ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТА ТРОЈИЦА, СЕВЕРНИ ЈАЛОРН, ВИКТОРИЈА
Yalluorn North Rd, Yallourn North, VIC
 
Известан број православних Срба се, током 1950. године, населио у мали рударски градић Јалорн у Северној Викторији. Група је по броју била мала, али велика по решености да организује црквени живот у својој средини. Заслуга за остварење тих племенитих жеља припада двојици честитих људи др. Милану Ђукићу и Воји Бранкову. Др. Ђукић је пружао иницијативу, а Воја Бранков је, обзиром да није имао кола, пешке обишао сваког Србина у околини Јалорна. Позивао их је да дођу на скупштину, на којој ће се разматрати могућност оснивања црквено-школске општине.
Скупштина, од око једанаест људи, одржана је на празник Духова, 8. јуна 1952. године. На њој је донета одлука о оснивању парохије и црквено-школске општине Свете Тројице, а за првог председника је изабран Милан Ђукић. Преко архијерејског намесника, протојереја Булована, одмах су достављени патријарху Викентију у Београд, молба за благослов, уз оверени записник са оснивачке скупштине, обавезу присутних чланова да ће морално и материјално помагати своју црквену општину и свештеника који им буде одређен; као и то да ће поштовати предложени правилник црквене општине.
По благослову Патријарха, оснивање ове црквене општине је одобрио намесник протојереј Булован, својим актом од 27. априла 1953. године.[1] Он је, у прилогу свог акта, вратио и примерак одобрених правила ове црквене општине, с молбом да се она чувају у црквеној архиви и да се по њима управљају у раду.

Црква Св. Тројице, Јалорн Норт.

Већ следеће године, 9. марта 1953. црквени одбор је писао осталим црквеним општинама у Аустралији указујући на потребу и предлажући састанак делегата свих српских православних парохија и црквених општина.[2]
На предлог ове црквене општине патријарх Викентије је као првог пароха поставио 16. јула 1953. године, свештеника Теодора Демјањука, пореклом Руса.[3] Стан за свештеника је бесплатно обезбедио председник Воја Бранков, а парохијани су организовали помоћ за његово издржавање. Оваквим својим радом мала српска заједница у Северној Викторији је показала црквену свест која изазива поштовање.
Првог председника, др. Милана Ђукића, наследио је Воја Бранков, а након његове смрти, изабран је Драгољуб Петровић. Богослужења су најпре одржавана у једној англиканској цркви. Иако малобројни, чланови црквено-школске општине су, на ванредној скупштини од 13. априла 1957. године, донели одлуку да изнајме на двадесет година земљиште од Комисије за електродистрибуцију у Викторији (State Electricity Commission of Victoria), на коме би се подигла нова црква. Тада је формиран грађевински одбор на челу са председником, Драгољубом Петровићем, Божидаром Магазиновићем и Савом Симићем. Један од најшколованијих Срба међу члановима ове парохије, Душан Милојевић, направио је планове за будући храм. Мада су преговори о изнајмљивању земљишта од Комисије за електродистрибуцију почели још крајем 1954. године[4], уговор је сачињен тек 22. јула 1957. године.[5] Током исте године су и планови за градњу одобрени од надлежне општине. Неколико година се ова мала заједница трудила око изградње своје цркве.[6] Када је храм завршен, његова употреба и отварање за јавна богослужења, одобрени су од Здравствене комисије 5. маја 1961. године.[7]
Нажалост, планове у овој, као и у многим црквеним општинама широм Аустралије, веома је успорио и пореметио раскол 1963. године. Тек када су се духови мало смирили, 1967. године је решено да се поред цркве сазида и црквени дом. Како за цркву, тако сада и за дом, Александар Кашиковић је поклонио сву дрвену грађу. Завршени дом је осветио епископ Димитрије (Балаћ) 8. новембра 1975. године. Кумови су били Јово Дубаић и Данко Ћосић. У међувремену, земљиште, на коме се налазе црква и сала, закупљено је 1972. године, од општине на 99 година.
Коло српских сестара је основао владика Петар (Банкеровић) 1979. године. Прва председница је била Грета Ћосић. Након ње су биле председнице: Наранџа Карлеуша, Васиљка Поповић, Борка Миленковић, Нада Ђурић, Ђија Јелача и Живка Тодоровић.
Фолклорна група је радила у периоду од 1993. до 2002.
По одласку свештеника Теодора Демјањука током 1954. године, ову парохију су опслуживали најпре, парох из Карлтона Мићо Јовановић, а потом игуман Тома (Казић) из манастира Св. Саве у Холу. Отац Тома је долазио, у просеку једном месечно, све до 1982. године, када је духовну бригу преузео протојереј Драгомир Шиповац, све до 22. марта 1987. После протојереја Шиповца служио је повремено свештеник Петар Дамњановић, који је доста учинио на духовном плану: започео је часове веронауке за децу и омладину, без обзира на мали број присутних, а верни су почели да се боље придржавају молитве, поста и причешћивања. Након њега, 1992. године је парохију преузео протонамесник Недељко Милановић из Френкстона, служећи повремено до 1995. Тренутно, овде једном месечно служи протонамесник Милан Милутиновић, који успешно окупља и оне који су, због незнања српског језика, престали да долазе.
Црквена сала са кухињом и помоћним просторијама је освећена 31. августа 1997. године. Од тада, она је реновирана и проширена, тако да сада прима око 250 особа. Такође, уређен је простор око цркве, подигнута нова ограда, као и паркинг за 50 аутомобила. Сви ови радови су завршени до 2002. године.
Данас ова црквена општина нема више од десетак старијих чланова, што није довољно да се изабере црквени одбор и коло сестара. Стога је договорено да преостали Срби заједно и по договору раде све што је потребно. Изабране су само две председнице: за црквеношколску општину Борка Миленковић и за Коло српских сестара Живка Тодоровић. Мали број Срба у Јалорну већ годинама постепено опада. Млађи нараштаји одлазе да живе у већим градовима, а старији одлазе на починак, код отаца својих.
 
Председници:
 
Милан Ђукић
Воја Бранков
Драгољуб Петровић (око 30 година)
Данко Ћосић
Саво Травица
Вукашин Дујаковић
Велимир Стевановић
Ђорђе Лазаревић
Ристо Поповић
Борка Миленковић
 
 


 
 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Протојереј Илија Булован, Одобрење за оснивање ЦШО, 27. априла 1953.
  2. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Писмо ЦШО Св. Сава из Перта, 17. мај 1953.
  3. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Акт намесника прот. Булована, 3. август 1953.
  4. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Писмо State Electricity Commission of Victoria 12 No­vember 1954.
  5. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, , Indenture of 22 July 1957 between State Electricity Com­
    mission of Victoria and trustees: Божидар Магазиновић, Душан Милојевић и Радосав Ђорђевић.
  6. По сећању старијих чланова Срби Јалорна су одмах саградили једну малу дрвену црквицу са скромном опремом, утварима и средствима која су имали, и без званичне дозволе почели да је употребљавају за молитву, тако да је у њој, током 1958. године, обављено прво венчање.
  7. Архив ЦШО Св. Тројица, Јалорн, Викторија, Писмо Department of Health, 5 May 1961.

 
 

 
 

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *