ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ОКОЛНОСТИ И ПРИЛИКЕ
 
У историји Српске цркве није познат раскол сличан ономе који се догодио 1963. године. Расколи српских политичких партија крајем двадесетог и почетком двадесетпрвог века, а посебно закрвљене деобе у Другом светском рату, с једне стране на расцепкане националне снаге које су обухватале четнике, љотићевце и недићевце и са друге на јединствене комунисте и њихове сараднике, остављали су дуготрајне последице по српски народ. Стиче се утисак да је, у великој мери, неслога код Срба резултат а не узрок многих наших дуготрајних политичких подела и свађа које су између осталог, нашле свој израз и у црквеном расколу који је трајао готово три деценије.
„Зашто је то тако“ – пише децембра 1963. године проф. Миодраг Стајић, „свакако треба тражити узроке у нама самима, у нашој природи и карактеру. Ми се лако и брзо запалимо, још лакше и брже улазимо у борбу… Онда то долази и од наше политичке нетрпељивости… своје политичке противнике гонимо до истребљења. У првој половини прошлог (19.) века затварали смо их у свињске оборе, а у првој половини овога (20.) века каменовали смо их ако се појаве у изборном округу. Да не помињемо многобројне примере током прошлог рата и данас, под комунистичком владом, како су монструозно требљени политички противници.“[1]
Као последице дуготрајног ривалства, варнице раскола претвориле су се у пожар који се изненада и веома брзо проширио на све српске православне црквене општине у дијаспори. Подозрење, неслога и ривалство разних политичких партија и мишљења послужили су као веома погодно тле за поделу која је потом настала. Говорећи о узроцима сложених проблема и неслоге код Срба у исељеништву, епископ Атанасије каже: „Наша Дијаспора није била дорасла стању Новог света, а и сама је понела са собом у тај свет сопствене тешкоће нашег црквено-народног живота, (низак) ниво наше црквене свести и различитог црквеног понашања у политички и културно различитим српским крајевима из којих су били исељеници. Уз то још, ратно и поратно катастрофално стање, нарочито стање у поробљеној отаџбини, само су увишестручили тешкоће српске Дијаспоре. Мора се признати – не правдати, али свакако разумети – наша национална и црквена недораслост новонасталој ситуацији, тешкој и у земљи и у Дијаспори.“[2]
Из докумената тога времена може се видети да је раскол у Српској цркви у Аустралији и Новом Зеланду био сасвим изненадан и неочекиван. Он није настајао еволутивно, развојем одређених догађаја или кроз неку постепену припрему. Све до подизања оптужбе противу епископа Дионисија, за њега није било никаквог повода. Ни једним актом, препоруком, сугестијом или било којим начином, патријарх Герман није утицао на своје свештенство или верне Србе у дијаспори да ураде нешто што је противно њиховим интересима или интересима Српске цркве и народа. Архијерејски заменик протојереј Илија Булован каже: „У вези са несрећним спором, потребно је истаћи да је нама патријарх Викентије још 1952. године саопштио: ‘Нећемо вам давати никаква упутства јер верујемо да ће свештенство наћи пут којим треба да пође, а тај пут је наука Господа нашег Исуса Христа и наша славна Светосавска традиција’.“[3] Такође, свештеничко братство Српске цркве у Аустралији и Новом Зеланду, сабрано на састанку у Мелбурну 10-12. јула 1963. године, донело је следећи закључак: „Чињеница је да Његова Светост Патријарх Српски, као надлежни архијереј за Цркву у дијаспори ни једним актом до сада није ометао слободан и нормалан ток нашег црквеног живота у Аустралији нити ма шта предузимао без нашег изричитог тражења и наше сагласности.“[4]
Међутим, чврст комунистички и атеистички режим у земљи изазивао је истовремено и одговарајуће антикомунистичке реакције у српској дијаспори која се, након Другог светског рата, највећим делом састојала од националних снага, које су се у рату бориле противу комуниста. Првобитна очекивања националиста избеглица да режим неће дуго издржати, убрзо су замењена мешавином саосећања са својим народом и непријатељства према свим онима који су режим подржавали и омогућили му да се одржи на власти. Великим делом српска дијаспора у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци се у то време састојала од ратних заробљеника, избеглица и политичке емиграције, која је била без средстава и неке значајне подршке у свету, лишена било каквог практичног утицаја на догађаје у земљи. Будући и сама разједињена унутрашњим свађама, она није имала прилике за неко послератно обрачунавање са комунизмом. Избијањем раскола, превазиђен је овај недостатак конкретног непријатеља и чланови политичких организација и клубова, од којих си многи истовремено били и чланови разних црквених општина, започели су борбу једни против других, на штету свих заједно (упор. 1. Кор. 6, 7-8). „Када се подела десила, одједаред су дошле до изражаја ниске страсти… сада су схватили многи, нарочито власници публикација, да треба бранити ‘достојанство’ Српске цркве и народа свим расположивим средствима. До тада су се сви гадили језуитског начела ‘циљ оправдава средство’ (бацајући) клевете, увреде и све могуће, да би се ‘противник’ окривио. А све је пуцало на свога брата Србина. Нису то били сукоби између националиста и комуниста, него браће која су у емиграцију стигла са истим идеалима.“[5] Неочекивано, борбени дух се одједном развио, као у случају какве ратне опасности, укључујући и чланове црквених општина и парохија Српске цркве, утичући битно на свеукупно јединство, како црквено тако и национално. Стога је разумљива тадашња примедба патријарха Германа и Синода Српске цркве: „У току 750 година света Српска црква, мада је прошла кроз многе невоље, никада није поднела толико злоумишљених поруга као што их подноси сада од своје сопствене деце…“[6]
Може се рећи да раскол сигурно не би добио такве размере да у њега нису укључене националне организације, политичке асоцијације и клубови, који су били носиоци одређеног националног духа и става. Због тога је Први црквено-народни сабор у Аустралији „у избор епархијског Савета, поред делагата црквених општина, узео и делегате националних организација, не као представнике њихових организација, него као чланове црквено школских општина и способне борце у борби за Крст часни и слободу златну. У то време носиоци главне борбе биле су организације и њихови водећи људи.“[7]
У таквом расположењу, тежиште проблема је преношено са црквеног на национално и политичко поље, а постојећи антикомунистички набој код националних организација и клубова изражаван је као подршка супротстављању одлукама Светог архијерејског сабора и Синода. Мобилизација политичких снага дијаспоре за супротстављање Патријаршији у Београду, била је успешна, што се са задовољством констатовало: „Оно што се десило 1963. године, отпором против напада непријатеља из Југославије, може се сматрати устанком Срба у Аустралији за одбрану својих слобода, права и части, чиме су се одужили своме задатку, својој савести и смирили своју душу и срце, задовољни што су такав отпор могли пружити… Ради вере светосавске и идеала Равне Горе успостављен је српски фронт против оних који су до тада већ потпуно порушили српске цркве у Југославији, разорили духовни и национални живот српске деце… Овим својим устанком, Срби у Аустралији су се осећали као да су у редовима устаника вожда Карађорђа са Орашца, или у поновљеним редовима Драже Михаиловића са Равне Горе, јер су из отаџбине запретили нови ‘Турци’. „[8]
Један такав фронт и таква врста борбе противу комунизма, нису се могли створити без увођења световних политичких и националних организација у састав Епархије, заједно са црквеним општинама, парохијама и другим црквеним телима, што је представљало новину без преседана у историји Цркве. На Првом црквено-народном сабору у Мелбурну, 31. октобра 1964. године, донета је одлука: „Од свих наших постојећих црквено-школских општина и националних организација образујемо Епархијски Савет за Аустралију и Нови Зеланд.“[9] „На заседању су утврђене националне организације које ће давати по једног делегата за Епархијски савет, а има их укупно 8. Те организације су: Удружење БКЈВ Д. Михајловић, Удружење српских четника Равна Гора, Српска народна одбрана, Удружење бив. југ. ратних заробљеника, Краљеви фондови, Српска братска помоћ, Српски културни клуб Св. Сава и Српски саветодавни одбор. Када се буде основао Савез кола српских сестара, онда ће ући у Савет и један делегат те организације.“[10]
„Одлуком Првог сабора да у Епархију прими све снаге и групе вољне да бране и негују чистоту и слободу светосавске вере, …Слободна Српска Епархија је постала не само црквено духовна установа, него и црквено национална организација, као окупљач и предводник свих борбених и конструктивних снага. Први Сабор био је и први званични скуп свих Срба Аустралије за протеклих 15 година, и израз њихове несаломљиве воље за рад и огромне снаге за борбу.“[11]
Реакције Срба у Аустралији на одлуке Светог архијерејског сабора, које су се односиле на суспендовање и разрешење бившег епархијског архијереја Дионисија и на формирање три нове епархије, биле су бурне и масовне. То је представљало посебно оптерећење постојећег црквеног проблема и повећавало одговорност новоосноване Епархије на челу са епископом Диониосијем.
Одмах по стварању раскола у Америци, епископ Дионисије је посетио Аустралију и Нови Зеланд. Том приликом он је основао Епархију аустралијско-новозеландску, поставивши њеног првог епископа Димитрија (Балаћа) што је свакако, веома допринело учвршћењу ставова и ширењу подршке епископу Дионисију. Са друге стране, Свети архијерејски сабор је то урадио тек шест година касније, 1969. године, када је основао западноевропску и аустралијску епархију са седиштем у Лондону, на челу са епископом Лаврентијем. Потом је 1973. године издвојио Аустралију и Нови Зеланд у самосталну епархију на челу са епископом Николајем (Мрђом).
„Оснивањем Слободне српске православне цркве Епархије за Аустралију и Нови Заланд, и њеним даљим успешним развојем, настао је препород и извршен преображај у српској националној емиграцији, и у односима њених организација.“[12] У том смислу и епископ Дионисије, у својој Божићној посланици 1964. године, Србима Аустралије и Новог Зеланда поручује: „Величина стварања наше Епархије за Аустралију тешко се сада може и сагледати. То ће се видети тек у будућности. Ударени су чврсти темељи будућој српској Епархији у Аустралији. Вођство њено дато је у сигурне, одабране руке. Помозите сви нашем Управном одбору и Епархијском савету, да се доврши организација наше слободне Епархије на том континенту. Биће ту и противника, а где их нема! На њих се не смемо обазирати, већ одлучно и сложно ићи постављеном циљу. Дајте што можете већу и бољу сарадњу нашем Епархијском савету и Одбору и нашим архијерејским намесницима, да би се и успех бољи и трајнији постигао вашом правом братском слогом и правом српском сарадњом.“[13]
Да је навијачка атмосфера за и противу раскола у Аустралији била у многоме подстакнута дилетантским политичким разлозима, партијским деобама и нерасположењем, слаже се и група аутора књиге Срби у Аустралији, издања бивше Слободне цркве: „Где ће ко навијати велики су фактор биле и политичке организације у којима су били скоро сви чланови црквено-школских општина. У Аустралији су у то време биле најјаче организације: Удружење бораца КЈВ Дража Михајловић, Српски четници војводе Јевђевића, Српски културни клуб Св. Сава, Српска народна одбрана, Српска братска помоћ и друге мање. Све те организације су биле за епископа Дионисија и Америчко-канадску епархију. Српски добровољачки покрет Збор и Српски четници војводе Ђујића су постали противници епископа Дионисија и безусловно за патријарха Германа. Све наведене организације су водили људи који су рат провели борећи се највише са комунистима.“[14]
Не треба схватити да и сам комунизам није доприносио и мешао своје прсте у сву ову црквену проблематику. Утицао је, и то снажно, на разне начине: преко дипломатских представништава у иностранству и својих људи, од којих су неки били убачени у редове националиста. С обзиром да по својој природи режим у Југославији није одобравао политичку незаинтересованост, поларисање на пријатеље и непријатеље у исељеништву је претстављало пожељан процес.
Још раније, непосредно по завршетку Другог светског рата, имајући наклоност америчке и енглеске владе, Титов режим је слао своје изасланике по логорима у Немачкој. „Они су милом, а чешће и претњама наговарали људство да се врати кући. Кад то није помогло, комунистички режим присиљава родитеље да саветују своје и наговоре их да дођу. Када ни то није помогло, А. Ранковић, министар унутрашњих послова и шеф полиције, објављује ‘амнестију’ повратницима, али узалуд.“[15] Из оправданог неповерења према комунизму и политичке нетрпељивости, само се занемариви број Срба вратио. Огромна већина, која је остала ван земље, касније је од стране комунистичког режима проглашена за „непријатељски расположену емиграцију“ коју је требало дискредитовати, а њен евентуални утицај изоловати. У том смислу, раскол не само да није штетио, већ је ишао на руку жељама режима да своје поданике сачува од сарадње или дружења са онима које је називао „непријатељском емиграцијом“. Југословенске власти су водиле исцрпну и детаљну евиденцију о клубовима и удружењима у дијаспори, њиховим члановима, пријатељима и помагачима, који су званично сматрани „непријатељима народа и државе“.
Када је почетком шездесетих година режим постепено и бојажљиво почео да отвара границе, пуштајући појединце на „привремени рад у иностранство“, дајући им пасоше упозоравао их је да се не мешају са „непријатељима“ у емиграцији. На Србе из иностранства, који би повремено долазили да обиђу родбину или свој родни крај, вршени су разни притисци и застрашивања. Законом је било предвиђено да се сваки посетилац из иностранства у року од 48 сати мора пријавити Секретаријату унутрашњих послова или најближој станици милиције, где би обично уследио „информативни“ разговор и потсећање на дужности свих грађана СФРЈ на привременом раду у иностранству. Те дужности су укључивале пријављивање „непријатељске делатности и пропаганде“ дипломатским представништвима у иностранству и држање по страни од националистичких кругова. На тај начин, комунистички режим је покушао да међу Србима у дијаспори створи два супротна табора: своје грађане на привременом раду и непријатељски расположену емиграцију. Ове друге режим је желео да потпуно дискредитује и изолује, приказујући их као екстремистичку групу која је страна народу и уопште исправном грађанству у земљи. Одређене последице таквог става остаће још дуго времена након одласка комуниста са власти.
У таквим приликама је, благословом рашчињеног епископа Дионисија, Први црквено-народни сабор 31. октобра 1964. године у Мелбурну, од Цркве начинио још и „црквено националну организацију, као окупљач и предводник свих борбених и конструктивних снага…“[16] У почетничком одушевљењу које је завладало међу српским емигрантима, констатовало се: „Ту су они заједнички изразили идеале, које су у својим душама и срцима понели из своје отаџбине. Истакнут је циљ, због кога су српске народне масе напустиле своју отаџбину и кренуле у емиграцију. Зато нико није био онако поражен од снаге Срба на овоме Сабору, као што су били поражени југословенска комунистичка влада и њена Верска комисија, и патријарх Српске православне цркве Герман, који је спровео удар на српску емиграцију у мају 1963. А за оне Србе у Аустралији, који су по наређењу пришли тој спрези у Југославији, пораз је био толики, да се за њих није могло да чује.“[17]
Овакви примери су показивали недораслост свом времену и проблемима који су опхрвали мисионарско подручје српске дијаспоре. Брзоплето доношење одлука у Патријаршији и непридржавање свог сопственог законодавства,[18] затим поступци епископа Дионисија и његови позиви Србима ван своје Америчко-канадске епархије и преношење проблема са црквеног на политичко поље, обрађивани су до сада у више различитих радова. Зато се нећемо и овога пута бавити канонском анализом свега изнетог. Довољно је рећи да је данас сувише очигледно да од овог борбеног и почетничког политичког одушевљења није било неке велике националне или политичке користи. Комунисти у Србији су без помоћи емиграције прешли у опозицију, а православни Срби дијаспоре су својом неслогом, тврдоглавим неповерењем и расколима нашкодили себи много више него комунистима или било коме другом. Уједињена и солидна Српска црква у дијаспори могла је имати више снаге и утицаја, како у земљама у којима се налазила, тако и у матици. Осим тога, могла је пружити значајну моралну и другу помоћ Цркви у отаџбини угроженој од комунизма, која је била на крсту распета.
Ипак, милошћу Божијом, раскол није оставио искључиво трагичне последице. Број црквених општина, манастира, храмова и парохија увећао се и оне данас врше своју спасоносну улогу и мисију међу Србима, као и појединцима из других народа у овој земљи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив цркве Св. Стефана, Рути Хил, Миодраг Стајић, Питања на која треба да одговори наша савест, Глас Српске православне цркве у Великој Британији, бр. 6, новембар-децембар 1963, стр 5.
  2. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Јером. Атанасије Јевтић, Историја и анализа америчког раскола и предлози за његово превазилажење, Београд, 1/14 март 1990, стр. 8.
  3. Архив Лазарице, Сиднеј, Протојереј Илија Булован, Летопис, књ. 2, стр. 99
  4. Архив Лазарице, Сиднеј, Протојереј Илија Булован, Летопис, књ. 2, стр. 67.
  5. Срби у Аустралији… стр. 144.
  6. Архив Епархије НГМ, ман Св. Саве, Канбера, Свети архијерејски синод Епископу источноамеричком и канадском Сави, бр. 4274/68, Зап. 11, 4. фебруар 1969.
  7. Срби у Аустралији… књ. 1. стр. 169-170.
  8. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 169.
  9. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 167.
  10. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 163.
  11. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 168.
  12. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 168.
  13. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 170.
  14. Исто.
  15. Живорад Маринковић и Никола Јовановић, Долазак и живот Срба у Аделаиде, Литерарни фонд српске заједнице, Аделаид 1994, стр. 6.
  16. Срби у Аустралији… књ. 1, стр. 168-169.
  17. Исто.
  18. Амерички судови су потврдили да СПЦ има право да суди и свргне епископа и они у то не улазе, али су констатовали да се у процесу суђења органи СПЦ нису придржавали сопственог законодавства, што је посредно признао и Синод упутивши предлог архијерејима у Америци да се одлуке Сабора и Синода из 1963. „прилагоде пресуди Апелационог суда државе Илиноис.“ Син. бр. 634 и 723, 10. март 1967. Јером. Атанасије, Историја и анализа… стр. 32.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *