Богу, такве тенденције су пропале и Света Српска Православна црква остала је поштеђена великих потреса. Нема сумње да поједини верни (а нажалост и понеки свештеник) из недовољне обавештености мудрствују на свој начин, приказујући ствари необјективно.“ Да не би свештенство оставио у недоумици у погледу случаја епископа Дионисија, патријарх Герман саопштава свештеницима: „Случај епископа Дионисија потпуно је јасан. Против њега је поднето Светом архијерејском сабору и Синоду много тужби због неморала, материјалних злоупотреба и других. Сабор и Синод су узели тужбе у поступак, с обзиром на тежину кривица и саблазни изазване у њима, ставио га је под суд и забрану свештенодејства. Али, како епископ Дионисије није поштовао одлуку Сабора и Синода и јавно им одрекао послушност, то га је Сабор уклонио са управе Епархије. У исто време, по указаној потреби и на основу члана 16 Устава Српске Православне Цркве, Сабор је од једне америчко-канадске Епархије формирао три, изабрао и поставио три нова епископа: Преосвећену Г.Г. Стефана, Фирмилијана и Григорија, а епископу Дионисију достављена је тужба на одговор. Ви ћете у Наше име на сходан начин обавестити и наше верне о свему овоме, како не би наш благочестиви народ наседао лажним и теденциозним изјавама које покушава да међу њих шири Г. Дионисије.“[26]
Пада у очи чињеница да су се од 10 свештеника, колико их је било у Аустралији 1963. године, само тројица изјаснила за раскол. Свештеницима, који су остали у јединству са Патријаршијом, пребацивано је да су остали уз Матицу зато што су у богословијама учени да поштују врховну власт у Цркви, без обзира што су знали у каквом је положају Црква у отаџбини. Поред тога неки су сматрали да је, обзиром на време проведено у емиграцији, код ових свештеника ослабила одлучност, јер „ни један од њих, тако рећи, није ни осетио шта значи комунизам у пракси и колико он управља сваком пором људске делатности“.[27] Тешко је не упитати се како то да су епископ Дионисије, ратни заробљеници, избеглице и емигранти који нису ни видели Југославију под комунизмом, могли много боље знати и „осетити шта значи комунизам у пракси и колико он управља сваком пором људске делатности“?
Свештеници у дијаспори, било у Аустралији, Европи или на другим местима под јурисдикцијом Патријарха српског, нису имали никаквог разлога да се жале на његову власт нити на притисак у било ком правцу са његове стране. У свом обраћању архијерејским заменицима у Европи и Аустралији, Патријарх Викентије то отворено образлаже и поручује: „Ми смо потпуно свесни да свештенство у мисијским подручјима има тежак и деликатан задатак који је провоциран општим тешкоћама у свету. Због тога не желим давати никаква упутства јер смо мишљења да ће свештенство погодити пут којим треба да пође. Наука Господа Исуса Христа и наша славна светосавска традиција, показаће нам пут којим треба да идемо.“ И на крају додаје: „Нарочито вам препоручујем да чувате јединство Црквено које је очувано до данас кроз велика искушења.“[28]
Међутим, карактеристичан је пример протојереја Славка Нићетина који је, избегавши из Југославије 1957. године, имао прилике да осети шта значи живот под комунизмом. У свом писму публицисти Миши Брашићу у Београду, 2. јуна 1966. године, он износи своја размишљања. Најпре истиче суд над епископом Дионисијем, који за њега није био суд „то је више била комедија него суд“. Прота Нићетин наводи да не осуђује патријарха Германа и децидирано каже: „Ја не осуђујем Његову Светост нити могу то да чиним јер он зна своје прилике, могућности и намере да би постигао резултате које ја пратим и ценим.“[29] У вези разлога за своје опредељење за раскол, он на крају писма каже: „Ви вероватно добро познајете наш српски менталитет. Верујте да су многи људи, који су били потпуно незаинтересовани, окренули се сада Цркви и помажу је, и то нашу, односно страну Дионисија. Нису они нешто нарочито обавештни о свему шта се дешава али су видели да су љотићевци против њега и то им је било доста да се определе.“[30]
На жалост, не толико свест о Цркви као духовном бићу, већ политичка и партијска опредељења, уз лични интерес, били су значајни фактори у опредељивању за и противу раскола.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Патријаршије, Кабинет Његове Светости Патријарха, Патријарх Викентије протојереју Милану Јовановићу, 30. новембар 1953.
  2. Архив црквено-школске општине Св. Георгија, Канбера, Акт еп. Дионисија, 30. новембар 1961.
  3. Срби у Аустралији, Историја и развој Слободне српске цркве, Епархија за Аустарлију и Нови Зеланд, Камбера, 1989, стр. 143.
  4. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије, О избору патријарха Германа, Амерички Србобран, септембар 1958.
  5. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије, Извештај на Деветом црквено-народном сабору 1960.
  6. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епикоп Дионисије патријарху Герману и члановима Светог архијерејског сабора, 3. јун 1963. Архимандрит др Атанасије (Јевтић), Историја и анализа америчког раскола и предлози за његово превазилажење, стр. 11. Др Ст. Спасовић, Историја српске православне Цркве у Америци и Канади 1941-1991, Београд, 1997, стр. 151.
  7. Архив Архијерејског заменика, Перт, Писмо Стојана Брекића епископу Димитрију, 17. октобар 1972, стр. 4.
  8. Срби у Аустралији, Историја и развој Слободне српске цркве – Епархија за Аустарлију и Нови Зеланд, Камбера, 1989, књ. 1, стр. 145-155.
  9. Ако би се свештеник Миленко Стефановић издвојио као посебан случај, што је у ствари и био, могло би се рећи да су се само два свештеника определила за раскол.
  10. Летопис Српске православне парохије Св. кнеза Лазара у Сиднеју, 1965, стр. 121.
  11. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 154.
  12. Срби у Аустралији, Историја и развој… стр. 11.
  13. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Извештај архијерејског намесника протојереја Илије Булована за 1964.
  14. Летопис… књ. 1, стр. 5.
  15. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Извештај архијерејког намесника протојереја Илије Булована патријарху Герману, 27. март 1967.
  16. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски заменик протојереј Илија Булован патријарху Герману, Годишњи извештај за 1966, 27. март 1967, Летопис… књ. 1, стр. 5-6.
  17. Архив Митр. средњезападноамеричке, Порука краља Петра ИИ, Монте Карло, 6. август 1967.
  18. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Извештај Архијерејског намесништва Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду, Перт , 24. јун 1963.
  19. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Извештај Архијерејског намесништва Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду, Перт , 24. јун 1963.
  20. Летопис за 1963… стр. 67.
  21. Летопис за 1963… стр. 67.
  22. Срби у Аустралији… стр. 151.
  23. Летопис за 1963… стр. 71.
  24. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Архијерејски намесник протојереј Петар Радош патријарху Герману, бр. 351, 30. новембар 1963.
  25. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Герман архијерејском намеснику Петру Радошу, 6. децембар 1963.
  26. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Герман архијерејском намеснику Петру Радошу, 7. децембар 1963.
  27. Срби у Аустралији… стр. 143-144.
  28. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Викентије протојереју Милоју Николићу, 14. децембар 1952.
  29. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Писмо свештеника Славка Нићетина публицисти Миши Братићу, 2. јун 1966.
  30. Исто.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *