ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАТРИЈАРХ ГАВРИЛО (Дожић)
Патријарх српски 1938-1950.
 

Патријарх Гаврило (Дожић)

Братство Меденица из Доње Мораче дало је српском народу неколико истакнутих свештеника. Међу њима је најчувенији био Михаило Дожић, архимандрит манастира Мораче. Желећи да после себе остави добре пастире, он је послао у Београд манастирског ђака, свога синовца Ђорђа, у монаштву Гаврила, да учи гимназију.
Ђорђе, касније Гаврило, рођен је 17. маја 1881. године у селу Врујци. После завршене ниже гимназије, уписао је богословско-учитељску школу у Призрену. Пре завршетка школовања замонашио се 26. фебруара 1900. године. Провео је неко време као учитељ у основној школи код манастира Дечана, а затим је упућен у богословску школу на Халку код Цариграда, где је, поред студија теологије, научио и грчки језик. Истакавши се на студијама на Халки, уписује даље студије теологије на Атинском универзитету, које је крунисао степеном доктора теологије 1909. године. По завршетку студија, синђел Гаврило је постављен за главног секретара манастира Хилендара, а потом за референта за црквено-школска питања при српском посланству у Цариграду. Ради изучавања француског језика једно време је провео у Швајцарској, а по повратку у Цариград произведен је у чин архимандрита. Првог децембара 1911. године је изабран, а три дана доцније хиротонисан за Митрополита рашко-призренског. На овом пооложају је остао до краја Балканског рата. Две године касније премештен је за Митрополита обновљене Пећке митрополије. После смрти митрополита Митрофана (Бана), изабран је 17. новембра 1920. године за Митрополита црногорско-приморског.
На свеправославном конгресу у Цариграду (1923) када се расправљало о реформи календара он је достојно представљао гледиште Српске цркве. На конференцији у Цариграду, 1933. године, одбранио је својинска права манастира Хилендара, и не само њега, већ и осталих светогорских манастира, а тиме и аутономна права Свете Горе.
За Патријарха српског је изабран 21. фебруара 1938. године. Нажалост, његово нормално управљање трајало је уствари само три године, до избијања Другог светског рата 1941. године. Патријарх Гаврило је то време посветио постојећим проблемима црквеним и народним.
Чврстог карактера, велики патриот, учен, са великим искуством у јавним пословима, био је добар беседник, вешт у писању, својом делатношћу потврдио је оно у чему се и раније одликовао.
За време Првог светског рата, оставши са народом, одведен је у мађарске логоре, а затим, пред крај рата, као тешко оболео интерниран је у Улцињ. Поред свих недаћа није губио дух, напротив, он је бодрио све око себе.
Још боље се показао за време Другог светског рата. Пред потписивање пакта Патријарх и Свети архијерејски синод сазвали су заседање Светог архијерејског сабора за 27. март. Пре тога, чим је сазнао у ком правцу иду преговори са Немцима, Патријарх је отишао кнезу Павлу и рекао му да „Црква ово не може примити“ да у „тројном пакту ми видимо опасност поробљавања“ да су „…све наше традиције у опасности и наша национална осећања увређена. Србин неће да буде роб. Под вођством својих свештеника Срби су се борили против Турака и основали своју државу, па и данас, када смо поново у опасности, опет Црква хоће и мора да поведе борбу“. Поводом 27. марта, он је у име свих архијереја, преко радија упутио поруку свештенству и народу. „Судба је поново ставила питање коме ћемо се приволети царству“, рекао је у тој поруци. „Јутрос у зору, на то питање дат је одговор… Ако је Бог с нама, шта нам могу људи? Ако је живети, да живимо у светињи и слободи! Ако је мрети, да умремо за светињу и слободу као и милиони православних предака наших!“
Када је непријатељ притиснуо нашу земљу, иако су га краљевска влада и сам Краљ, у Подгорици позвали да пође са њима, одговорио је: „Ваше Величанство, зар није доста што народ остаје без свога Краља, зар треба да остане и без свог Патријарха?“ Повукао се у манастир Острог очекујући да окупатор неће ометати Цркву у њеној Божанској мисији. Надао се да ће бар унеколико опет дејствовати из Патријаршије у Београду. Немци су га заиста довели у Београд, али видећи га неустрашивог и спремног да одбије све што се не слаже са чашћу народа и државе, затворили су га у манастир Раковицу. Како им се и ту учинио опасним, преместили су га у манастир Војловицу код Панчева, где је већ, пре кратког времена, био интерниран и епископ Николај (Велимировић). Видећи њега и владику Николаја непопустљиве у својим погледима на улогу Цркве и патриотским ставовима, окупатори их одводе у Немачку, у злогласни логор Дахау. Затим су их селили из логора у логор, док их, најзад, није ослободила савезничка армија, маја 1945. године.
После логора, заточеништва и избеглиштва у Бечу, Лондону, Риму и Карловим Варима, патријарх Гаврило се вратио у Београд 14. новембра 1946. и преузео управу Цркве од митрополита Јосифа, који га је замењивао пет и по година. У том периоду православни епископи, свештеници и народ, трпели су највећа злостављања, многи су били мучени и убијани.
На првом редовном после ратном заседању Светог архијерејског сабора 1947. године, дошло је до креирања нових епархија и избора шест епископа, а такође и до доношења прерађеног и допуњеног Устава Српске цркве из 1931. године.
Оронуо од сужањства и других патњи свог напорног и бурног животног пута, патријарх Гаврило је умро 7. маја 1950. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви, између кнежева Милоша и Михаила Обреновића.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *