ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ,
Волгонг, Нови Јужни Велс
 
Јужно од Сиднеја, уз морску обалу, налази се град Волонгонг (Њоллонгонг). Он има повољан географски положај и приморску климу, а развијена жељезна и рударска индустрија привукла је већи број Срба да се настане у његовој околини. Први српски досељеници за које се зна, доселили су се у Волонгонг током 1949. године. У почетку, док је број Срба још био мали, у околини није било никаквог организованог црквеног или друштвеног живота. Било је неколико покушаја оснивања друштвених и националних организација, али без успеха. На крају је међу српским досељеницима преовладала идеја да се организује црквени живот и оснује црквено-школска општина.

Црква Св. Јована Крститеља, Волонгонг.

 
Идеја за оснивање црквено-школске општине коначно је остварена на скупштини одржаној 27. марта 1960. године. Црквено-школска општина основана је под именом светог Јована Крститеља. За првог председника је изабран инг. Драгољуб Стефановић. Посебна заслуга у организовању црквеног живота и окупљању Срба припада протојереју Душану Поповићу, који је најпре богослужио у једној приватној просторији, а потом низ година опслуживао ову парохију. У самом почетку свог црквеног живота ова мала српска колонија је доживела посебну радост 1960. године, посетом краља Петра ИИ.
Заједница православних Срба, иако не бројна, успела је током 1962. године да купи један плац у улици Кени (Kenny Street), у Волонгонгу. Од тада су се повремена богослужења одржавала на овом имању, у бараци скромних димензија. Тим поводом, летописац је записао: „Нашем одушевљењу и срећи није било краја кад смо у овој малој бараци, скромних димензија, могли одржати наша богослужења, да се на овом парчету српске земље и под својим кровом окупљамо и не морамо тешко зарађени новац давати за туђе сале. Наша капелица нам се чинила као велико достигнуће и нисмо жалили труда ни новца да је уредимо са свим што је било потребно.“[1]
Сјајан напредак мале парохије и црквено-школске општине у време потоњих председника: Милана Делића, Гојка Вујића и Перка Гачевића, заустављен је избијањем црквеног раскола 1963. године. Током следеће, 1964. године, дошло је до коначне поделе чланства на страну Патријаршије и на страну епископа Дионисија. Упркос неслагању и неповерењу које је међу њима владало, ипак је дошло до договора по питању црквене имовине: решено је да група која остаје исплати другој страни процењену половину вредности црквеног имања. Тако је група, која је приступила епископу Дионисију, исплатила другој страни половину вредности црквеног имања, након чега је свака страна наставила са радом на својој црквеној организацији.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве – Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, књ. 1, Канбера 1990, стр. 269.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.