ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
ЗАКОНОДАВНА АКТА
УСТАВ ЕПАРХИЈЕ АМЕРИЧКО-КАНАДСКЕ
Од формирања првих црквених јединица на тлу Аустралије 1948. године, црквени живот се руководио на основу Устава Српске православне цркве, Епархије америчко-канадске, као и на основу упутстава добијаних најпре од епископа Дионисија, а потом, по преузимању јурисдикције од патријарха Викентија.
Србима у Аустралији епископ Дионисије је издао упутства да се организују по прописима Устава Епархије америчко-канадске, што су они учинили приликом оснивања локалних црквених општина. Приликом оснивања Прве српске православне црквене општине Св. Сава у Варивуду и Мона Вејлу, епископ Дионисије, у свом Акту од 5. априла 1949. године, каже: „Шаљемо вам у прилогу један примерак наших Епархијских правила. Из истих ћете видети све што се односи на црквену општину и како треба радити.“[1]
Изводи из Епархијских правила су потом публиковани у парохијском листу Светосавље: „Да би се избегли многи неспоразуми и ненадлежна тумачења појединих одредаба, Управа црквено-школске општине је одлучила да у своме листу објави најважније одредбе о црквено-школским општинама из Устава Српске православне епархије у Сједињеним Државама Америке и Канади, под чије одредбе Срби у Аустралији потпадају.“[2]
На оснивачкој скупштини црквено-школске општине Св. Никола из Блектауна у сали Уметничке школе (School of Arts), 28. децембра 1952. године, председавајући Александар Митровић је прочитао делове Устава Српске цркве, који се односе на оснивање црквених општина.[3]
Преузимајући јурисдикцију над Аустралијом и Новим Зеландом, патријарх Викентије је известио епископа Дионисија: „…да у смислу Т.12 чл. 55 Устава Српске православне цркве преузима управу над црквеним и мисијским подручјима.“[4]
Поводом одбијања једне групе чланова црквене општине у Перту да прихвате Устав Српске православне цркве, свештеник Петар Радош се обратио патријарху Викентију, који му је, између осталог, одговорио: „…треба се трудити, да се, колико је то могуће, црквени живот одвија по начелима Устава Српске православне цркве. Тиме се најбоље одржава веза са Црквом у Отаџбини, јер Устав Српске православне цркве духовно обједињује све православне Србе без обзира на то где се налазе. …треба настојати да верни прихвате Устав Српске Православне Цркве.“[5]
Тако је Устав СПЦ био поштован и праћен, све до раскола 1963. године. Након поделе у Аустралији и Новом Зеланду на две епархије, Слободну и СПЦ, Слободна епархија је сачинила и усвојила свој Устав, У свом Акту о оснивању нове Епархије за Западну Европу и Аустралију, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одређује да „за православну Епархију западноевропску и аустралијску важе сви прописи Устава Српске православне цркве.“[6]
Све до коначног усвајања Устава Епархије аустралијско-новозеландске, маја 1983. године, у свим епископским и епархијским актима до тог времена, цитиран је искључиво Устав Српске православне цркве. Па и након тога, у пракси се показало да је Устав СПЦ до данас праћен у Епархији аустралијско-новозеландској, са одређеним одступањима која су углавном, и у земљи учињена. Као на пример, у случају црквено-општинског савета и црквено-општинског управног одбора, Чл. 179 – 207. Управо, по већ цитираном упутству Патријарха Викентија: „…треба се трудити, да се, колико је то могуће, црквени живот одвија по начелима Устава Српске православне цркве… (који) духовно обједињује све православне Србе без обзира на то где се налазе.“[7]
Због одређених недостатака у Уставу СПЦ, као и због потребе за извесним одредбама локалног карактера, приступило се потом, изради Устава Епархије за Аустралију и Нови Зеланд. Коначно, Устав ове Епархије је усвојен на шестом заседању Епархијског савета у манастиру Св. Саве, Илајн, Викторија, 27. априла 1983. године, и одобрен од стране Светог архијерејског сабора СПЦ одлуком АС Бр 40/Зап. 49, од 26. маја 1983. године.[8]
УСТАВ ПАТРИЈАРШИЈЕ
И ЕПАРХИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ
Сам Устав СПЦ је показао многе недостатке који се до данас нису отклонили ни у земљи ни у дијаспори. На пример, из Устава СПЦ, као ни из потоњег епархијског, у црквено правном смислу се не види јасно шта је парохија, а шта црквена или црквено-школска општина. Када говори о томе ко су правна тела у нашој Цркви, Устав СПЦ Чл. 5. набраја: „Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири, задужбине, самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени поједини храмови“. Нигде се не помиње и парохија, остављајући утисак да је она, као основна јединица Цркве у њеном административно-правном поретку превазиђена једном другом административном јединицом, названом „црквена општина“, као и да без црквене општине група верних парохијана не претставља никакав црквено-правни субјекат и признато тело у својој сопственој Цркви.
Не пружајући дефиницију парохије, Устав СПЦ одмах прелази на пароха (Чл. 164), а потом на црквеноопштински савет (Чл. 179). Устав Епархије аустралијско-новозеландске, покушава да буде мало бољи, али без успеха. У Чл. 23 одређује да парохију сачињавају сви Срби који се сматрају крштеним, у одређеном месту које дефинише Епархија. На жалост, користећи се овако широком дефиницијом, овај Устав не узима у обзир очигледну основу за било какво чланство у Цркви, а то је: да ли они то желе или не? Чињенично стање је показало да деценијама масе крштених Срба нису долазиле у цркву, нити су желеле да узму било каквог учешћа у њеном чланству.
Устав СПЦ нигде не помиње црквено-школске општине, као што стоји у Уставу Епархије. Сам назив „црквено-школска…“ нема оправдања нити основа у епархијском Уставу: школски одбори при црквеним општинама у Аустралији спадају у пододборе, исто колико и кола српских сестара, хорови, добротворна друштва или спортске секције. Међутим, док се у Члану 100 епархијског Устава, између осталог, спомињу недељне школе али не и школски одбор, само се још у Члану 47 тач. 13, говори о томе да пароху „…у овом раду помаже црквеношколско особље које именује Архијереј на предлог пароха.“
Мада не говоре о томе какво је место и улога школског одбора у црквеној општини, састављачи Устава Епархије су очигледно имали у виду важност школе при парохији. По угледу на Устав СПЦ, епархијски Устав одређује у Чл. 9, тач. 4. да сам Архијереј „…врши надзор над црквеном просветом у својој Епархији“ и „даје благослов и потврђује на предлог свештеника способна лица за вероучитеље у школама у својој Епархији и води надзор над њиховим радом“ (Чл. 9, 12 из Чл. 108,16 Устава СПЦ), али то се у пракси не остварује и свештеници врло ретко подносе предлоге за вероучитеље. Оно што се најчешће дешавало у пракси јесте, да родитељи сами бирају школски одбор, ако га уопште има при ЦШО, што се нигде не види у Уставу. Осим тога, то још увек није довољно јак разлог да школа буде истакнута у самом називу и изједначена са црквеном општином. Да би носила равноправан назив „црквено-школска“ општина, у њој би школске активности морале бити једнаке по интензитету са осталим црквеним делатностима. Како је школа само један од облика деловања црквене заједнице, у овом случају парохије, довољно је имати у називу парохија или црквена општина, али, много пре парохија, јер је тај назив оправдан са канонске тачке гледишта, самим тиме и исправнији.
ИМОВИНА
Једно од важних питања и чести камен спотицања, јесте имовина, која се састоји од некретнина (земљишта и зграда), као и новца у црквеној благајни. Непокретна имовина која се купује, поклања или завештава Цркви, освећује се и посвећује, или морално – правно речено, намењује и завештава. Стога она припада Богу, а њоме на основу црквених закона (Устава и правила) управљају свештенство и верни.[9] Православна Црква не прихвата теорије Западних каноничара, да је имовина Цркве власништво локалне црквене заједнице или пак државе. Упркос томе, многе црквене општине су, под утицајем протестантских конгрегација, инкорпорирале своју имовину и на тај начин истакле своју индивидуалну материјалну независност од Епархије и уопште СПЦ. Поврх тога, раскол је донео и нове страхове, да „треба сачувати своју имовину од Патријаршије у Београду“. Поједини чланови црквене општине наводе то као разлог за неповерење или одупирање некаквој „централној“ црквеној власти. Они кажу, „ми смо ово градили“, или „ово је наше, а не владикино“; „нећемо да нам имање однесу у Београд“, и т.д. Иако су ово бесмислице, оне ипак имају одјека међу простима, јер у Уставу није јасно одређен статус повереника – трастија, као ни статус локалног документа о трасту (Deed of Trust).
Члан 95 епархијског Устава, који једини говори о имовини, гледано са правне стране, пун је недоумица. У њему се најпре каже да „Црква и друге зграде… сачињавају парохијску имовину…“ (Чл. 95,1) а одмах затим: „Црквеноопштинска имања су без разлике сва имања општине…“ (Чл. 95,2) Тако да није јасно да ли су црква, зграде и земљиште власништво парохије или црквене општине? То свакако произилази из аномалије неуспелог покушаја стварања у целој СПЦ још једне организације – „црквене општине“ са својим чланством, поред парохије са њеним чланством. Обзиром да су стицању имовине једне парохије доприносили сви парохијани а не само чланови црквене општине, тапија и сви пропратни документи треба да гласе на Српску православну цркву, парохију у том и том месту, а не на некакву црквено-школску општину. Повереници – трасти, могу држати имовину у име Цркве и њене парохије, а не у име црквено-школске општине.
У току рада на изналажењу најбољег правног решења, учињени су и покушаји успостављања Епархијског траста, који постоји у Епархији новограчаничке митрополије, али је и тај документ, који регулише рад траста и његову припадност, прилично недоречен. У Епархији аустралијско-новозеландској СПЦ, у неколико имовинских случајева је као траст именован изабрани ЕУО, кога на Епархијском савету предлаже Епископ.
Неке мање измене и допуне овог Устава су донете на заседањима Епархијског савета од 1987. до 1996. године, и потом одобрене од стране Светог архијерејског сабора, одлуком АС Бр 34/Зап. 106, од 19. маја 1998. године.
Нова једнообразна правила су на основу овог епархијског Устава израђена поново 1998. године. Епархијском савету Епархије аустралијско-новозеландске, који је те године заседао у Канбери, Рендон Стеван Илић је поднео предлог „са препоруком да се нова заједничка правила за ЦШ општине приме и препоруче свим општинама да их прихвате, јер она представљају извод из нашег епархијског Устава. Сви су акламацијом поздравили овај предлог и заједничка правила су примљена.“ [10]
Рад на једнообразном документу о трасту за црквене општине, почео је тек 2004. године. Током те године, један такав документ је за потребе Епархије израђен од стране Рендона Илића и протојереја Србољуба Милетића, и достављен парохији у Окланду, Нови Зеланд, на основу кога се она регистровала. То је представљало први успешни покушај приступа проблему регистрације црквене имовине. Током 2005. године настављен је рад, припрема и усаглашавање за црквено и државно-правно подручје Аустралије и Новог Зеланда.
ПРАВИЛА ЦРКВЕНИХ ОПШТИНА
Инсистирање појединих свештеника на поштовању црквеног Устава и других прописа црквених власти, ради одржавања дисциплине и црквеног поретка, није наилазило на подршку. Насупрот томе, често је у црквеној општини изазивало раздор између чланова управног одбора и свештеника.
Поводом одбијања једне групе чланова црквене општине у Перту да прихвате Устав Српске православне цркве, свештеник Петар Радош се обратио патријарху Викентију као свом надлежном Архијереју. Са пуно разумевања за овдашњу ситуацију, објашњавајући важност и значај Устава, Патријарх му је одговорио: „Потпуно увиђамо тешкоће у којима се налазите, али Вас храбримо да не клонете. Велика је милост Божија која ће Вам помоћи у Вашем тешком пастирском раду. Несумњиво, треба се трудити да се, колико је то могуће, црквени живот одвија по начелима Устава Српске православне цркве. Тиме се најбоље одржава веза са црквом у отаџбини, јер Устав Српске православне цркве духовно обједињује све православне Србе без обзира на то где се налазе. Али, треба узети у обзир и нарочите прилике и место у којем се поједине црквене општине налазе и жеље наших верних који носе на себи терет издржавања храма или свештеника. Ако би верни хтели можда нешто друго, тада би било потребно да они сачине пројекат Статута црквено-скупштинског и поднесу нама на расмотрење и одобрење. Међутим, треба настојати да верни прихвате Устав Српске Православне Цркве.“[11]
Током 50-тих година, разна Правила новоосниваних црквених општина су још увек била у процесу усвајања и увођења у живот локалне заједнице. Поред тога, материјални задаци су имали предност над административним. Тако је одбор Прве српске православне црквеношколске општине Св. Сава из Варивуда, оверени препис Правила усвојених још 1950. године, послао на одобрење Архијерејском намеснику тек 1957. године. На шта им је протојереј Илија Булован одговорио да, „с обзиром на доста поодмакло време од њиховог доношења, а имајући у виду извесне прилике које су се од тог доба измениле, потребно је да се та Правила саобразе садашњим приликама и донесу потребне измене.“[12] У наставку свог писма, Архијерејски заменик доставља листу предлога за измену Правила.
Слична ситуација по питању правила је била и по другим новонасталим црквеним општинама, које су такође имале потребу за својим правилима ради регистровања, отварања рачуна у банци, добијања кредита, куповине земљишта и слично. На сам процес усвајања, одобрења и регистровања правила локалних црквених општина, у већини случајева се није обраћала нека посебна пажња, тако да су чланови оснивачи, а у ређем случају и свештеници, обично сами набављали епархијска правила или пак, правила неке од већ постојећих црквених општина, прекрајали их по свом укусу, или их односили оближњем адвокату са молбом да их прилагоди „локалним условима и потребама“ – шта год да је ко под тим подразумевао. Није било значајније подршке, провере или бољих упутстава са стране виших црквених тела.
У том и таквом неодговорном приступу овом веома важном питању, а у недостатку једног организованијег центра, као да је и сам надлежни епископ одустао од квалификоване и стручне помоћи и процене. У поменутом писму Архијерејском намеснику за Аустралију, по питању Правила за црквену општину у Јалорну, Викторија, епископ Дионисије каже: „…известите да је надлежна Архијерејска власт потврдила оснивање исте, и да се она позива да спреми своја правила.“[13] Логично би било очекивати да се пре оснивања одобре правила по којима би једна црквена општина требала да се оснује. Можда се прећутно подразумевало да при сваком оснивању у начелу важи Устав Српске православне цркве? Овакав приступ организацији водио је у разнообразност и конфузију, а недостатак прецизнијег административног руковођења изазивао је годинама и деценијама касније, приличан број несугласица и проблема.
Када је донет предлог заједничких правила за све црквене општине у Аустралији, негодовање је изазвао члан 42. у коме се каже да је парох „старешина парохије и парохијског храма“. Ова, тако очигледна чињеница, једна од темељних поставки парохијског живота у Цркви, изазвала је неспоразуме и негодовања. Иако одан Цркви и активан у раду црквене општине, др. Бошко Малешевић је на годишњој скупштини, 3. марта 1968. године, критиковао овај израз, називајући га „несавременим, неоправданим и бесмисленим“.[14] Разлози за неразумевање су били веома сложени: непознавање суштине хришћанске заједнице као што је парохија, стављање друштвеног значаја и смисла изнад духовног и хришћанског, утицај секуларизма и демократије, а вероватно, ништа мање ни борба за утицај и власт у локалној црквеној заједници.
Од почетка се осећала велика потреба за бољом организацијом и руковођењем заједничког црквеног живота новоосниваних општина у Аустралији међутим, нека успешна акција на том плану је изостала. На својој скупштини у Ст. Албансу, Викторија, свештеничко братство Аустралије по ко зна који пут понавља констатацију: „У погледу Устава, свештенство решава да се, ради духовног јединства, управљамо по Уставу Српске православне цркве, с тим што ће се поједине ставке прилагодити овдашњим потребама и приликама. У том смислу израдиће се и једнообразан црквено-школски правилник за све општине…“[15]
Када се говори о Уставу и правилима, као и уопште о поретку у Српској цркви у дијаспори, не може се заобићи ни утицај политичке демократије. Принцип „влада народа за народ“, код огромне већине лаика у нашим црквеним телима представља полазну тачку и основу за одређене ставове. Демократија у Цркви понекад представља својеврсну „светињу“, која се заснива на разумевању да је Црква некаква „народна“ установа, да се она одувек бринула о народу и да постоји ради народа, као основа народне традиције. Велики број свештеника такође, бар у почетку свог пастирског рада овде, није покушавао да разјасни улогу Цркве и однос између ње и народа. Много пута су и сами свештеници, желећи да одобровоље народ на учествовање у црквеном животу, у својим беседама потврђивали овакво схватање Цркве, не толико као Божанске, већ више као некакве „народне установе“. Стога је било и таквих Срба који су говорили: „Када дајемо паре – онда смо добри православци и верници, а кад хоћемо да гласамо и управљамо, онда не ваљамо!“ Из таквог схватања и става, касније су се рађали многи непотребни проблеми и сукоби у Цркви. Наиме, свесни своје пастирске одговорности у новонасталој ситуацији, свештеници су често превиђали разлику између верног народа и народа уопште, између оних којима је Црква светиња и оних, који у њој виде „верску организацију“.
Да Црква не прати политички облик демократије, јасно је само по себи. Она је Божанска установа, у којој структура, служба и морални закони не подлежу гласању и некаквој сагласности већине чланова, него су успостављени од стране њеног Оснивача, Господа Христа. Према томе, свештенство и чланови не могу гласати о устројству Цркве, већ га прихватају постајући њени чланови. Они који поштују Цркву као Божанску установу, односе се према њој са побожношћу и послушношћу, не одбацујући вољу Божију. У православној Цркви, ни свештеници ни верни се по свом положају не налазе једни изнад других, већ су и једни и други послушни вољи Божијој која не присиљава никога, већ се прихвата добровољно. Стога, свако ко се сматра чланом Цркве, дужан је да слуша Божију а не људску, већинску или мањинску вољу. Јер, вернима нису потребни канони, устави и правила, која су уствари, написана за непобожне и непокорне, као што и апостол говори: „Знајући то, да закон није прописан за праведнике него за безаконике и непокорне, безбожнике и грјешнике… и ако је што друго противно здравој науци, према Јеванђељу славе блаженога Бога, које је мени повјерено.“ (I Тим. 1, 9-11.)
Неке од црквених општина у Аустралији и Новом Зеланду су се инкорпорирале, неке су асоцијације (удружење грађана) са својим Правилником, а поједине имају и свој властити Устав. Оне општине, које су инкорпорацијом од државе добиле статус правног лица, потпадају под одређене законе о корпорацијама, који имају предност над Уставом СПЦ. Друге, које су по свом устројству асоцијације (удружења) и поред извесних, већином непотребних, разлика у својим правилима, у крајњем смислу морају да поштују и прате Устав СПЦ, али због тога што не поседују статус правног лица, имају поверенике (трастије). Само по себи, ово је боље за Цркву, која на тај начин задржава већу слободу управљања својим телима и органима. Међутим, због небриге и нестручности, готово ни једна од ових црквених општина, не само да нема правила уједначена са статутом Епархије и Уставом СПЦ, већ нема ни такав правилник о трастију (трусту – повереништву), који би на један одговарајући начин регулисао однос између црквених власти и трастија – повереника. Нарочито се у овом погледу показује сва нестручност и неорганизованост, као и својеврсна небрига, приликом оснивања и администрирања црквеним општинама у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, као и готово свуда у дијаспори. За правилно оснивање, живот и руковођење црквених тела, потребно је било, упоредо са једнообразним правилима, а вероватно и пре њих, имати једнообразни и усаглашен са Уставом, одговарајући докуменат о трасту у свим црквеним општинама.
Савет при Архијерејском намесништву Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду, између осталог, радио је и на задатку уједначавања правила свих ЦШО у Аустралији. Најактивнији у овом послу је био Стојан Миливојевић из Сиднеја. Након вишегодишњег рада, на тродневном заседању Савета у Аделаиду, 30. и 31. децембра 1967. и 1. јануара 1968. године, усвојена су једнообразна Правила и препоручена свим ЦШО за прихватање, уз напомену: „Подлога за овај посао био је Устав Америчко-канадске епархије, који је и после 1963. године, остао непромењен за све три епархије у Америци.“[16] Међутим, већ следеће, 1969. године, основана је Епархија за западну Европу и Аустралију, за коју је изабран Еп. Лаврентије. Заједничка правила за све ЦШО су запостављена, а даљи рад на организовању препуштен је новом епископу и епархијским телима.
НАПОМЕНЕ:
- Архив Прве СПЦШО Св. Сава у Варивуду – Мона Вејлу, Светосавље бр. 1, септ. 1949, стр. 6.
- Архив Прве СПЦШО Св. Сава у Варивуду – Мона Вејлу, Светосавље бр. 1, септ. 1949, стр. 2.
- Архив цркве Св. Николе у Блектауну, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 1.
- Архив Митрополије средњезападноамеричке, Патријарх Викентије епископу Дионисију, бр. 157, 14. јул 1952.
- Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Викентије свештенику Петру Радошу, бр. 131, 21. јул 1953.
- Син. бр. 1039/зап. 152, 18. март 1969.
- Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Викентије свештенику Петру Радошу, бр. 131, 21. јул 1953.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Устав епархије.
- Упореди 24. и 25. канон Антиохијског сабора.
- Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Савета од 4. и 5. септембра 1998.
- Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Викентије свештенику Петру Радошу, бр. 131, 21. јул 1953.
- Архив Архијерејског намесника, Перт, Акт прот. Илије Булована Првој СПЦШО Св. Сава, Варивуд, 27. јул 1957.
- Ахив Прве СПЦШО у Варивуду, Писмо епископа Дионисија, 28. јануар 1953.
- Летопис… књ. 2, стр. 38.
- Летопис… књ. 2, стр. 80.
- Исто, стр. 23.
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир