ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
МАНАСТИР СВ. САВЕ, ИЛЕЈН
Mt. Mercer Road, Elaine, VIC
 
Манастир Светог Саве је основан 1972. године на фарми од око 80 хектара. По благослову Епископа далматинског Стефана (Боце), ово имање је купљено за манастир и седиште Епископа аустралијско-новозеландских Српске православне цркве.
Живот манастира почиње освећењем имања, на Бадње вече, 6. јануара 1973. године. Тада је епископ Стефан, уз саслужење јереја Саве Цупаћа и Милуна Костића, као и архиђакона Викентија (Вујовића), у присуству око три стотине окупљених Срба, осветио новокупљено имање у Илејну, Викторија.[1]
У то време епископ Стефан је, на предлог надлежног епископа Лаврентија, а по одлуци Светог арх. сабора СПЦ,[2] боравио у Аустралији ради испитивања могућности одвајања Аустралијско-новозеландске од Западно-европске епархије. Као изасланик Светог архијерејског синода, епископ Стефан је донео одлуку о оснивању манастира Св. Саве у Илејну и актом од 8. јануара 1973. године основао манастирску парохију за ово подручје, известивши о томе Свети архијерејски синод својим актом Е. бр. 5/73 од 16. јануара 1973. [3]
На заседању Епархијског савета у Аделаиду 12. и 13. јануара 1973. године, епископ Стефан је такође, известио о куповини и освећењу земљишта од 189 акара са кућом, у месту Илејн, око 150 км од Мелбурна, као и о његовом преносу у власништво манастира Светог Саве. Оснивањем манастира, у којем је предвиђено будуће седиште епископа, створен је важан предуслов за формирање Епархије Српске цркве за Аустралију и Нови Зеланд. Због тога је Савет донео одлуку: „Умолити надлежне црквене власти за одобрење и одлуку о оснивању српског православног манстира Светог Саве у Илејну, Викторија, који ће бити седиште будућих Епископа аустралијско-новозеландских, уколико Свети архијерејски сабор изађе нашој молби у сусрет и овај део подручја Српске православне цркве уздигне на степен посебне епархије.“[4] Најзаслужније људе за почетак овог дела: Уроша Петровића, браћу Мира и Душана Поповића из Мелбурна, као и Драгана Тошића из Сиднеја, епископ је прогласио за велике добротворе и осниваче манастира.[5]

Манастир Св. Саве, Илејн.

До успостављања одговарајућих уредби о управљању манастирима СПЦ, основано је Привремено поверенство у које су ушли: Урош Петровић, Миро Поповић, Душан Поповић, јереј Милун Костић, сви из Мелбурна, архиђакон Викентије (Вујовић) и Драган Тошић, из Сиднеја. Под руководством Епархијског управног одбора, поменуто Поверенство је водило благајну, књиговодство и остале послове у вези са епархијском имовином, т.ј. манастирским имањем.
За прво братство манастира епископ Стефан је одредио архиђакона Викентија (Вујовића) и двојицу искушеника: Николу Сечанског и Мирослава Вујовића из Сиднеја. У почетним и тешким данима овог манастира архиђакон Викентије је неуморно радио на свим пословима, а и до данас је незаменљива духовна и морална снага ове обитељи, због чега је 1991. године, одликован Орденом Св. Саве првог реда од Светог архијерејског синода СПЦ.
По освећењу земљишта, започета је изградња повеће цркве од лима и гипсаних плоча, као привременог богослужбеног места. Она се данас налази западно од монашких келија и епископске резиденције. Било је потребно да ова привремена црква буде што пространија, како би прихватила велики број верних који су се почели окупљати на дан манастирске славе, Св. Саве (27. јануар), као и на веће празнике. Одговорност за овај посао су на себе примили чланови манастирског одбора: Урош Петровић, браћа Миро и Душан Поповић, Раде Плавшић, Војин Беадер, Марко Грмуша, Вељко Тадић, Крсто Рачуница, Радисав Домазет, сви из Мелбурна. Верни Срби из околних места Ђилонга, Мелбурна и Баларата су такође пружили велику помоћ. Брзо се радило на подизању манастирског храма, тако да је црква била завршена до децембра 1973. године.

Устоличење епископа Николаја 13. децембра 1973. Манастир Св. Саве, Илејн.

У међувремену, на мајском заседању 1973. године, Свети архијерејски сабор СПЦ је основао посебну Аустралијско-новозеландску епархију са седиштем у манастиру Светог Саве у Илејну, Викторија.[6] За њеног епископа је изабран Николај (Мрђа), који је у Аустралију стигао 12. децембра 1973. Његово устоличење је обавио Епископ западноевропски Лаврентије, у поменутој новој цркви манастира Св. Саве, 30. децембра 1973. године. Свечаном чину је присуствовало око 1500 Срба, представници федералне владе и опозиције, као и представници других вероисповести.[7]
Кућа на манастирском имању постала је стална резиденција епископа Николаја. Са епископом на челу, ова света обитељ је снажно заживела и убрзо постала духовни и административни центар новоосноване Епархије. Јерођакон Бенедикт (Ананић) је 1974. године дошао из отаџбине за сабрата овог манастира, где је убрзо рукоположен за јеромонаха и постављен за намесника манастира.
Током следећих неколико година у манастиру је владала интензивна градња. На улазу у имање озидана је главна капија, финансирана средствима од продаје украсних дугмади које су поклонили Војислав и Јелена Милетић из Канбере. Поред постојеће куће, изграђен је манастирски конак са трпезаројом за око 100 људи, кухињом и шест монашких келија. Конак је подигнут трудом и залагањем Уроша Петровића, утемељивача овог манастира.[8]
Велибор и Лидија Белић су, за покој душе својих родитеља, приложили копију хилендарске иконе Богородице Тројеручице, коју су осликали светогорски монаси Пахомеји. Икона је освећена 24. октобра 1977. године и постављена у трон на северној страни испред олтара цркве Св. Саве. Од дана освећења пред њом је свакодневно у подне читан акатист Пресветој Богородици Тројеручици Хилендарској. Многи верни, који су се молили пред овом иконом, заступништвом Мајке Божије добили су исцелење и помоћ од Бога, као што је то од старина случај са чувеним и чудотворним иконама. Већ крајем седамдесетих година, почели су да долазе многи поклоници из разних крајева Аустралије, у просеку неколико пута месечно, како Срби, тако и припадници других православних народа, првенствено Грци из Мелбурна и околине, који су изузетно помогли у опремању цркве и снабдевању конака и манастирске кухиње. Током последњих деценија двадесетог века, скоро свакодневно, а особито недељама и празницима, поред Срба овај манастир је посећивао добар број Аустралијанаца. Манастирско правило и свакодневна богослужења су се брижљиво одржавала. Чудотворна икона Пресвете Богородице Тројеручице, донета из Свете Горе Атонске, привлачи велики број поклоника.
Као расофорни монах, марта 1979. године, у манастир Св. Саве долази отац Теодор (Бојовић), који је рукоположен у чин јерођакона, у храму св. Саве у Илејну 1985. године, од стране еп. Василија (Вадића) а потом у чин јеромонаха од стране еп. Амфилохија у храму Св. архиђакона Стефана у Кисбороу, Мелбурн. Отац Теодор је такође, веома заслужан за живот и развој овог манастира, поставши касније његов игуман.
У присуству неколико хиљада Срба, темеље новог манастирског храма је осветио епископ Николај 12. децембра 1977. године, положивши у њих пергаментну повељу и писмо патријарха Германа. Истога дана, положена је повеља и освећени темељи за дом намењен старим и усамљеним Србима.
Следећих неколико година, велики добротвори Војислав и Јелена Милетић,[9] подигли су задужбину, храм посвећен својој Крсној слави, Св. Алипију Столпнику. Планове за храм је израдио архитекта Богосав – Руди Радовановић из Мелбурна.[10] При улазу у храм постављен је натпис: „Манастир Св. Саве, храм Св. Алипија Столпника, задужбина Војислава и Јелене Милетић; пројекат арх. Богосав Радовановић. Иконостас је израдио и поклонио Миливоје Петровић Принц. Звона су поклонили Михајло и Душанка Јовановић.“ Иконе за иконостас су осликале монахиње манастира Жиче. Манастир Св. Саве у Илејну је убрзо постао духовно светилиште и централно збориште за наше вернике на овом подручју.

Ктиторка манастирског храма Јелена Милетић и епископ Лаврентије.

 
Стотињак метара источно од храма, велики добротвори Војислав и Јелена Милетић су, уз помоћ осталих Срба, приложника и добровољних радника, изградили и Насеље српских пензионера „Јелена Калабић Ђорић Милетић“, посвећено српској жени, које је осветио епископ Василије (Вадић), 11. новембра 1979. године. Насеље је подигнуто на манастирском имању и састоји се од осам станова, од којих сваки има дневну и једну спаваћу собу, кухињу и купатило. У средини насеља налази се и велика просторија у којој је смештен музеј са експонатима везаним за догађаје из Другог светског рата. У насељу је последње године свога живота и рада, између осталих, провео и др. Урош Станковић, уредник Српске мисли.[11] Станови у насељу су касније, служили за смештај манастирских гостију и посетилаца, као и за смештај младих приликом годишњих семинара српске православне омладине из целе Аустралије.
Свечаност освећења новог храма је почела 12. марта 1983. године, бденијем које је служио Епископ далматински Николај уз саслужење пет свештеника и једног јерођакона, у присуству великог броја верних који су се окупили, како из Мелбурна и околине, тако и из целе Аустралије. Бденију су присуствовали и Епископи жички Стефан, западноевропски Лаврентије и аустралијско-новозеландски Василије. Троносање новог храма је обављено сутрадан, 13. марта 1983. године, на Светој архијерејској литургији уз одговарање црквеног хора из Мелбурна, у присуству неколико хиљада Срба, гостију и званица, међу којима су били гости из других хришћанских цркава на челу са пријатељем овог манастира, епископом Англиканске цркве у Баларату Џоном Хејзелвудом и представницима државних власти, на челу са чланом Парламента Хајден Шелом. По завршетку Литургије епископ Василије је, као домаћин, приредио пријем и ручак за око хиљаду званица.
Може се рећи да је овај догађај улио нове наде и покренуо нова прегнућа у развоју Српске цркве у Аустралији. Са свих страна Срби су поклањали манастиру и новој цркви разне свештене и богослужбене ствари и књиге, а поклони су такође, стизали из отаџбине.
Поред великих напора и прилога у изградњи цркве Св. Саве, монашких келија и трпезарије, Урош Петровић је на манастирском земљишту подигао дивну кућу, задужбину коју је завештао манастиру. Такође, Радиша и Стојна Збиљић из Сиднеја (родом из Србије), као и Софија Неврли из Мелбурна (родом из Славоније), подигли су у манастиру по једну сличну задужбину.
Током деведесетих година за манастирске потребе, северно од цркве Св. Алипија, изграђена је и велика сала са кухињом и пропратним просторијама. У њој се окупља верни народ и посетиоци манастира, а служи и за прославе, предавања, епархијске и свештеничке братске састанке, семинаре омладине, као и друге друштвене потребе.
Тако је манастир последњих деценија израстао у читав комплекс зграда, са два храма, дивном капијом, конацима, кућама и другим пропратним зградама.
Северно од манастирског комплекса основано је и Српско православно гробље, које је освећено на дан Св. три Јерарха, 12. фебруара 1978. године. У њему је сахрањен велики број Срба, верника из даље и ближе околине. Ово гробље је једино српско гробље у Аустралији. На средини гробља је подигнут и освећен метални крст висине 9 м. Испред њега је саграђена просторија за даће и помоћна остава. Гробље је ограђено трудом и прилогом Уроша Петровића и Марка Грмуше из Мелбурна, а капију је за покој душе својих родитеља изградио инж. Гроздомир Радовановић.
Овај духовни центар, удаљен од градске вреве, одиграо је огромну улогу у развоју Српске цркве на овом континенту. Посебан благослов Божији представља и тело Божијег угодника, архимандрита старца Никанора. Потрудивши се током пуних 60 година подвижничког живота у манастиру Хилендару, био је на дужности прота Свете Горе и проигумана манастира Хилендара. У дубокој старости, у својој 87. години живота, 1990. године је боравио у мисији измирења у Српској цркви у Аустралији, где се и упокојио. Пред свој полазак је изразио жељу, уколико се пресели код отаца својих и представи у Господу на овом континенту, да буде и сахрањен у манастиру Св. Саве у Илејну. Када је стигао у посету овом манастиру, монасима је рекао „овде ћете ме сахранити“, што се и догодило недељу дана касније. По жељи ктитора[12] и благословом надлежног епископа, сахрањен је у лађи цркве Св. Алипија Столпника. Његовим молитвама, као и св. Саве и осталих светих, убрзо је дошло до измирења у Српској цркви.

Храм Св. Алипија Столпника, Илејн, задужбина Војислава и Јелене Милетић.

 
Умерени типик срдачног гостопримства и дневног круга богослужења, уз свакодневни подневни акатист пред чудотворном иконом Богородице Тројеручице у храму Св. Саве, успостављен је од стране оснивача и првог епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Монашка заједница се у овом периоду кретала од 2 до 8 монаха, који одржавају света богослужења, гостопримство и целокупно манастирско имање, сведочећи својим примером лепоту православне духовности.
Без обзира на удаљеност, православни манастир је увек молитвени и духовни центар верних Хришћана. Обзиром на његову историју, традицију и положај, манастир Св. Саве у Илајну ће и у будућности имати велики значај за нашу Цркву и верни народ који учествује у духовним даровима и благодати Божијој и овде, у Аустралији.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник седнице Епархијског савета Епархије западноевропске и аустралијске, дела за Аустралију, Аделаид, 12-13. јануар 1973, стр. 3.
  2. А/С бр. 23/43, 15. мај 1972.
  3. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископ Лаврентије, Е. бр. 265, 12. мај 1973.
  4. Асбр. 23/зап. 43, мај 1972.
  5. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник седнице Епархијског савета Епархије западноевропске и аустралијске, дела за Аустралију, Аделаид, 12-13. јануар 1973, стр. 3.
  6. Син. бр. 1836/зап.407, јун 1973.
  7. Летопис, књ. 3, стр. 93-94.
  8. На изградњи и у другим пословима, братству манастира су помагали парохијани из оближњег града Ђилонга: Дмитар Србљанин, Александар и Јелица Милановић, Владета Цветковић, Аврам и Вера Филиповић, Гроздомир Радовановић, Јован Драгојловић, Душко Пупавац, Новица Костић, Дражо Пантић, Томо Тодоровић, Драго Марковић, Јанко Керкез, Илија Миленковић, Матија Ђурђевић, Јован Димитријевић и други. Из Баларата су помагали браћа Лука, Недо, Душан и Томо Пољак, Велибор и Лидија Белић, Мићо Максимовић, Никола Иветић, Јован Граовац, Симо и Славица Јефтић, Драгутин Бабић и други.
  9. Јелена Калабић Ђорић Милетић, енергична жена, током Другог светског рата је била активни члан Равногорског покрета. Пошто је у рату изгубила мужа и двоје деце, пребегла је у Грчку, а затим се доселила у Аустралију, где се 1951. године удала за Војислава Милетића. Војислав је био официр Краљевске југословенске војске, потомак свештеничке породице са дугом традицијом, пореклом из Источне Србије (његов отац, пок. протојереј Драгиша Милетић, је превео са руског Библијско – Богословски речник, штампан у Нишу 1934.). Војислав и Јелена су најпре живели на Тасманији, потом у Канбери, где је Јелена имала успешну пословну фирму. Свуда где су живели били су веома активни чланови Цркве и српске заједнице. Дарежљиви и гостољубиви, стекли су мноштво пријатеља и поштовалаца. Своја велика финансијска улагања у манастир Св. Саве, Војислав и Јелена су допуњавали одговарајућом мером интересовања и бриге око грађења, а потом и одржавања ових објеката, уливајући снагу и елан свима око себе. Њихова помоћ и утицај су допринели да овај манастир веома брзо заживи и развије се у духовни центар. Војислав и Јелена Милетић су остатак живота провели у манастиру. Сахрањени су у својој задужбини, цркви Св. Алипија.
  10. Приликом градње храма, истакли су се радом и прилозима: грађевински инжињер Никола Павловић, Влајко Мијатовић и Мирко Дмитровић из Мелбурна.
  11. Др. Урош Станковић је манастиру завештао своју библиотеку. Сахрањен је на манастирском гробљу.
  12. Ктитор Јелена Милетић је сматрала за посебан Божији благослов да може Старцу Никанору уступити своје гробно место у храму, које јој као задужбинару припада. По свом упокојењу, ктиторка храма је сахрањена у гробници до свога мужа Војислава, преко пута Старчевог гроба.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.