ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНОШКОЛСКА ОПШТИНА
СВ. САВА, ФАРЕР, АУСТРАЛИЈСКА ПРЕСТОНА ТЕРИТОРИЈА
Cnr. Lambrigg and Longerenong Roads, Farrer, ACT 2607
 
Црквена општина и парохија Св. Саве је настала након избијања раскола 1963. године, као последица поделе међу члановима првобитне заједничке црквене општине Св. Георгија, Канбера.

Црква Св. Саве, Фарер.

Како су управа и већина чланова цркве Св. Георгија одлучили да затраже пријем у Америчко-канадску епархију, чланови који су били у јединству са Српском црквом остали су без места за молитву. Нови председник управног одбора Аврамовић, обратио се стога, старешини англиканске цркве Светог Јована Крститеља у Канбрихилу, са молбом за одобрење да српски свештеник може употребљавати њихов храм за богослужења. Поводом ове молбе, у разговору са оцем Душаном Поповићем, не само англикански свештеник, већ је и бискуп Хил изразио жељу да помогне. Он је свештеника Поповића упутио на старешину храма светог Павла, Мурцисану, који је радо изашао у сусрет њиховој молби, изјавивши: „Ја познајем веома добро прилике Српске православне цркве данас, јер сам пре кратког времена био у посети Српској патријаршији… Ви оче прото можете имати у свако доба на располагању овај храм после 11 часова пре подне“.[1]
И Епископ Грчке православне цркве Језекиљ, понудио је да српски свештеник може користити њихове храмове за богослужења. Грчки свештеник Кортис, по налогу епископа Језекиља, израдио је распоред богослужења у Грчкој цркви за Србе. Епископ Руске заграничне цркве Сава је такође дао дозволу свим српским православним црквено-школским општинама и парохијама, које су са мајком Црквом, да могу уживати ма коју од руских православних богомоља.[2]
У погледу раскола, осим интервенције архијерејског намесника Радоша, дошло је и до судског спора између чланова који су остали у јурисдикцији Српске цркве и чланова који су затражили пријем у Америчко-канадску епархију. Између осталог, постављало се питање која група има право да употребљава назив ове црквене општине. Судија Бриџ је наложио да се чланови нагоде тако да ни једна страна у будуће не може користити стари назив. Чланови под јурисдикцијом епископа Дионисија су доставили одлуку да ће се њихова заједница убудуће звати: „Источно Српска Православна црквено-школска општина и парохија Светог Георгија, Епархија америчко-канадска, Канбера“. Чланови који су остали у јединству са Српском црквом донели су, на ванредној скупштини 17. септембра 1964. године, одлуку да ће се њихова заједница убудуће звати: „Православна црквено-школска општина и парохија Светог Саве, Канбера“.
Током времена ситуација у црквено-школској општини се постепено стабилизовала. На седници Епархијског савета, Епархије западноевропске и аустралијске одржаној 3. априла 1973. године, председник црквено-школске општине Свети Сава, Војислав Милетић је саопштио да се број чланова повећао. Том приликом је обавестио Савет да је црквено-школска општина поднела молбу држави да јој додели плац на којем би подигли црквени дом са учионицама и другим просторијама, као и капелу у којој би се обављала богослужења.[3]
Протекло је око две године од ове молбе, да би 1975. године од државе била купљена земља за храм на Фареру, предграђу Канбере. Одмах се приступило градњи сале, која је завршена 1980. године. Исте године се почело са богослужењем у сали, као и одржавањем забава и недељне школе. Дотадашњег пароха Душана Ракића је 1980. заменио јереј Мирослав Хаџи-Поповић.
Доласком новог свештеника почела је изградња цркве, освећењем темеља 1981. године. Црква је озидана следеће, 1982. године, а прва архијерејска служба је служена 24. октобра исте године, у још недовршеном храму. Том приликом је прослављена и 25-годишњица оснивања Црквеношколске општине и извршено благодарење Господу за све што је до тада постигнуто.
Освећење новоподигнутог храма на Фареру обавили су 14. октобра 1985. године, Епископи: западноевропски Лаврентије и аустралијско-новозеландски Василије, уз саслужење протојереја Милоја Николића из Лондона и проте Свете Секулића из Сиднеја, као и грчког, руског и српског свештенства. Кум цркве је био Анђелко Радуловић, који је иначе један од највећих приложника храма од дана његовог оснивања. [4]
 
СВЕШТЕНИЦИ:
Душан Поповић 1960 – 1975.
Душан Ракић 1976 – 1980.
Мирослав Хаџи-Поповић 1980 – 1985.
Илија Драгосављевић 7. октобар 1985 – до данас.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Извештај управе црквено-школске општине Светог Георгија у Канбери за 1964. годину.
  2. Исто.
  3. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета од 3. априла 1971.
  4. Поред многобројних Срба из Сиднеја, Волонгонга, Мелбурна, Аделаида и других градова Аустралије, свечаности су присуствовали и представници владе: министар за емиграцију и етничке послове Стјуарт Вест (Stewart West), сенатор Маргарет Рид (Margaret Reid), члан Парламента и посланик за Канберу Рос Кели (Ross Kelly), члан Парламента и посланик М. Хордер (М.Horder). – Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Србољуб Милетић, Освећење темеља новог храма, Светосавље, бр. 5, 1985, стр. 27.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.