ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПОКУШАЈИ ПРЕВАЗИЛАЖЕЊА РАСКОЛА
 
Раскол у Аустралији и уопште у Српској цркви, трајао је готово тридесет година, оставивши тежак траг на целокупном организму српског бића. Он је међу Србе унео много нетрпељивости које током времена нису бледеле. Постојала је бојазан да се клима сукоба и искључивости пренесе и на млађе генерације. Није био редак случај да је долазило до великих проблема када је двоје младих из супротних табора желело да склопи брак и заснује породицу. Проблем је представљало и само венчање – у којем храму га обавити и пред којим свештеником?
Стога је било много добронамерних предлога, сугестија, жеља и позива, да се то ненормално стање превазиђе. Карактеристично је писмо патријарха Германа из раних година раскола, упућено Савету архијерејског намесништва за Аустралију и Нови Зеланд. „У овим тешким временима“ каже патријарх Герман, „на том подручју када је активност расколничке групе усмерила своје деловање на разбијању нашег светог црквеног јединства, ми вам препоручујемо и позивамо вас све да схватите сву озбиљност овакве акције и да се у Христовој љубави заједнички заложите за очување тог јединства у славу свете наше Светосавске цркве. Ви сви добро знате, а и нама је познато, да су многа наша духовна деца из непознавања ствари пришла њима и подржавају их. Но, на вама је да им, по нашем већ познатом српском стрпљењу, указујете на прави и једини пут, који је Христос Спаситељ својим Јеванђељем трасирао, а Свети Сава и српски светитељи прихватили и нама у аманет предали. Зато све оне Србе и Српкиње који су из незнања пришли расколу а желе поново да се врате у своје јато, примите као браћу и сестре.“[1]
Иницијативу су предузимали и Свети архијерејски сабор и Синод, нарочито преко пастирских посланица о Божићу и Васкрсу. Међутим, овакви позиви, а нарочито њихов тон, дуго времена не само да нису наилазили на добронамеран пријем код чланова Слободне цркве, већ су изазивали одбојност и подозрење. Сматрајући да су „названи из Југославије расколницима, јер је тако сила Партије и Верске Комисије наредила“[2] они су овакве позиве тумачили само као још један покушај Верске комисије у земљи да врбује слободне Србе у дијаспори. Тако је и сваки позив неке црквене општине која је „на другој страни“, на неку свечаност, прославу или чак освећење нове цркве, сматран покушајем врбовања од стране њихових агената. У том смислу, Стојан Брекић извештава епископа Димитрија и каже: „Булован обавештава да ће осветити цркву Лазарицу у Сиднеју… Напомињем да Германов поп Г. Булован проба да нас, слободне Србе, за Слободну Светосавску Цркву, придобије и привуче у Тито – Германов табор, али се није чуло да је од наше стране ико био на тој свечаности, пошто смо ми одбили послушност Герману и његовим присталицама… На Германовој страни, ЦШО Св. Сава из Варивуда, шаље распоред о прослави Божића и нове 1964. године. Циљ и намера је иста као и Булованов позив на освећење Лазарице.“[3]
Епархијски савет Епархије западноевропске и аустралијске на челу са Епископом далматинским Стефаном, који је боравио у Аустралији ради оснивања самосталне Епархије аустралијске, на својој седници 12. и 13. јануара 1973. године у Аделаиду, у погледу раскола је донео одлуку: „Деловати и даље преко свих подручних црквених јединица и наших верника на побољшању односа с нашим људима који су залутали у раскол“.
Епархијски савет, под председништвом епархијског архијереја Николаја, сада већ Епархије аустралијско-новозеландске, 1974. године је изразио жељу „…да би једног дана сви били исто и осетили да смо деца једне свете Српске православне цркве.“[4]
Између осталих, и архимандрит др Јустин Поповић је упутио писмо Светом архијерејском сабору Српске православне цркве са молбом да се оконча Црквени раскол и успостави частан мир.[5] Такође, и Епископ шабачко-ваљевски Јован је на седници Светог архијерејског сабора у мају 1983. године скренуо пажњу: „Не сме се ни једног момента схватити да је раскол свршена ствар и да расколнике треба отписати… Српску поделу и раскол треба уклонити… Садашњи раздор не треба схватити за свршену и једном за свагда готову ствар. Никава решења не треба узети као коначна, пошто се да још поправити… Ако смо светосавска Црква онда треба да будемо Црква мира и измирења.“[6] Ово је био заиста прави начин и право реаговање архипастира Цркве Христове за превазилажење поделе настале 1963. године.
На годишњем редовном семинару у Мелбурну, у времену од 30. септембра до 2. октобра 1983. године, епископ Василије (Вадић) и свештенство Епархије аустралијско-новозеландске доносе одлуку: „да се умоли Свети архијерејски синод наше Свете Цркве да у најскоријој будућности сазове ванредно заседање Светог архијерејског сабора на коме би се донеле одлуке које би евентуално решиле проблем са којим се наша Црква бори већ 20 година. Ово понизно молимо због душа раслабљеног нам народа Српског, које су нам поверене у духовно старање и због неколико стотина хиљада Срба који не могу разумети да нема никог да стане на пут скандалу и скрнављењу светиње.“[7] Исто то чини и Епископ западноевропски и бивши Епископ аустралијско-новозеландски Лаврентије 21. децембра 1983. године.
Као одговор на многе предлоге и апеле у вези са измирењем, Свети архијерејски синод Српске православне цркве 27. марта 1984. године, на предлог патријарха Германа, умолио је Епископа западноевропског Лаврентија да као изасланик Светог архијерејског синода отпутује у Америку у манастир Светог Саве у Либертивилу, испита и утврди да ли постоји каква могућност да се дође до измирења са тамошњом браћом.“[8] Овим гестом је Свети архијерејски синод учинио значајан, спасоносан и историјски корак у даљем тражењу начина за превазилажење раскола.
После обављених разговора у Либертивилу, Епископ Лаврентије је поднео извештај Светом архијерејском синоду, на основу кога је Свети архијерејски сабор на редовном мајском заседању донео следећу одлуку: „Умолити преосвећену господу Архијереје у иностранству: средњезападноамеричког Фирмилијана, источноамеричког Христофора, аустралијско-новозеландског Василија и канадског Георгија, да акцију помирења са нашом одвојеном браћом воде више кроз контакте са народом и представницима црквено-школских општина. При том показати више добре воље, хришћанске љубави и икономије, да би се овај процес олакшао и убрзао, крајње снисходећи, дозволити припадницима одвојене браће да могу бити кумови на крштењу ако се ове свете тајне обављају у нашим храмовима. Утицати и на једну и на другу страну да се постојећи спорови око црквене имовине, решавају споразумно а не судским путем. Исто тако дозволити нерашчињеним свештеницима са њихове стране да могу улазити у наша гробља и чинодејствовати.“[9]
Апели и предлози за превазилажење раскола Светом архијерејском сабору, Синоду и Патријарху, стизали су и након мисије епископа Лаврентија. Епископ Иринеј (Ковачевић) је, исто тако, имао предлоге за превазилажење раскола. Суштина његових предлога је био договор, који би се састојао у следећем: да се обустави пропагандни рат; да се обуставе судски спорови и да се Америчко-канадска епархија уздигне на степен митрополије.[10] Предлози епископа Иринеја су били замишљени вероватно као начин за приближавање једних другима и евентуално, као гест добре воље, уздизање његове епархије на степен митрополије, радије него као идеја да се одмах ступи у Црквено јединство. Ипак, ово је представљало значајан помак напред у односу на одлуке Десетог црквено-народног сабора из 1963.

Митрополит Иринеј и Старац Никанор, након освећења манастирске цркве нови Каленић код Канбере

 
Проигуман манастира Хиландара на Светој Гори, упутио је такође, патријарху Герману Хилендарску поруку за Србе у расејању. Иако у позним годинама, доследан својим речима, старац Никанор је, поводом освећења манастирске цркве нови Каленић код Канбере, допутовао у Аустралију 1990. године. Својим присуством он је донео благослов Свете Горе, светог Саве и светог Симеона Мироточивог. Освећење манастирске цркве су обавили митрополит Иринеј и Епископ западноевропски Василије, уз саслужење бројног свештенства и у присуству мноштва народа. Била је то одлична прилика за проигумана Никанора да лично посведочи љубав коју дугујемо једни другима. Овде је Старац, носећи у срцу само молитву за свој народ и поруку о љубави и праштању, одржао више беседа, кратких, јасних и молитвених. Разговарао је са многима. Али, без много речи он је и самим својим присуством подсећао браћу на светог Саву и на његов завет и жртву. На свом путу добре воље, старац Никанор је преминуо у Аустралији и сахрањен је у манастиру Светог Саве у Илајну.
На крају, свештенство Епархије аустралијско-новозеландске се обраћа Светом арх. сабору СПЦ и каже: „На седници у манастиру Св. Саве у Илејну, од 4. новембра 1991. изразили смо своје мишљење са којим желимо да Вас упознамо… Изражавамо искрену радост због позитивног развоја догађаја на путу ка превазилажењу трагичне поделе… желимо да остваримо пуно литургијско и административно јединство и пуноћу братског заједништва у духу Христовог Јеванђеља.“[11]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Герман Савету Архијерејског намесништва, 30. новембар 1968.
  2. Равногорски глас, Аустралија, Спорна посета и изненадна смрт проигумана манастира Хилендара, Епархијски весник, бр. 6 – 7, јуни – јули 1990, стр. 4.
  3. Архив Архијерејског заменика, Перт, Писмо Стојана Брекића епикопу Димитрију, 17. октобар 1972, стр. 5.
  4. Архив Епархије аустралијске и новозеландске, Записник седнице Савета Епархије западноевропске и аустралијске од 12. и 13. јануара 1973. и Записник Епархије аустралијско-новозеландске од 27. и 28. децембра 1974.
  5. Прота Живан Стефановић, Српска црква под комунизмом, Чикаго 1988, стр. 132-133.
  6. Архимандрит др Атанасије (Јевтић), Историја и анализа… стр. 35.
  7. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, епископ Василије са свештенством Светом архијерејском синоду, Мелбурн, 1. октобар 1983.
  8. Архимандрит Атанасије (Јевтић), Историја и анализа… стр. 35.
  9. Асбр. 49/Зап. 3, 16. мај 1985.
  10. Прота Живан Стефановић, Српска црква под комунизмом, Чикаго, 1988, стр. 128-192.
  11. Архив Епархије АНЗ, Писмо свештеничког братства Сабору СПЦ, 4. новембар 1991.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *