ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ САВА, ФЛЕМИНГТОН, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
34 Hampstead Road, Flemington, NSW
Парохија и црквена општина Св. Саве, Флемингтон, Сиднеј, основана је трудом и залагањем њеног пароха Миленка Стефановића. Почетци ове парохије била су прва богослужења, одржавана у центру Сиднеја, у једној осмоугаоној згради која се ослања на англиканску цркву Св. Андреје код Градске већнице
Црква Св. Саве, Флемингтон. |
(Chapter House, St. Andrew’s Cathedral).[1] Нешто касније, Англиканска црква им је дала на услугу цркву Св. Павла у Редферну (Redfern). Након одслужене Свете литургије и сечења славског колача у овом храму на други дан празника Св. Саве, 28. јануара 1951. године, свештеник Стефановић је у својој беседи позвао окупљени народ у црквену салу, ради договора о покретању иницијативе за изградњу прве српске православне цркве у Аустралији. У сали је отац Миленко говорио о потреби изградње српске цркве, ради очувања вере и идентитета. Предлог свештеника је одушевљено примљен, тако да је одмах у наставку одржана прва оснивачка скупштина[2], на којој је изабран први црквени одбор од 19 чланова,[3] угледних људи из српске заједнице у Сиднеју. Одбор је истога дана саставио проглас о намери подизања прве српске православне цркве у Аустралији, која ће бити посвећена светом Сави, и почео са сакупљањем прилога. Потом, уз потписе свих одборника проглас је упућен на све познате адресе Срба и пријатеља српског народа.
Подршка православних Срба из других места није изостала. Убрзо је пронађено погодно место за изградњу храма, у улици Хемпстед (Hampstead Road) бр 34 у Флемингтону, у близини железничке станице, недалеко од највеће некрополе, гробља Руквуд. Положена је кауција за земљиште, у висини од 125 фунти, с тим да остатак буде исплаћен када тапија буде преведена на Српску православну цркву.[4] Као свој прилог, познати предузимач Драган Тошић, бесплатно је урадио план за овај први српски храм, а прво богослужење на новокупљеном имању одржано је 31. марта 1953. године. Камен темељац је положен 6. априла 1953. године,[5] чиме је озваничен почетак градње светог храма. Изградњу прве српске цркве у Аустралији забележио је и водећи сиднејски лист „Sunday Telegraph „, од 29. новембра 1953. године, пригодним чланком, уз фотографију свештеника Стефановића са радним колицима на улазу у будући храм.
Изградња храма је почела 23. јула 1953. године. Текла је брзо, са великим ентузијазмом који је отац Миленко уливао. Радови су финансирани добровољним прилозима парохијана, као и самог пароха.[6] „Много новца је уштеђено јер су чланови цркве радили на грађевини бесплатно.“[7] Црква је изграђена за мање од годину дана. О томе свештеник Стефановић пише: „Дана Господњег, на Цвети, 18. априла ове (1954.) године, ако Бог да и св. Сава помогне, осветићемо прву српску цркву у Аустралији… Нека да Бог да ова наша Богомоља послужи као место за окупљање и измирење добрих Срба. Дај Боже да са њеног торња, звоњењем објавимо и ослобођење земље наше лепе, давно невиђене, много ојађене и много ужељене.“ [8] На улазу у храм, свештеник Стефановић је поставио спомен плочу са натписом: „Српска православна црква Св. Саве. Спомен храм Дражи Михајловићу и свим Србима изгинулим за Крст часни и слободу златну. Подигао свештеник Миленко са српским народом у Аустралији 1953-1954.“
Поводом освећења завршеног храма, новине Слога бележе: „На дан Цвети 18. априла 1954. освећена је прва српска православна црква „Св. Сава“… Освећење је обавио свештеник г. Миленко Стефановић, уз асистенцију оца Антонија, протојереја Пољске православне цркве у Аустралији… Свечаном чину освећења присуствовало је око 800 Срба, а било је доста и гостију Аустралијанаца… По освећењу обављена је служба Божија, која је трајала до 2 сата по подне. На крају Литургије, пољски православни свештеник одржао је дирљиву проповед у којој је подвукао патње и страдања православне цркве у прошлости и сада… Потом је овдашњи парох, г. М. Стефановић, у својој беседи изнео тешкоће око подизања цркве и захвалио браћи на пажњи и великој посети, као и на дару који су Срби приложили за изградњу цркве.“ [9]
Спомен плоча на улазу у храм Св. Саве, Флемингтон |
Као што смо већ поменули у поглављу о доласку првих српских свештеника у Аустралију, међусобни односи у малој српској заједници, која је тек требала да се формира у овој земљи, били су нетактични, неправилни и неправославни. Разни документи из овог периода сведоче да су неслога и одбојност владали међу појединим свештеницима, парохијама и парохијанима, члановима разних организација, које су у то време започињале своје активности у Аустралији. Пишући о томе, свештеник Миленко Стефановић каже: „Стање у српској средини у Сиднеју у то време, а добрим делом и данас, у духовном погледу је болесно.“[10]
Успех и радост због изградње прве српске цркве у Аустралији били су донекле помућени тешкоћама о којима је на њеном освећењу говорио парох. Дошавши у нову и непознату средину, поједини свештеници и малобројни црквени радници, нису увек поштовали правила своје православне вере и Цркве, као ни уобичајени ред и поредак који важи у православљу. На фотографијама са Свете литургије, коју је на дан освећења темеља ове цркве служио свештеник Стефановић, види се и англикански свештеник Канон Кеш (Rev. Cannon Cash), у својим одеждама, како за време Литургије клечи пред Престолом, држећи Путир у рукама, као да се причешћује из њега.[11]
У записнику са оснивачке скупштине ове парохије и црквене општине, одржане 1. априла 1956. године, било је доста речи и о неповерењу и неслози. Описано је више случајева у којима се огледа нетактичност и често, безразложно неповерење једних према дугима. Као на пример, када је једном приликом „отац Миленко упитао секретара црквене општине г. Ајдуковића, зашто се он није представио као секретар српске црквене општине, када се са њим срео у Сиднеју? г. Ајдуковић је одговорио да он то није учинио јер је сматрао да је отац Миленко члан Душана Силног (једне српске политичке групе). Отац Миленко им је тада рекао да он није врачара која гледа у зелену каленицу да ли овде или онде постоји црквена општина. Нити је пак, пророк Исаија да погађа да ли постоји, или да ли ће постојати црквена општина!“[12]
Још пре доласка у ову земљу, свештеник Стефановић, је био у вези са надлежним епископом Дионисијем, па је чудно да није знао да ли и где постоји црквена општина. А и да није знао, као свештенику, била му је дужност да се распита о осталим свештеницима, парохијама и црквеним општинама на територији на којој се налази, као и да прати инструкције надлежног архијерејског намесника протојереја Илије Булована. Али, међу многим Србима је владала непомирљива политичка подељеност, супарништво, дубоко неповерење, зазирање и страх једних од других.
У таквој атмосфери, оснивач ове парохије и црквене општине, свештеник Миленко Стефановић, све до краја своје службе, 1. јануара 1999. године, држао се по страни, како од браће свештеника, тако и од својих надлежних, ничим не показујући да се он и његова парохија налазе под било чијом јурисдикцијом. Живео је и радио изолован у свету своје парохијске цркве у Флемингтону, бринући се о њој и о вернима који су долазили и који су то умели да цене. У већ поменутом записнику са оснивачке скупштине стоји да је „члан Акционог одбора Г. Коста Капетановић …рекао да је ово једини пример, можда у целој српској историји, да је црква подигнута без грађевинских одбора. Главни терет око подизања цркве носио је свештеник Миленко и то је био једини могући начин да се у оваквим приликама, какве су међу нама, успе са подизањем цркве.“[13]
На истој скупштини, од 1. априла 1956. године, усвојена су и правила „Српске православне цркве Св. Сава“, која су регистрована 3. јула 1956. године. Имена првих повереника (trustees) уписана су у Катастарски уред (Land Title Office) 13. новембра 1956. Повереници су били: јереј Миленко Стефановић, Јован Атанасковић и Радомир Урошевић.[14] У извесном периоду између куповине земљишта и регистрације, као повереник је такође био регистрован и Бранислав Ђорђевић.
Временом, ова црквена заједница је напредовала. Иконостас за цркву је израђен у Сиднеју, а иконе су наручене из Велса, у Енглеској. Обзиром да је то била прва изграђена српска црква у Аустралији, многи досељеници су били везани за њу, долазили су на богослужења од њеног почетка, у њој се крштавали, венчавали и доводили своју децу и унуке.
У недељу 25. септембра 1960. године, краљ Петар ИИ Карађорђевић је посетио ову цркву и присуствовао благодарењу. Пред улазом у храм Њ.В. Краља је поздравио председник црквеношколске општине г. Коста Капетановић.[15]
Епископ Дионисије (Миливојевић) је такође, посетио цркву Св. Саве у Флемингтону, 10. октобра 1964.[16] Ипак, свештеник Миленко Стефановић и ова парохија нису били под јурисдикцијом Слободне српске православне цркве, као ни под јурисдикцијом Патријаршије. У записнику свештеничке скупштине, одржане 26 – 28. августа 1961. године у Сиднеју, свештеници из целе Аустралије закључују: „И овога пута ми много жалимо што на састанку Братства није учествовао брат Миленко Стефановић, иако је уредно био позван од Архијерејског заменика. Поред тога, нарочита делегација од четири свештеника, и то: г.г. Буде Ђукића, Петра Радоша, Славка Нићетина и Живка Поповића, посетила га је у његовом стану и позвала пре почетка заседања да истом присуствује, што је он, на жалост одбио.“[17] На заседању Црквеног суда Слободне српске православне цркве, Епархије аустралијско-новозеландске, од 19-22. априла 1967. године, разматран је случај свештеника Стефановића. Тим поводом је речено: „Његов став и држање према нашој Епархији изражен је у више прилика и увек је био и остао непријатељски… а што је најглавније његовим радом, показао је да није вољан да се стави под јурисдикцију наше Епархије… те се иста благовремено оградила од његовог штетног и наопаког рада својим расписом бр. 205, од 8. маја 1965. године.“[18]
У докуменацији судског процеса[19] пред Врховним судом НЈВ, под бројем 1884 из 1987. године, констатује се да „разна евиденција јасно показује да је зграда у Флемингтону позната као црква Св. Саве… али су од 1954. године, различити фактори утицали на њено богослужење… политичке дебате су водиле ка затегнутости међу Источним црквама у Аустралији, као и у прекоморским земљама.“[20] У сведочењу током овог судског спора парох Миленко Стефановић донекле објашњава начин рада ове парохије и црквене општине. Он каже да због комунизма у Србији не помиње патријарха, а због проблема који постоје у цркви у егзилу не помиње ни епископа из Америке. Што се тиче чланства, из бојазни да њихов списак не доспе у руке комунистима, он га поседује једино у својој меморији. Чланарина износи 5 центи, тако да све крштене особе, које редовно долазе у цркву и остављају прилог на тас, имају удела у чланству; а због малог износа, о чланском улогу се не води евиденција.[21]
Свештеник Стефановић није узео учешћа у формирању Савета при архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију, као ни у каснијим епархијским телима, било једне или друге Епархије. У току више деценија, више епископа и свештеника су му се обраћали, честитали јубилеје, добар број га је и посетио покушавајући да га одобровољи на неку основну сарадњу, али без успеха. Својим актом Е. бр. 129/73, од 21. фебруара 1973. године, епископ Лаврентије је апеловао на њега да се врати у крило Српске цркве, скренувши му пажњу да ће, у случају отказивања послушности, бити лишен свештеничког чина, у смислу Чл. 91 Поступка за црквене судове СПЦ.[22] Ипак, свештеник Стефановић је остао при свом ставу све до краја своје службе. Епископи, који су столовали у Аустралији, као и црквена тела у епархијама, снисходили су му, имајући разумевања и поштујући напоре првих српских свештеника на овом континенту. Такав став су имали и многи епископи у Отаџбини, па и сам патријарх Павле, који је 24. новембра 1999. оцу Миленку упутио писмо захвалности и охрабрења у старости и болести. Било им је познато да су политичка трвења међу избеглицама и страх који се увлачио међу малобројне прегаоце, били појачани недораслошћу ситуацији, неорганизованошћу и несналажењем у новој средини. Све то је често доводило до повлачења у себе и своју локалну заједницу, која је за велики број досељеника, одсечених догађајима и простором од своје отаџбине, привремено представљала мали, али довољно реалан и готово читав њихов свет.
Иако већ у поодмаклим годинама и болестан, последњу службу парох Миленко Стефановић је одслужио 31. јануара 1999. године. Неко време је провео у болници а потом, своје последње године у руском старачком дому Свети Сергије у Кабрамати, све до своје смрти 1. октобра 2003. године.
По одласку пароха Стефановића, ову црквено-школску општину је привремено опслуживао протојереј Ђуро Ђурђевић. Од њега је духовно старање о овој парохији, 19. децембра 1999. године, преузео протојереј Владислав Ђорђевић, а парохија и црквено-школска општина су дошле под јурисдикцију Епархије аустралијско-новозеландске, Митрополије новограчаничке.
По ступању на дужност, нови парох, протојереј Ђорђевић, предузео је обнову храма. Његовим заузимањем изграђена је и нова припрата на цркви коју је, заједно са обновљеним храмом, епископ Милутин осветио 18. априла 2004. године, на 50. годишњицу јерејског освећења. Том приликом, протојереј Владислав Ђорђевић је унапређен у чин ставрофора. Изградња црквеног дома је потом, почела јуна 2005. године. У њему су предвиђени стан за парохијског свештеника, канцеларија, сала, библиотека и недељна школа.
НАПОМЕНЕ:
- Проф. Слободан Живковић: Златни јубилеј храма Св. Саве, Флемингтон, прве српске православне цркве изграђене у Аустралији 1954 – 2004, Сиднеј 2004, стр. 42-43.
- Када је црква изграђена и освећена, одржана је 1. априла 1956. још једна оснивачка скупштина на којој су усвојена њена Правила.
- Међу њима су били: Коста Капетановић, Лазар Хаџи-Павловић, Бошко Бронзан, Машан Божовић, Бранислав Ђорђевић, Илија Ковачевић, Сергије Јовановић, Слободан Васић, Ратко Грковић, Гвозден Поповић, Гаврило Булић, Раде Матаруга, Павле Нешковић, Миодраг Симић, Милија Мијатовић, Петар Гојнић, Стојан Николић, Добросав Цицварић и свештеник Миленко Стефановић.
- Прота Владислав Ђорђевић и проф. Слободан Живковић, Прота Миленко Стефановић, Светски српски глас, Мелбурн, 10. октобар 2003, стр. 18.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Устав и Правила Црквено-школске општине Св. Сава, Флемингтон.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Устав и Правила Црквено-школске општине Св. Сава, Флемингтон.
- Архив цркве Св. Саве, Флемингтон, Записник са оснивачке скупштине, 1. април 1956.
- „Нарочито се захвалио следећој браћи на њиховом физичком раду при изради храма: Илији Ковачевићу, Радојку Блажевићу, Душану Узелцу, Влади Игњатовићу, Душану Бушевцу, Александру Стојковићу, Влади Николићу, Богољубу Марковићу, Јовану Бановићу, као и браћи Анђелковићима, који су у многоме помогли да се овај храм за кратко време заврши. Од жена највише се истакла сестра Српкиња Ружа Бојанић, која је својим радом и трудом највише допринела цркви.“ – Лист „Слога“, Перт, бр. 204-205, 16-23. априла 1954, стр. 8
- М. Васовић, Освећење прве српске цркве у Сиднеју, Слога, Перт, бр. 207, 7. мај 1954. стр. 3.
- Архив цркве Св. Саве у Флемингтону, Записник са оснивачке скупштине 1. априла 1956. стр. 4.
- Проф. Слободан Живковић, Златни јубилеј храма Св. Саве, Флемингтон, прве српске православне цркве изграђене у Аустралији 1954 – 2004, Сиднеј 2004, стр. 102.
- Архив цркве Св. Саве у Флемингтону, Записник са оснивачке скупштине, 1. април 1956.
- Исто.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Устав и Правила Црквено-школске општине Св. Сава, Флемингтон.
- Слободан Лазић, Срби у Аустралији, књ. I, Љиг 2002, стр. 109.
- Ратко Д. Протић, Долазак епископа Дионисија, Слога, Перт, бр. 732, 30. октобар 1964, стр. 3.
- Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Свештеничке скупштине у Сиднеју, 26-28. август 1961.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске НГМ, ман. Св. Саве, Хол, Записник Ц/Суда, Аделаид, 26. април 1967.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Црквено-школска општина Св. Сава, Flamengton, Judgment – Resev v Stefanovich, in the Supreme Court of NSW, Equity Division, No 1884 of 1987.
- Исто.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Црквено-школска општина Св. Сава, Flamengton, Judgment – Resev v Stefanovich, in the Supreme Court of NSW, Equity Division, No 1884 of 1987.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископ Лаврентије, Е. бр. 265, 12. маја 1973.
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир