ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
Протојереј ставрофор Драгољуб Петковић
Рођен је 9. новембра 1922. године у Соко Бањи. По завршеној гимназији и музичкој школи уписао се на Музички конзерваторијум у Београду, где га је захватио ратни вихор. Крајем 1941. године, Немци га одводе у Немачку на принудни рад. После рата, попут осталих српских бораца и родољуба, одбија да се врати у комунистичку Југославију и бира трновити али часни изгнанички живот. У Аустралију је дошао 1949. године, а у Аделаиду се настанио током 1955. године. Одмах се уписао у чланство црквене општине, приступио црквеном хору и од 1958. године, био хоровођа и појац у храму, све до свог рукоположења, 7. новембра 1964. године у чин ђакона, и у недељу 8. новембра, у чин јереја, од стране епископа Дионисија (Миливојевића).
По рукоположењу га је епископ Дионисије, 14. јануара 1965. године, поставио на парохију Свете Тројице у Перту. Његовим залагањем тамо је озидана лепа црква.
Потом је по потреби службе био премештен за пароха у Бризбану. На дужност пароха храма светог Саве на Хајндмаршу ступио је 16. јула 1968. године. Његовим трудом, као и осталих парохијана, подигнута је нова црква и сала. На овој парохији је службовао непрекидно до 4. августа 1998. године, када је пензионисан. Протојереј ставрофор Драгољуб Петковић је био познат по томе што је био побожан, миран и скроман свештеник, са пуно љубави за свој народ и Цркву.
Због нарушеног здравственог стања, отац Драгољуб је последњих неколико година провео у старачком дому у Аделаиду. Преселио се код отаца својих 15. новембра 2006. године и сахрањен на гробљу Сентениал Парк, Пасадина (Centenial Park, Passadeena).
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир