ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТА ПЕТКА, РОКБЕНК, ВИКТОРИЈА
1188-1210 Leakes Road, Rockbank, VIC
Када је огромна већина чланова и парохијана црквене општине Св. Георгија, у мелбурншком предграђу Сеинт Албанс, прешла под јурисдикцију епископа Дионисија, неколико повереника са мањим бројем парохијана ове црквене општине, остали су без места за молитву. Повремено су одлазили у друге храмове при СПЦ у Мелбурну, који су били доста удаљени од њиховог места пребивалишта.
Након повратка протонамесника Душана Ракића из Србије у Аустралију, јануара 1989. године, епископ Лонгин га је поставио за пароха малобројним вернима ове парохије. Отац Душан је примио дужност 28. марта 1989. године, на парохији која, уствари, није више постојала. Никакве својине није имала, осим уштеђевине од око $ 22,000, сачуване добротом повереника Симеона Томића.
Парох Душан Ракић тада почиње организовање црквеног и парохијског живота из почетка. Убрзо је, на Велику Госпојину, са двојицом парохијана, Богданом Салапуром и Милорадом Станковићем, пронашао велико имање од 36 акара (око 15 хектара) са старом кућом и шупама, у оближњем насељу Рокбенк, удаљеном око 30 км западно од центра Мелбурна. О овоме је отац Душан обавестио надлежног епископа Лонгина, затраживши благослов за куповину. Знајући ситуацију у овој парохији, као и цену имања, Епископ је оцу Душану дао усмено одобрење, под условом да испита заинтересованост код народа и могућност за његову отплату.
Већ наредног дана отац Душан, поред поменута два парохијана, позива и Шћепана Милишића, да заједно оду на поменуто имање. Истога дана, они су погодили куповину за 320,000 долара, а Шћепан Милишић је дао свој новац као капару да би се зауставила даља продаја. Наредне недеље су преко српских радио програма позивани Срби да дођу на имање, како би се почело са скупљањем прилога за куповину. На велико разочарање, заказаног дана је дошло само 13 породица, а сакупљено је десетак хиљада долара, од чега је сам Шћепан дао 4,000.
Упркос томе, није се одустало. Убрзо је од Епископа добијен писмени благослов да се може наставити започето. Сазван је први састанак, на коме је формиран црквени одбор, са председником Шћепаном Милишићем. За секретара је изабран Живорад Брадиловић и за благајника Александар Стојановић.
Будућа црква Св. Петке, Рокбенк. |
Одмах је покренута акција прикупљања добровољних прилога. Обилазећи народ по кућама, отац Душан је успео да сакупи око 60,000 долара. Одржана су и два пикника код имања, као и „Параћинско вече“. На тај начин су се стекла нека основна средства за куповину.
Како се у близини налазио Ст. Албанс, седиште раније парохије, а уз то се већ назирало и помирење са браћом па није било потребе за постојањем две црквене општине истог имена, тако се, након куповине имања, дошло на идеју да се за заштитника и патрона будуће цркве прогласи српска светитељка, преподобна мајка Параскева, св. Петка.
Благословом епископа Лонгина и његовим актом Е. Бр. 83, од 4. октобра 1990. године, успостављена је црквено-школска општина Свете Петке, у Рокбенку, што је потврђено и каснијом одлуком Светог архијерејског синода СПЦ.
Имање Свете Петке је освећено 17. фебруара 1991. године. Свету архијерејску литургију су служили Његово високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Јован, Епископ сремски Василије и надлежни епископ Лонгин, а парох Душан Ракић је тога дана произведен у чин протојереја.
Као најближи парохијанин, Влајко Мијатовић је, 9. фебруара 1990. године, примио кључ од имања и куће, у коју се уселио парох, отац Душан са породицом. Вредно је напоменути да је тада дуг код банке ове црквене општине износио 245,000 долара, уз интерес од 22%, тако да је месечна отплата износила око 4,500 долара. Падом интересне стопе, касније је ова отплата смањена на 3,500 долара, како је и држана следећих 8 година, док имање није коначно исплаћено без иједног закашњења. За то време, отац Душан је одржао реч да неће примати плату од цркве, све док се имање потпуно не отплати. Радио је у фабрици кревета и стекао занат од кога се пунух 10 година издржавао.
Убрзо, по преузимању имања, направљена је капела у којој се и данас богослужи. Подигнута је црквена сала за око 500 људи и купљене су машине за одржавање имања. Потом је направљена парохијска кућа. Током 2005. године, општини су предати планови за изградњу цркве, као круне свега до сада урађеног. Поред добрих одборника, чланова и парохијана, отплати дугова је допринело марљиво Коло српских сестара Царица Милица, при овој парохији.
У току 1996. године, постојала је идеја да се ова парохија и њено имање претворе у женски манастир. Неколико монахиња је дошло из Србије, али се нажалост, сестринство није дуго задржало, тако да је тада овај објекат враћен првобитној намени, црквеној општини и парохији.
Син проте Душана, Милић Ракић, је рукоположен у чин ђакона 13. децембра 1998. године, а у чин свештеника 2. маја 2005. године у манастиру Св. Саве у Илејну. Од тада је на служби са својим оцем, у храму Свете Петке у Рокбенку, помажући у свим црквеним пословима.
Треба напоменути да је, од успостављања ове парохије, основана и фолклорна група, под именом из некадашње парохије, Карађорђе.
При овој парохији постоји и пензионерско братство, под именом Свети цар Лазар, које се окупља код цркве сваког другог уторка.
Председници црквеног одбора су били:
Шћепан Милишић – 3 године
Милорад Станковић – 1 годину
Мирко Грмуша – 8 година (са највећим теретом отплате дуга)
Михајло Добриловић – 1 годину
Слободан Павловић – 1 годину
Драгољуб Шљивар – 2 године, и
садашњи, Будимир Трифковић.
На крају, треба рећи да се град Мелбурн све више шири према западним насељима. Око Рокбенка су већ подигнуте нове градске четврти, као: Каролин Спрингс, Хуперс Кросинг, Вериби и постојећи Мелтон, у коме данас има преко 100 српских домаћинстава. Имајући у виду величину овог српског црквеног имања, реално је размишљати у будуће, и о подизању српске школе и пензионерског насеља, с вером у Бога и помоћ Свете Петке и са надом у млађа поколења.
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир