ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈА
 
ПОКРЕТАЊЕ ИНИЦИЈАТИВЕ ЗА ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈЕ
ПРЕ ИЗБИЈАЊА РАСКОЛА
 
Свега неколико година након пристизања већег броја Срба на аустралијски континент, епископ Дионисије је 1953. године, као свој предлог и препоруку патријарху Викентију пренео идеју о оснивању Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. Своје размишљање је образложио могућношћу да би средства за издржавање епископа и почетак рада Епархије аустралијске, могла да обезбеди Епархија америчко-канадска. Патријарх је том приликом изразио одређену резервисаност и опрезност у вези са овим предлогом:
„Претпоставимо да једном Епархија америчко-канадаска не жели и не може да плаћа епископа за Аустралију. Шта ћемо тада? Ми одавде не можемо ништа дати, данас сутра ни у динарима а камоли у доларима и фунтама.“[1] Епископ Дионисије је прихватио објашњење патријарха Викентија и одговорио: „…зато и ја увиђам да би било боље за сада не покретати питање епископа у Енглеској и Аустралији, велимо, бар за сада.“[2] После краћег времена, епископ Дионисије се поново обратио патријарху Викентију, а у исто време и епископу Герману, по питању епархије и епископа за Аустралију. Овом приликом, епископ Дионисије уверава патријарха Викентија и епископа Германа да би Епископална црква могла помоћи издржавање српског православног епископа у Аустралији. Патријарх Викентије је изразио чуђење због промене мишљења епископа Дионисија и одговорио му:
„Ја лично никада не бих могао примити овако решење. Ако не можемо имати епископа због материјалних средстава, не морамо га ни имати. То је прво. Друго, Епископална црква неће давати своје доларе из неке сентименталности, она ће утрошити доларе али и да добије нешто друго што њој треба; а ми ћемо, поред штете, трпети и срамоту да неко други издржава епископа.“[3] И овога пута епископ Дионисије је у потпуности усвојио објашњење патријарха Викентија и децидирано изјавио:
„Сматрајте то питање, што се мене тиче, скинутим са дневног реда. Наш епархијски Црквено-народни сабор 1952. године скинуо га је са дневног реда. Према томе, сматрајте га не постављеним уопште, бар за неко време док се прилике у свету донекле не буду разбистриле.“[4]
Како је време пролазило, потреба за оснивањем Епархије за Аустралију и Нови Зеланд се све више наметала, јер би то имало великог утицаја на све видове овдашњег црквеног живота. Почетком шездесетих година, свештеничко братство у Аустралији, на својој скупштини одржаној 23, 24. и 25. априла 1960. године у Ст. Албансу, Викторија, још једном је изразило снажну жељу и потребу за оснивањем епархије са епископом на челу. Нажалост, то се није остварило, јер се још увек нису стекли сви потребни услови. Вероватно да су, између осталог, и материјални разлози били по среди. Убрзо је дошло до раскола који је веома оштетио јединство Српске цркве и заједнице у Аустралији и Новом Зеланду.
 
ОСНИВАЊЕ СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД
 
Одмах по доношењу одлука Светог архијерејског сабора у мају 1963. и марту 1964. године, које су се тицале епископа Дионисија, а под знатним утицајем политичких асоцијација, дошло је до изјашњавања за и против Патријаршије у Београду и до прилажења рашчињеном епископу Дионисију.
Црквено-школске општине, које су се до краја 1963. и почетком 1964. године ставиле под јурисдикцију епископа Дионисија, биле су: „Св. Сава Аделаид; Св. Георгије, Канбера; Св. Никола, Блектаун; Св. Георгије, Кабрамата; Св. Сава, Карлтон; Св. Сава (Св.Тројица), Перт; Св. Георгије, Ст. Албанс; Св. Тројица, Јалорн; Св. Јован, Волонгонг; Св. Никола, Бризбан; Св. Петар и Павле, Водонга; Св. Наум, Њу Кастел; Св. Никола, Ђилонг… На 13. црквено-школских општина остала су свега три свештеника: Миленко Стефановић, (који је касније променио мишљење), Славко Нићетин и Живко Поповић. Георгије Ђонлић није тада био у јурисдикцији Америчко-канадске епархије“ [5] Према истом извору на страни Патријаршије остале су следеће црквено-школске општине: Св. Саве у Перту, Св. Саве у Аделаиду, Св. кнеза Лазара у Александрији и Св. Саве у Варивуду.[6]
Архијерејски заменик Патријарха српског, протојереј-ставрофор Илија Булован, у свом извештају за 1964. годину, поред списка црквених општина наводи и приближан број чланова ових црквено-школских општина:
Блектаун 30 чланова
Мелбурн 60 чланова
Волонгонг 23 члана
Канбера 20 чланова
Ст. Албанс 30 чланова
Јалорн 15 чланова
Бризбан 45 чланова
Њу Кастл 80 чланова
Аделаид 120 чланова
Перт 50 чланова и
Флемингтон око 60 чланова.
Укупно 694 члана али се може рачунати и више, до 800 чланова.[7] У свом извештају патријарху Герману за 1967. годину, протојереј Булован је поновио исти број општина које су се определиле за јединство са највише 550 чланова, док је за раскол било четрнаест, са укупно 850-900 чланова. За црквено-школску општину у Флемингтону прота Булован наводи да је црква посвећена светом Сави и њом управља јереј Миленко Стефановић. Овај свештеник не признаје архијерејског намесника, нити хоће да сарађује с њим или са ма којим другим српским свештеником или црквеном општином у Аустралији.[8]

Дочек епископа Дионисија у Мелбурну 1964.

 
ДОЛАЗАК ЕПИСКОПА ДИОНИСИЈА У АУСТРАЛИЈУ
 
Лист Слога, који је излазио у Перту, у броју 721 од 14. августа 1964. године је најавио долазак епископа Дионисија у Аустралију током августа, ради организовања црквеног живота. Међутим, тај долазак се није догодио у августу већ у октобру исте године.
Током свог боравка у Аустралији, епископ Дионисије је обишао све црквене општине и организације које су се определиле за њега. У седиштима црквено-школских општина које је обишао, епископ Дионисије је вршио богослужења: у Кабрамати и Њу Кастлу осветио је камен темељац за будуће храмове, у Мелбурну је рукоположио Драгутина Павловића и Мирослава Јовановића, а у Аделаиду Драгољуба Петковића. Затим је унапредио у чин протојереја Славка Нићетина и Живка Поповића.
 
ПРВИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Главни разлог доласка епископа Дионисија у Аустралију био је да своје присталице охрабри и оснује нову епархију. Свештеник Славко Нићетин је тим поводом сазвао Црквено-народни сабор, који је одржан 31. октобра 1964. године. На Сабору су учествовали епископ Дионисије, архимандрит Димитрије (Балаћ), три свештеника[9] и 47 делегата који су представљали 14 црквено-школских општина и 25 националних организација. Сабором је председавао епископ Дионисије. Најпре се гласало о називу епархије у Аустралији. Већином гласова Сабор је одлучио да се назове Слободна српска православна црква – Епархија за Аустралију и Нови Зеланд.
Након тога, епископ Дионисије је предложио да се формира Епархијски савет. Овај Савет су сачињавали: сви свештеници, председници црквено-школских општина и делегати свих националних организација и то: Удружења бораца краљевске југословенске војске Дража Михаиловић, Удружења српских четника Равна Гора, Српске народне одбране, Удружења бивших југословенских ратних заробљеника, Краљевих фондова, Српске братске помоћи, Српског културног клуба Свети Сава, Српског саветодавног одбора и Кола српских сестара.[10] Стога, Савет је више личио на неко друштвено – политичко представништво него на орган Црквене власти. Одражавајући мишљење једне групе Срба[11] и правдајући такву одлуку потребом за националном и политичком борбом, уређивачки одбор књиге Срби у Аустралији, бележи: „Друга правилна одлука Првог сабора је у томе, што је у избор епархијског Савета, поред делагата црквених општина, узео и делегате националних организација …способне борце у борби за Крст часни и слободу златну. У то време носиоци главне борбе биле су организације и њихови водећи људи. Та одлука, коју ће следити и наредни Сабори, и која ће постати традиционална, допринела је стабилности и напретку Епархије. Две националне организације: Удружење бораца краљевске Југословенске војске Дража Михаиловић и Српска народна одбрана, биле су потпорни стуб Епархије, како саме собом, тако и својим чланством у црквеним општинама. …напомињемо, да су за првих 18 година епархијског рада и живота, а тако је и сада, међу главним члановима Епархијског савета вазда били водећи људи из ове две организације,[12] који су сложним радом и братском сарадњом служили за пример, трудили се да Епархију уздигну на високи ниво и у њу унели јединство духа и акције.“[13]
На предлог епископа Дионисија Сабор је донео још неколико одлука, међу којима је и избор архимандрита Димитрија Балаћа за епископа новоосноване епархије. Иако је епископ Дионисије знао како се уствари бирају и ко бира епископе у Православној цркви, оправдање за овакав поступак је нашао позивајући се на одлуку Црквено-народног сабора Епархије америчко-канадске из 1959. и 1960. године. Све до хиротоније, до које, како је нагласио епископ Дионисије, није могло доћи тако брзо, он је управљао пословима епархије. Зато је на истом скупу, ради лакшег управљања, поделио епархију на два намесништва, поставивши Славка Нићетина и Живка Поповића за архијерејске намеснике.
Као основни правни акт новоосноване Епархије Слободне српске цркве у Аустралији и Новом Зеланду, на истом Сабору је усвојен Устав Америчко-кандске епархије. Затим је, у духу тог Устава, донет Правилник за црквено-школске општине по узору на правилнике црквено-школских општина у Епархији америчко-канадској.
Поред масовне подршке епископу Дионисију у његовом противљењу одлукама Светог архијерејског сабора и Синода, његово стављање под истрагу и Црквени суд је, на известан начин, било бачено у сенку оснивањем три нове епархије у Америци. За ове три епархије су поједини тврдили да се налазе „под непосредном контролом комунистичког режима у Југославији, кроз поробљену Српску патријаршију.“[14] У таквом светлу епископ Дионисије је виђен као жртва комунистичке агресије на слободно српство у дијаспори. Један од главних мотива за оснивање Слободне епархије, као и за непослушност, био је страх од „комунистичког мешања, преко поробљеног патријарха, у материјално пословање и управљање Српском црквом у слободном свету“. Стога је, као непосредни повод за одвајање, истицано не само рашчињење епископа Дионисија, већ укидање Српске православне епархије америчко-канадске и стварање три нове.
На крају је донета резолуција у којој су чланови новостворене Слободне српске православне Цркве, Епархије у Аустралији и Новом Зеланду заузели став и описали свој однос према Српској православној цркви. Административно одвајање (раскол) схваћено је као „одбрана достојанства Српске цркве и народа свим расположивим средствима.“[15] Став чланова делегата је био у духу Устава донетог на 10. Црквено-народном сабору од 1963. године у Америци, што је и образлажено на сличан начин: „Организовањем Слободне српске православне цркве, Епархије у Аустралији и Новом Зеланду, ми се духовно и национално не одвајамо од наше Свете Српске православне цркве и нашег српског народа, већ са истом остајемо у догматском, духовном, молитвеном и националном јединству, но с тим, што не признајемо њене наредбе и решења, пошто су иста диктирана од стране безбожничке комунистичке власти. Ми и данас учествујемо у њезиним страдањима, молећи се Богу да издржи и да се спасе. Када се српски народ и Српска православна црква ослободи комунистичке власти и диктатуре, ми ћемо се поново укључити у њену административну целину.“ [16]
 
РЕАКЦИЈЕ НА ОДЛУКЕ
И НА ПОСЕТУ ЕПИСКОПА ДИОНИСИЈА
 
С друге стране, код оних који су остали у јединству са Патријаршијом у Београду, чуле су се примедбе да је овакво раздвајање на духовно и административно јединство потпуно бесмислено, јер у Православној цркви не постоје разне врсте јединстава, којих би се могло придржавати или их одбацивати по жељи, по тренутној политичкој или црквеној потреби. Јединство у Цркви се никада није условљавало, нити се пак, може условљавати политичком, административном или физичком слободом верних. Одрицање унапред, свега што долази од СПЦ, намеће питање шта би данас било од светосавске Српске цркве да су се верни тако одрицали од ње у доба турског, или каквог другог ропства кроз историју? Помисао да се може прихватати једно, а одбацивати друго, јесте само доказ да они којима је то пало на памет не знају шта је Црква, стога користе политичке разлоге за своје неканонско и расколничко одвајање од ње.
Говорећи о оснивању Слободне цркве и посети епископа Дионисија, протојереј Илија Булован напомиње: „…његови говори уопште, оставили су слаб утисак на интелигентније људе. Чак и у његовим редовима се већ, ту и тамо, јављају знакови охлађивања“.[17] Укључивање политичких асоцијација и световних удружења у административну организацију епархије, њено административно одвајање од своје Цркве и непризнавање одлука до ослобођења од безбожничке власти, био је револуционарни поступак у историји православља.
Ипак, током времена, ставови изречени на Првом црквено-народном сабору су не само узимали маха, већ су и разрађивани у низу сличних одлука. Било је и драстичних примера попут одлуке на годишњој скупштини од 5. марта 1978. године у црквеној општини Св. Николе Блектауну, која гласи: „сваки члан ове црквене општине, који буде примио било којег од свештених лица, представника данашње Германове хијерархије, било из Аустралије или из Отаџбине, искључује се из чланства ове црквено-школске општине, без права на жалбу било коме.“[18] Оваква одлука је очигледно била у супротности са одлуком Првог црквено-народног сабора 31. октобра 1964. који каже: „остајемо у догматском, духовном, молитвеном и националном јединству“.
Обзиром да се у Цркви јединство огледа управо у припадности тој истој Цркви, у причешћу и сваком другом општењу верних, одвајање од исте Чаше (Причешћа) и исте Цркве, неизбежно повлачи за собом расцеп (раскол) и у свему осталом, па и у духовном, националном и молитвеном смислу. Одвајање од Светог Причешћа са својом једноверном браћом се не може правдати њиховим ропством безбожној власти. Заједница верних у Христу и Цркви Његовој се огледа у Причешћу једног Тела и Крви Христове, без обзира, и управо тада кад страдају и када их прогоне. Јер је и у доба гоњења хришћана кроз историју било безбожних власти па се нико по том питању није одвајао од јерархије своје Цркве. Овакво одвајање се не може правдати Светим Предањем или Канонима, из административних или политичких разлога. Јер, Канони „су управо зато и написани, да би очували благодатно јединство општења у Цркви, у Причешћу, у Благодати Светога Духа, у љубави и благовољењу Бога Оца“.[19]
Убрзо по завршетку рада Сабора (31. октобра 1964. године), епископ Дионисије „…састао се 8. новембра 1964. у Аделаиду са самозваним Архиепископом белоруским Сергијем, који је боравио у Перту, као и са рашчињеним грчким архиепископом Фотиосом, који је боравио у Америци. (Фотиос и Сергије су) …заједнички основали некакав Епископски синод и прогласили независном Грчку православну цркву у Америци и Аустралији, којој би Фотиос био на челу као поглавар. Овај Фотиос је био у влади архиепископа Макариоса на Кипру, па је разрешен дужности отишао за Америку. Тамо није хтео да призна јурисдикцију Васељенског патријарха Атинагоре, јер је он у турском ропству па не може делати слободно, а овај га је због раскола рашчинио.“[20] Са овом двојицом епископа, владика Дионисије је покушао да оснује „Синод слободних православних цркава“. Међутим, према неким изворима аустралијске власти су откриле да је Фотиос због наводне субверзивне делатности био рашчињен и протеран са Кипра, па су му и овде ускратиле гостопримство, тако да је морао да напусти овај континент.[21]
Приликом боравка у Аустралији епископ Дионисије је посетио и црквено-школску општину у Перту. Ту је „стигао 9. новембра и по програму је требало да остане 4 дана, али се десило нешто што је тај програм онемогућило. Наиме, он је новинарима дао изјаву да су седам свештеника овде, који се нису определили за његову јурисдикцију, постављени од комуниста и да су цркве под управом Њ. светости патријарха Германа стварно комунистичке агенције. Иначе, пре тог интервјуа, при доласку у Перт било је противу њега демонстрација. Викало се на енглеском – Доле са епископом Дионисијем! Иди кући владико! Посаветовавши се са својим адвокатом, архијерејски намесник протојереј Петар Радош, тужио га је суду за горње клевете и тражио да му се не дозволи одлазак из Перта док се не одржи суђење… То је објавио лист The West Australian од 11. новембра 1964. године.“ Бојећи се законских последица, епископ Дионисије је напустио Перт истога дана, 11. новембра, отишавши за Бризбан, а убрзо затим је напустио и Аустралију 16. новембра 1964. године. [22]
 
ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈСКИХ ТЕЛА
И ДОЛАЗАК ЕПИСКОПА ДИМИТРИЈА
 
Прва седница Епархијског савета је одржана у априлу 1965. године у Сиднеју. Заседању су присуствовали два свештеника, три подпредседника и петнаест чланова.[23] Формирани су одбори: Просветно-културни и финансијски. Такође, упућен је апел за сакупљање прилога. Било је потребно сакупити средства за живот новоосноване епархије и долазак њеног епископа, предвиђен тек након одлуке Црквено-народног сабора Епархије америчко-канадске, у октобру 1966. године, који је требало да потврди његов избор. Стога је, на Другом заседању Епархијског савета одлучено да делегат у име ове Епархије буде њен први подпредседник Михаило Рајковић.
На Црквено-народном сабору у манастиру Светог Саве у Либертивилу одржаном у дане 28, 29. и 30. септембра 1966. године, потврђена је одлука Сабора у Мелбурну, Аустралија, од 31. октобра 1964. године, о избору архимандрита Димитрија (Балаћа) за епископа. Пошто је рукоположен 13. новембра 1966. године, епископ Димитрије је стигао у Аустралију 26. децембра 1966. За време двогодишњег периода од његовог избора до преузимања управе над епархијом, овде је подигнуто неколико храмова, сала, домова и других објеката. Први храм кога је епископ Димитрије осветио, био је Св. Георгија у Кабрамати, на други дан Божића, 8. јануара 1967. године, прогласивши га саборним храмом и својим седиштем. Потом је осветио цркву Свете Тројице у Перту 26. фебруара 1967. Поред тога што је столовао при храму Св. Георгија у Кабрамати, владика Димитрије је непрестано био у покрету, саветовао, поучавао, крепио и храбрио паству да се држи светосавске вере.[24]
 
ЦРКВЕНИ СУД
 
Решењем епископа Димитрија Е. бр. 26 од 8. фебруара 1967. године, на основу Устава Слободне српске православне цркве епархије за Аустралију и Нови Зеланд, образован је епархисјки Црквени суд. Истим решењем су за његове чланове постављени протојереји Славко Нићетин и Живко Поповић.
Своје прво заседање Суд је одржао при храму Св. Георгија у Кабрамати, 19 – 22. априла 1967. године. Том приликом је, између осталог, разматран делокруг и начин његовог рада. Одлучено је да ће се „овај Суд убудуће придржавати и служити: Уставом Српске Патријаршије из 1931. године, Уставом Америчко-канадске епархије, Уставом ове Епархије, Судским поступком из 1934. године и Казненим правом епископа Милаша. Устав Српске Патријаршије из 1931. године сматра се правним континуитетом и овај суд га признаје и примењује. Црквени суд Америчко-канадске епархије сматраће се вишим Црквеним судом ове Епархије.“[25]
На овом заседању Црквени суд је разматрао и случајеве неколико свештеника, међу којима и јереја Миленка Стефановића. „Његов став и држање према нашој Епархији је… увек био и остао крајње непријатељски. Обзиром да није клирик наше Епархије, то се цео предмет за моменат оставља.“
„Случај рашчињеног јеромонаха Ђонлића је познат Суду. Овај Суд је донео решење: Да се примени решење Епархијског црквеног суда Америчко-канадске епархије по ком се њему забрањује вршење свештених обреда и не сматра се свештеником. Обавестити народ и чланове општине у Аделаиде да он није свештено лице и замолити их да га не примају као таквог.“ [26]
 
АРХИЈЕРЕЈСКА НАМЕСНИШТВА
 
Решењем Црквеног суда Слободне српске православне цркве епархије за Аустралију и Нови Зеланд, од 19. априла 1967. године, „Архијерејско намесништво Источно додељује се високопречасном протојереју Славку Нићетину. У ово намесништво улазе следеће општине: Св. Николе, Бризбан; Св. Ђорђа, Кабрамата; Св. Николе, Блектаун; Св. Јована Крститеља, Волонгонг; Св. Наума Охридског, Њукастел; Св. Ђорђа, Канбера и Мона Вале. У Архијерејско намесништво Западно улазе следеће општине: Св. Тројица, Перт; Св. Сава, Хајндмарш, Аделаид; Св. Саве, Карлтон; Св. Ђорђа, Сеинт Албанс; Св. Тројице, Јалорн; Св. Николе, Ђилонг и Св. ап. Петра и Павла, Водонга.“[27]
 
ДРУГИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Под председништвом епископа Димитрија, 28 – 30. децембра 1967. године одржан је Други црквено-народни сабор Слободне српске православне епархије за Аустралију и Нови Зеланд. Сабор је одржан при храму Св. Георгија у Кабрамати. Сабору су присуствовали сви чланови Епархијског савета и представници 13 црквено-школских општина са по два делегата. Сабору су присуствовали и представници националних организација: Српске народне одбране, Удружење бораца краљевске Југословенске војске Дража Михаиловић, Српски културни клуб свети Сава, Организација српских четника Равна Гора, Српска братска помоћ, Удружење слобода, Удружење ратних заробљеника Срба, Удружење Југословенских ратних заробљеника, Удружење српских ратника и један делегат Краљевог фонда из Мелбурна. Укупно 36 представника црквено-школских општина, 22 представника националних организација, 17 чланова Епархијског савета, 8 свештеника и као председавајући, епископ Димитрије.
Том приликом је констатовано да епархија у Аустралији има 10 подигнутих храмова и 10 црквених домова. На Сабору је одлучено да седиште Епархије остане у Сиднеју и да се при црквеној општини Св. Ђорђа купи владичанска резиденција. Годину дана касније, децембра 1969. године купљена је кућа за резиденцију епископа на адреси 22 Боундри Лејн у Кабрамати.
На сабору су саслушани и примљени сви извештаји и усвојен је буџет за 1968. годину. Сабор је такође донео одлуку да се при црквено-школским општинама оснују Кола српских сестара.
 
ТРЕЋИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Трећи црквено-народни сабор одржан је такође у Кабрамати у дане 28, 29. и 30. децембра 1970. године. Сабор није донео неке значајније одлуке, осим што се поновила брига о напретку црквеног живота у Аустралији.
Овај период карактерише снажнији прилив економске емиграције из Југославије међу којима је био и знатан број Срба. Док се стара емиграција декларисала као Срби, нова се већином декларисала као Југословени. Због таквих и сличних ставова они су често били критиковани као „комунисти“ и људи који су дошли са „црвеним пасошима“. „Постојала је одређена нетолерантност старијих емиграната према њима, услед неразумевања њиховог положаја“.[28] Све то је утицало да се раскол у том периоду све више продубљивао.
 
ЧЕТВРТИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Четврти црквено-народни сабор је одржан крајем децембра 1970. године у Дому Српске народне одбране у Сиднеју. Пре тога, епископ Димитрије је послао распис 18. јуна 1973. године, у коме обавештава „да ће Патријаршија поставити епископа Николаја за свог епископа у Аустралији и напомиње да се он не прими, нити да се општи са њиме.“[29]
На Сабору је епископ Димитрије поднео свој извештај у коме је образлагао неслагање са одлуком Српске цркве да додели аутономију Скопској митрополији. Имајући у виду судске спорове који су се у то време водили у Америци, епископ Димитрије се најпре осврнуо на борбу епископа Дионисија да задржи свој положај: „Бранио је и брани целину своје епархије и њена права. Епископ Дионисије је још у манастиру, још је тамо у САД јер га држе, чувају и бране православни Срби, не само из љубави и поштовања, него и за инат комунистима!“[30] Потом је епископ Димитрије известио Сабор о активној изградњи храмова и црквених домова: „За последње три године осветио сам три нове цркве и једну поправљену, настрадалу од пожара; раније пет, свега осам цркава. Осветио сам црквени дом у Водонги, раније три, свега четири црквена дома. Осветио сам иконостас у нашем храму у Перту. У Епархији имамо осам свештеника и једног ђакона. Имамо и три друга православна протојереја, који ми помажу где затреба“[31]
Остале активности и догађаји у овом периоду на територији Епархије, описани су у посебним поглављима о свакој парохији и црквеној општини.
 
ПЕТИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Овај Сабор је одржан крајем децембра 1976. године. Да би помогао оболелом епископу Димитрију око одржавања сабора, из Америке је том приликом присуствовао и епископ Иринеј. На молбу епископа Димитрија, Сабор је изабрао као његовог викара архимандрита Петра (Банкеровића). Архимандрит Петар је хиротонисан 5. новембра 1977. године, да би након две недеље, заједно са епископом Димитријем стигао у Аустралију, дочекан од мноштва верних на сиднејском аеродрому. На положају викарног епископа остао је све до свог избора за епархијског архијереја, што се догодило на Шестом црквено-народном сабору у Сиднеју.
Доласком епископа Петра (Банкеровића) учињени су први кораци на оснивању манастира Св. Саве у Канбери. Такође, основана је 1979. године још једна црквена општина, Св. Стефана Дечанског, у Френкстону, Мелбурн.
Марта 1979. године епископ Петар је отпутовао за Америку, где је учествовао на хиротонији новоизабраног епископа за западну Европу, Василија (Веиновића).
 
ШЕСТИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Шести црквено-народни сабор је почео призивом Светог Духа у саборном храму Св. Георгија у Кабрамати, Сиднеј. Даљи рад Сабор је наставио у дому Српске народне одбране 28. децембра 1979. године. Поред свештенства, делегата, представника црквених општина и националних организација, Сабору су присуствовали епископ Иринеј и принц Андреј. У свом говору, принц је истакао значај борбе противу комунизма и важност очувања Православне вере и Цркве. Након њега, Сабор је поздравио епископ Иринеј. Он је позвао делегате да одлуче да ли желе да епископ Петар буде потврђен за епископа ове Епархије? Сабор је потврдио његов избор и епископ Петар је устоличен за другог Епископа аустралијско-новозеландског. Потом је епископ Иринеј говорио о „три тужна дана у 1979. години: упокојењу епископа Дионисија (15. маја 1979.) и Димитрија (25. маја 1979.), као и губитку манастира Св. Саве у Америци.“[32] Оба епископа су сахрањена у манастиру Св. Саве у Либертивилу, који је убрзо потом, пресудом грађанског суда прешао у руке епископа Фирмилијана Српске православне цркве.
Маја 1980. године, епископ Петар због слабог здравља одлази на лечење у Америку, где остаје око шест месеци. За то време, о Епархији је водио бригу рашчињени јеромонах Георгије Ђонлић, кога је епископ Петар, примио под своју јурисдикцију и поставио за архијерејског заменика, упркос поменутом решењу Епархијског црквеног суда Америчко-канадске епархије, по којем се бившем јеромонаху Георгију забрањује вршење свештених радњи и не сматра се свештеником, и одлуци Црквеног суда ове Епархије, од 22. априла 1967. године: „обавестити народ… да он није свештено лице и да га не примају као таквог.“ [33]
Током 1980. године купљено је имање за манастир Св. Саве код Канбере, које је освећено 25. јануара 1981. године. Одлуком заједничке седнице Епархијског пленума и Савета од 26. јануара 1981. године, седиште Епархије је премештено из Кабрамате у манастир Св. Саве. Тако се по свом повратку из Америке, епископ Петар настанио у манастиру, одакле је руководио животом и радом ове Епархије.
Због сталног недостатка свештенства, постојала је замисао да се у манастиру оснује богословија, али је због недостатка кандидата та идеја напуштена.
Први састанак свештенства ове Епархије одржан је у манастиру Св. Саве, 12. новембра 1981. године. На састанку је дискутовано о духовном стању парохија, начину побољшања рада и пастирског деловања. Свештенство је изразило решеност да истраје на принципима одлука досадашњих Црквено-народних сабора, саопштавајући да „жали што Мајка Црква нема могућности да сагледа право стање ствари, да би дошло до жељеног јединства Цркве.“[34]
Почетком 1982. године, у манастиру је одржан српски омладински фестивал, након кога је при Епархији основан Савез кола српских сестара.
Као помоћ епископу, марта 1982. године, из Америке долази ђакон Тома Казић, који од Живорада Маринковића из Аделаида преузима издавање Епархијског весника. Крајем исте године, 17. октобра, ђакон Тома је замонашен и рукоположен у чин јеромонаха. Он је био од изузетне помоћи епископу Петру у епархијским пословима.
 
СЕДМИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Седми црквено-народни сабор је одржан у дане 28-30. децембра 1982. године, по први пут у епархијском центру, смештеном у манастиру Светог Саве код Канбере. Поред осталих одлука, на Сабору је број чланова Епархијског пленума повећан са 35 на 50. На предлог епископа Петра, формирано је ново тело, Епархијски управни одбор, кога су ради ефикаснијег рада сачињавали већином чланови који су живели ближе територији Канбере.[35]
На предлог синђела Томе (Казића) да се, поред званичног епархијског гласила Весника, издају потребне књиге и други журнали, као и да се посебна пажња посвети млађем нараштају, Сабор је констатовао да је потребно да се оснује манстирска штампарија. У том правцу је био ангажован Просветни одбор, који је потом основао Фонд за манастирску штампарију. Захваљујући предузимљивости синђела Томе у манастиру је основана и књижара где су се могле набавити књиге, како верске тако историјске и друге садржине.
У саборској Резолуцији је истакнуто да „иако смо у слободном свету, ми остајемо уједињени са свима онима, у поробљеној од комунизма отаџбини, који гласно и јавно вапију за правдом Бога истинога. Ми смо сједињени са оним духом који је инспирисао 21-ог српског свештеника и монаха, као и са већином свештенства Тамнавског архијерејског намесништва. Са њима ми састрадавамо и са њима подижемо свој глас протеста, као део живога тела, ми гледамо у коначну победу Христовога мача над силама зла овога света.“[36] Свакако да је ово, као и многе друге, била само политичка изјава. Јединство се огледа у једној Светој Чаши из које се причешћујемо, у једној Цркви и јерархији, у делима а не у изјавама.
Благословом епископа Петра Савез кола српских сестара је постао покровитељ дечијих кампова, који су се, од јануара 1983. године, редовно одржавали под руководством директора кампа о. Томе (Казића).
 
ФОРМИРАЊЕ СИНОДА, ДОНОШЕЊЕ УСТАВА
И ПРОГЛАШЕЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ
СЛОБОДНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
 
Епархијски весник бр. 16, од септембра 1983. године, објавио је кратку вест да је епископ Петар „отпутовао 15. августа у манастир Грачаницу, седиште Слободне српске православне епархије Америчко-канадске. Разлог одласка је да се сва три епископа: Иринеј америчко-канадски, Петар аустралијско-новозеландски и Василије западноевропски, по први пут састану, т.ј. одрже Сабор да… прогласе Свети синод Слободне српске православне цркве у дијаспори, т.ј. у слободном свету.“[37]
У саопштењу са овог заседања, између осталог, се каже: „У молитвеном расположењу, захвални Господу што нас је очувао у једномислију, слози и љубави са нашим богољубивим и родољубивим свештенством и народом у расејању кроз протекла бурна времена, одржали смо прво заседање Архијерејског синода у манастиру Грачаница, од 10/23. августа и завршили Светом литургијом на дан Успенија Пресвете Богородице 15/28. августа 1983. године. Архијереји су по реду поднели извештаје о духовном и материјалном положају својих епархија. Нарочита пажња поклоњена је проблему свештеничког подмлатка. У вези са тиме изградња и отварање богословије Светога Саве у манастиру Грачаници, даје нам велике наде да ће се овај проблем постепено, са помоћу Божијом, успешно решити… Да би се одржао нормалан црквено-правни поредак међу српским православним слободним свештенством и народом у расејању, да би се очувала чистота свете Православне вере утврђене Светим Писмом, светим Предањем и учењем свете Православне цркве кроз правила Васељенских и Помесних сабора и Светих Отаца, донели смо заједничку одлуку о стварању Великог духовног суда за све три наше слободне епархије.“[38]
Након овог састанка, епископи Иринеј, Петар и Василије су на Велику Госпојину 28. августа 1983. године, у манастиру Новој Грачаници код Чикага, објавили прокламацију у којој извештавају о формирању Синода: „Ми, слободни архијереји са српским светосавским свештенством и народом, овим прокламујемо стварање Архијерејског синода српских православних епархија Америчко-канадске, Аустралијско-новозеландске и Западно-европске, да буде уточиште свим Србима и Српкињама у расејању, који желе да негују и сачувају за будућа поколења Српског рода истински чисту и неповређену православну Светосавску веру и такву је предају ослобођеној светој Српској православној цркви.“[39]
Пројекат Устава будуће Слободне српске православне цркве је, у мају 1984. године, достављен епископима епархија Америчко-канадске, Аустралијско-новозеландске и Западно-европске, са молбом да га проуче и проследе свим црквеним општинама на разматрање и примедбе. На свом заседању 14. јула 1984. године, Епархијски савет Аустралијско-новозеландске епархије је, по свим приспелим примедбама, донео следећу одлуку и саопштење: „Поред извесних пропуста у организовању Сабора трију Слободних епархија… будући да се тежња и раније указивала за проглашењем Слободне Цркве и јединством трију епархија… Савет се саглашава са проглашењем Слободне цркве. Савет стоји на становишту да делегација, на челу са нашим епископом Г. Петром, треба да учествује на овом Сабору, са условом ратификовања Слободне Цркве које би се извршило на следећем, VIII Црквено-народном сабору ове Епархије, у децембру 1985. године.“[40]
Пошто је пресудом грађанског суда манастир Св. Саве у Либертивилу прешао у руке епископа Фирмилијана и Српске православне цркве, ново седиште Епархије америчко-канадске, манастир Нова Грачаница код Чикага, Илиноис, освећен је 12. августа 1984. Овој свечаности је, поред епископа Петра, јеромонаха Томе и тројице чланова делегата Епархијског пленума, присуствовало око тридесет људи из Аустралије. Због доласка представника све три Епархије, била је то истовремено и добра прилика за сазивање ванредног Црквено-народног сабора, који је одржан 10. августа 1984. године.
На овом ванредном Сабору „епископи и делегати трију слободних епархија једногласно су прогласили Слободну српску православну цркву. После свестране дискусије, измена и допуна предложеног пројекта Устава, јадногласно је одобрен и усвојен Устав Слободне српске православне цркве. У духу усвојеног Устава Слободне српске православне цркве, Сабор је прогласио Митрополију са седиштем у манастиру Грачаници, Треће Језеро, Илиној, а српског православног слободног епископа за Америку и Канаду, Његово преосвештенство Г. Иринеја за Митрополита.“ На крају саборског саопштења, „епископи и делегати Првог сабора ССПЦ молитвено поздрављају верне синове и кћери свете Српске православне вере у слободном свету и позивају их да се окупе и уједине под окриљем Слободне српске православне цркве у борби против свих непријатеља Српског народа и свете српске Православне светосавске цркве.“[41]
По оснивању Слободне српске православне цркве епископи, на челу са митрополитом Иринејем, упућују „поздрав христољубивом и слободољубивом роду српском, наших слободних епархија“ истичући да: „проглашењем наше Слободне српске православне цркве на заједничком сабору 10. августа 1984. године, ми епископи и представници све три слободне епархије, сматрамо да су створени услови правилног црквено-правног поретка свих црквених тела, и (да смо) тиме обезбедили правилнији рад, до потпуног ослобођења свете Српске православне цркве, која је данас поробљена од безбожног комунизма.“[42]
 
