ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

Патријарх Викентије (Проданов)

 
ПАТРИЈАРХ ВИКЕНТИЈЕ (Проданов)
Патријарх српски 1950-1958.
 
Патријарх Викентије (у свету Витомир) родио се у Бачком Петровом Селу 23. августа 1890. После гимназијске матуре у Новом Саду (1909) и богословије у Сремским Карловцима (1913), која је тада била у рангу теолошког факултета, био је неко време учитељ у свом селу, док није (1917). године постао бележник у конзисторији темишварској код епископа Георгија (Летића). Исте године 18. августа у манстиру Бездину из руку архимандрита Исака (Дошена), настојатеља манастира, прима монашки чин. У чин ђакона рукоположио га је у темишварској Саборној цркви, Епископ темишварски Георгије (Летић).
Када је Темишвар коначно припао Румунији и из њега изашла наша војска (1917) прешао је у Нови Сад, да у Бачкој епархији буде бележник конзисторије, а затим (1921) постао, у Сремским Карловцима, секретар Управног одбора манастира Карловачке митрополије. На овом положају користи близину Београда и Новог Сада и уписује се на филозофски факултет Београдског универзитета. Дипломирао је 1929. године на групи Историја Срба, Општа историја и Историја Византије.
Осамнаестог новембра 1929. године рукоположен је у чин презвитера, а двадесетог новембра је произведен у чин архимандрита.
На основу конкурса изабран је за главног секретара Сабора и Синода (1932). На овом положају затиче га избор за викарног Епископа марчанског 21. јуна 1936. Хиротонију над архимандритом Викентијем ивршио је патријарх Варнава уз садејство Епископа: бачког Иринеја, рашко-призренског Серафима и викарних Епископа сремског Саве и моравичког Платона, у београдској Саборној цркви. Са овог положаја, епископ Викентије је изабран за Архијереја злетовско-струмичког, новембра 1939. године. После одласка Епископа охридско-битољског Платона на епархију бањалучку, епископу Викентију је поверена управа над Епархијом охридско-битољском.
Из Штипа је протеран 1941. године од стране Бугара и југословенских комуниста. Након завршетка Другог светског рата, комунисти Македоније и југословенски комунисти, нису дозволили повратак епископу Викентију као ни Митрополиту скопском Јосифу. Њихов повратак на своје епархије није се уклапао у разорну политику комуниста против јединствене Српске цркве и њиховог плана стварања такозване “Македонске цркве” која, као расколничка творевина, није ни данас призната од осталих православних цркава.
Изабран је за Патријарха српског 1. јула 1950. године.
Пре избора за Патријарха српског, патријарх Викентије је деловао у разним областима краљевине Југославије, међу Србима у Румунији, у Банату, у Бачкој; Срему, Македонији, Србији. Завршио је два факултета, обављао је функцију учитеља и судског бележника, све до секретара Светог архијерејског Синода и Сабора, те је стекао значајну културу и велико пастирско и црквено-административно као и животно искуство.
Поред широког знања био је и природно интелигентан. У млађим данима је био запажен у ученијим круговима. Видећи његово интересовање за историју, његов професор на Универзитету, познати историчар Станоје Станојевић, уступио му је своје белешке о прошлости српских манастира и цркава. Ту грађу је патријарх Викентије до краја живота допуњавао и обрађивао ради израде једног већег дела које је замислио, али послови и обавезе високог положаја у Цркви нису му дозволили да и ово дело приведе крају.
Када је 1928. покренут Гласник историјског друштва у Новом Саду, он је био један од оснивача и дугогодишњи члан уредништва тог одличног часописа, а неко време и одговорни уредник. Имао је велике склоности према историјском истраживачком раду, што се може видети из његове историјске студије Црква у буни 1848. године, у Гласнику српске Патаријаршије, као и из неколико других прилога махом у Гласнику Историјског друштва у Новом Саду.
Патријарх Викентије је био први Патријарх изабран у комунистичкој Југославији. Делујући у условима новог државног и друштвеног поретка, осетио је сву његову репресивност и непријатељски став према Српској цркви. У таквим околностима настојао је да се црквени закони и уредбе правилно примењују.
Уложио је огроман напор и енергију око регулисања са државом здравственог и пензионог осигурања свештеника и њихових породица.
Као Патријарх српски успоставио је везе и сестринске односе са другим православним црквама које су услед ратних прилика ослабиле.
Према сведочењу епископа шумадијског др Саве (Вуковића) у књизи Српски јерарси, Београд 1996. године, патријарх Викентије је умро под врло загонетним околностима, убрзо после заседања Светог архијерејског сабора на којем није призната тзв. “Македонска православна црква”. Умро је 5. јула 1958. године у Београду и сахрањен у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.