РЕАКЦИЈЕ НА СТВАРАЊЕ СЛОБОДНЕ ЦРКВЕ
 
Како су се позиви верном народу на административно одвајање и непризнавање одлука своје Цркве док се не ослободи комунизма, уклапали у очување „чистоте свете Православне вере утврђене Светим Писмом, Светим Предањем и учењем свете Православне цркве кроз правила Васељенских и Помесних сабора и Светих Отаца“,[43] овде није објашњено, али се углавном подразумевао став припадника националних организација да је административно одвајање од Српске цркве у Југославији уствари један „црквено-политички“ потез самоочувања и помоћи Српству у отаџбини, поробљеном од комунизма.
Ипак, за тако нешто није било ни једног примера из дуге историје Цркве, нити је могло бити каквог објашњења у правослевном Предању. Јер, Свети Оци на Цариградском сабору, у 15. правилу објашњавају и наређују да „…презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути опћење са својим патријархом и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол, у погледу таковога свети сабор наређује, да буде са свијем уклоњен од сваког свештеничког ступња, ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак. Уосталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких пријеступа одступају од својих предстојника, расколе производе и руше јединство цркве. Јер они, који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест, кад он јавно проповиједа јерес и открито њој у цркви учи, такови не само што неће подлећи казни по правилима, за то што су прије саборнога разбора одијелили се од таковог епископа, него ће напротив, бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нијесу осудили епископе, него назови-епископе и назови-учитеље, нити су расколом нарушили јединство цркве него напротив, похитали су да ослободе цркву од раскола и раздијелења.“[44] Дакле, по Светом Предању и Канонима, одвајање од своје надлежне Црквене власти или надлежног епископа дозвољава се само због какве јереси, због догматског, од Отаца осуђеног одступања од Вере и Истине. Како питање административног уређења епархија у Америци и Канади није спадало у питања вере и догмата, његово решење се морало тражити кроз Сабор архијереја своје Цркве, а никако кроз одвајање и стварање нове, Слободне цркве.
 
ОСМИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Под председништвом епископа Петра Осми црквено-народни сабор је одржан 28 – 30. децембра 1985. године у манастиру Светог Саве у Канбери. У раду Сабора су поред епископа Петра, свештенства, око 60 делегата црквених општина и представника националних организација, учествовали и митрополит Иринеј и епископ Василије (Веиновић).
Сабор се најпре позабавио одлукама ванредног Црквено-народног сабора од 10. августа 1984. године и проглашењем Слободне српске православне цркве. Након кратке дискусије, Сабор је једногласно усвојио предлог о оснивању Слободне цркве.
Будући да је епископ Петар био веома нарушеног здравља, тражио је на Сабору да му се изабере викарни епископ или да се разреши дужности. Сабор није уважио молбу епископа Петра, тако да је епископ Петар остао да управља Епархијом, онолико колико му је здравље дозвољавало.
У свом извештају, епископ Петар се осврнуо на неке од проблема који су били карактеристични за ово време и поднебље. Он је посебно истакао да „у црквеношколским општинама има проблема, како старих тако и нових… Питање финансијског чланства је многе довело у сумњу и створило пометњу. Неко мисли да га плаћање чланарине од 20 долара чини чланом Цркве и он је прави, а ко не плаћа није. Право чланство Цркве се добија крштењем и причешћивањем, најмање два пута годишње… Многи председници се односе према свештенику као према чиновнику. То је увреда за свештеника и за Цркву. Где се тако ради и толерише такво поступање, боље је такву цркву затворити него гледати богохулство.“[45]
У међувремену од Осмог до Деветог сабора, обављено је освећење новоподигнуте конструкције манастира Каленића и освећен је камен темељац за цркву у Френкстону. Због болести епископа Петра и немогућности да даље обавља своју дужност, Епархијски савет му је одредио заменика, синђела Тому (Казића). Иако је епископ Петар оболео, уз свесрдну подршку митрополита Иринеја и архијерејског заменика Томе, настављене су активности у епархији. У току 1987. године, завршена је купола са крстовима на манастиру и у потпуности је завршена конструкција на манастирској цркви. У марту 1987. је купљена манастирска штампарија, а децембра исте године, завршена је епархијска канцеларија.
У току ових активности у Епархији, епископа Петра је задесила смрт. Наиме, по повратку из Америке, са свечаности освећења манастира Св. Марка, његово здравље се погрошало тако да је, од краја јула па до свог уснућа 4. октобра 1988. године, провео више времена у болници него у својој резиденцији. Сахрањен је привремено на манастирском гробљу у Канбери, да би му касније тело било пренето у новосаграђени манастирски храм.
 
ДЕВЕТИ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР
 
Девети црквено народни сабор одржан је 28. и 29. децембра 1988. године. После смрти епископа Петра, митрополит Иринеј је привремено преузео администрацију Епархије. Будући да је, као архијереј у Америци и Канади, већ имао великих обавеза, он је себи за заменика одредио архимандрита Саву Јурића. Акт именовања архимандрита Саве за архијерејског заменика, митрополит Иринеј је обавио на Осмом црквено-народном сабору, претходно га произвевши у чин архимандрита. На истом Сабору произвео је и синђела Тому за игумана.
Под председништвом митрополита Иринеја Сабор је донео одлуку о допуни Устава. Сходно томе, Епархија аустралијско-новозеландска је ушла у састав Слободне српске православне цркве. Даљи рад у епархији настављен је под вођством архијерејског заменика архимандрита Саве (Јурића).
Након непуне две године, покренути су преговори са Светим архијерејским синодом и патријархом Павлом у Београду о помирењу и превазилажењу раскола, и о повраћају у евхаристијску заједницу дела Српске цркве који се издвојио 1963. године.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Патријарх Викентије епископу Дионисију, 6. децембар 1953.
  2. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије патријарху Викентију, 16. децембар 1953.
  3. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Патријарх Викентије епископу Дионисију, 6. децембар 1953.
  4. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије патријарху Викентију, 17. април 1954.
  5. Срби у Аустралији, Историја и развој…стр. 155.
  6. Исто.
  7. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Извештај архијерејског намесника протојереја Илије Булована за 1964.
  8. Летопис…књ. 1, стр. 5.
  9. Као што је раније наведено, у то време је било три свештеника који су прешли у јурисдикцију еп. Дионисија. Сутрадан по овом Сабору, епископ Дионисије је рукоположио Драгутина Павловића и Мирослава Јовановића.
  10. Срби у Аустралији, Историјат и развој… стр. 162-163.
  11. Како се и каже у уводном делу књиге Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд: „Овај историјат, један од првих, у својој сажетој форми, не односи се на све Србе у Аустралији и не говори у име свих група. Ми се надамо да ће читаоц видети дубље од писања, превода, догађаја и датума, и да ће схватити ово дело као историјат једне групе…“ – Срби у Аустралији, књ. 1, стр. х. Упореди и на стр. 332.
  12. Поред осталих, својим дугогодишњим радом и залагањем истицали су се четворица из Удружења Бораца: Богдан Болта, Витомир Милетић, Данило Вицковић и Јован Радимировић; и четворица из Одбране: Драгослав Марковић, Гаврило Булић, Видоје Ивковић и Гвозден Поповић.
  13. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 169-170.
  14. Архив Епархије А-НЗ Новограч. митрополије, Канбера, Историјско заседање Српске цркве у слободи, 31. октобар 1964, Мелбурн, Резолуција тач. 10.
  15. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 144.
  16. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 167.
  17. Летопис… књ. 2, стр 98.
  18. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 32.
  19. Епископ Атанасије: Заблуде расколника тзв. „Старокалендараца“, Београд, 2004, стр 10.
  20. Летопис… књ. 2, стр. 98-99.
  21. Србија – глас српских бораца, Гери, Индијана, САД, год. VI, бр. 85-86, март-април 1966, стр. 2.
  22. Летопис…књ. 2, стр. 99; Тхе Њест Аустралиан Нов. 11, 1964.
  23. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 171.
  24. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 174.
  25. Архив Епархије аустралијско-новозеландске Новограч. митрополије, Записник Ц/Суда, 26. април 1967.
  26. Исто, стр. 4.
  27. Исто.
  28. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 176.
  29. Исто.
  30. Исто, стр. 177.
  31. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 178-9.
  32. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 190.
  33. Архив Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Новограчаничке митрополије, Записник са прве седнице Црквеног суда, 22. априла 1967, стр. 4.
  34. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 193.
  35. Чланови првог Епархијског управног одбора су били: Георгије Ђонлић, синђел Тома Казић, Саво Станковић, Раде Урошевић, Драгољуб Нешић, Љиљана Вукомановић, Тоша Ристић, Раде Леовић, Недељко Павловић и Драган Триван.
  36. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 195.
  37. Епархијски весник, бр. 16, септембар 1983, стр. 1.
  38. Епархијски весник, бр. 10-11, октобар – новембар 1983, стр. 1.
  39. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 197.
  40. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Новограчаничке митрополије, Саопштење Епархијског савета, Еп. бр. 64, 17. јули 1984.
  41. Епархијски весник, бр. 9-10, септембар-октобар 1984, стр. 3.
  42. Епархијски весник, бр. 9-10, септембар-октобар 1984, стр. 3.
  43. Епархијски весник, бр. 10-11, октобар – новембар 1983, стр. 1.
  44. Др. Никодим Милаш архимандрит, Зборник правила светих апостола, Васионских и помјесних сабора и Светих Отаца, фототипско издање Краљево, 1998, стр. 234.
  45. Исто, стр. 201.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *