ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ЕПИСКОПСКИ САВЕТ
 
У међувремену је епископ Василије, са новоизабраним епископом за Аустралију и Нови Зеланд, епархије Српске цркве, Луком (Ковачевићем), формирао заједнички Епископски савет. Први корак новоствореног Епископског савета био је позив патријарху српском Павлу да посети епархије Српске цркве у Аустралији. У заједничком писму митрополиту Иринеју они га обавештавају о позиву упућеном патријарху Павлу, истовремено позивајући и митрополита: „Жеља Његове Светости и наша, да свечано прославимо годишњицу нашег Црквеног јединства и измирења… Ваше Високопреосвештенство јеванђелски Вас позивамо да нам, поред Његове Светости патријарха Павла и Ви будете најдражи гост.“[1]
Патријарх Павле је прихватио позив Епископског савета из Аустралије и саопштио састав делегације која ће га пратити на том путу. То су били митрополит Амфилохије и Епископ далматински Лонгин.[2] Међутим, несугласице које су настале са епископом Василијем у његовој Епархији ухватиле су корена и отишле тако далеко да су поједини представници епархијских тела прогласили епископа Василија за „суспендованог“, што је зауставило планирану патријархову посету.
Због разних неспоразума, прича и оговарања која су стизала до Светог архијерејског синода и патријарха у Београду, из обазривости да се постигнуто не доведе у питање, патријарх Павле пише митрополиту Иринеју: „Молим Вас братољубиво да размотрите питање несугласица између епископа Василија и чланова Епархијског пленума Епархије за Аустралију и Нови Зеланд како би се ствар по могућности средила до наше посете Аустралији која треба да буде од 11. до 27. фебруара 1993. године. О резултатима Ваше интервенције и о разлозима због којих је дошло да га они ‘суспендују’ треба ми што раније извештај.“[3]
На писмо патријарха Павла, митрополит Иринеј је одговорио да у Аустралији има доста проблема, да отуда стижу жалбе и да ће он лично отићи тамо и састати се са Епархијским пленумом да би се о свему хладне главе разговарало. На крају завршава писмо са молбом и уверавањем: „да не бринете о посети. Све ће то да буде у најбољем реду јер нема ни једног човека који Вас са радошћу неће дочекати.“[4] Нажалост, посета патријарха Павла Аустралији тада није обављена и тиме је пропуштен најбољи тренутак да православни верујући народ непосредно доживи учешће у литургијској заједници са својим поглаваром Цркве, патријархом Павлом који је, заједно са Светим архијерејским синодом и Сабором, Митрополитом новограчаничким Иринејем и епископима бивше Слободне цркве, највише допринео да се одвојена браћа поново укључе у спасоносну евхаристијску заједницу.
Убрзо затим, подпредседник Епархијског пленума епархије за Аустралију и Нови Зеланд Новограчаничке митрополије, мимо прописа, сазива ванредни Црквено-народни сабор ове Епархије, у манастиру Светог Саве у Камбери, у дане 16. и 17. октобра 1993. Пошто Уставом и правилима није предвиђено да подпредседник може сазвати Црквено-народни сабор, митрополит Иринеј, својим актом, адресираним на свештенике, чланове Савета и Пленума, као и чланове црквено-школских општина Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Новограчаничке митрополије, настоји да поврати поверење у црквени поредак у Епархији. Због значаја документа доносимо га у нешто опширнијем изводу.
„Примили смо писмо од г. Ратомира Нешића, подпредседника Епархијског пленума, од 27. августа 1993. године, упућено члановима Епархијског пленума, свештенству и управама свих црквено-школских општина… којим сазива црквено-народни сабор који ће се одржати 16. и 17. октобра 1993. године у манастиру Св. Саве – Каленић, код Канбере, Аустралија. Исто тако смо од г. Нешића добили писмо – позив од 27. августа 1993. године, упућено члановима Епископског Савета којим нас обавештава о сазиву ванредног Црквено-народног сабора и позива да истом присуствујемо…
Г. Нешић сазива ванредни Сабор у име Епархијског пленума у намери да се разреше разноврсни проблеми и неспоразуми који постоје већ дуже време између Његовог преосвештенства г. Василија са једне и Епархијског пленума са друге стране. Ми се слажемо да ванредни црквено-народни сабор мора да се одржи да се покуша да ове проблеме реши. Ми исто сматрамо да је сазив ванредног Црквено-народног сабора у најбољем интересу за добро и будућност Епархије.
Међутим, Устав Епархије аустралијско-новозеландске ни у једном члану не предвиђа да подпредседник Епархијског пленума може сазвати ванредни Сабор нити то могу учинити пленум ни Епархијски савет. Прегледајући друга документа којима се управља Новограчаничка митрополија, налазимо на одредбе којима се даје право митрополиту и већини Епископског савета да сазову ванредни Црквено-народни сабор…
С обзиром на оптужбе упућиване директно Светом архијерејском синоду Српске православне цркве у Београду у вези са проблемима који постоје у аустралијско-новозеландској Епархији, Његова Светост Патријарх Г. Павле упутио нам је писмо 28. јануара 1993. године ‘да братољубиво размотримо питање несугласница између епископа Василија и чланова Епархијског пленума…’ овим званично сазивамо ванредни Црквено-народни сабор 16. и 17. октобра 1993. године у манастиру Каленићу код Камбере, Аустралија. Ми даље наређујемо да сва епархијска тела и органи Епархије изаберу делегате према ранијем позиву… Ми исто тако потврђујемо предложени дневни ред упућен свима 27. августа 1993… Као председник Епископског савета Новограчаничке митрополије, сазивамо ванредну седницу Епископског савета и у истом месту да се састанемо заједно са ванредним Црквено-народним сабором и да у братској љубави продискутујемо и решимо све постојеће проблеме.“[5]
Подпредседник Епархијског пленума, био је задовољан: „Ваш акт нас је обрадовао, како мене тако и друге чланове Епархије.“[6] Ма колико да је ово умирило незадовољну групу, остало је и даље присутно нерасположење везано за епископа Василија. Томе је унеколико допринео и сам епископ Василије као и Свети архијерејски синод који је мењао и опозвао своје одлуке. У том смислу карактеристичне су одлуке Светог архијерејског синода од 4. јуна 1993. године под бројем 1958, којом за Епископа аустралијско-новозеландског Новограчаничке митрополије поставља Епископа западноевропског Дамаскина, а за западноевропског Василија.[7] Двадесет дана касније, 25. јуна 1993. године Синод доноси следећу одлуку: „Поводом Записника седнице Епископског Савета Новограчаничке митроплије одржане 5. априла 1993. године, и сходне одлуке Светог архијерејског синода бр. 1958/Зап. 307 од 4. јуна ове године, о премештају Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Василија на Епархију западноевропску Митрополије новограчаничке а Његовог Преосвештенства Епископа западноевропског Г. Дамаскина на Епархију аустралијко-новозеландску, одгодити до даљега. Неопходне су додатне консултације са Вама и са члановима Вашег Епископског савета због извесних околности.“[8]
Ванредни Црквено-народни сабор, коме су присуствовали делегати свих црквено-школских општина и организација, као и митрополит Иринеј и епископ Дамаскин, одржан је 16. и 17. октобра 1993. године. „Оба архијереја су поздравила Сабор својим говорима, а дневни ред је даље успешно спроводио и извештај о раду Епархије и догађајима у њој, поднео… први подпредседник Епархијског савета Ратомир Нешић.“[9] Он је као разлог за сазивање Сабора изнео спор са надлежним епископом. На крају заседања, Сабор је донео резолуцију у којој „У синовској оданости Сабор једногласно моли Свети архијерејски синод да обнови своју одлуку бр. 1958/зап. 1307 од 4. јуна 1993. године, о постављању Епископа западноевропског Г. Дамаскина за Епископа Аустралијско-новозеландске епархије Новограчаничке митрополије.“[10] У истој резолуцији се даље каже, да „Сабор богобојажљиво узноси молитве и благодарност Господу Богу и Његовом светитељу Сави, родоначалнику Српске цркве и народа, измиритељу завађене браће, да нас и даље руководе и штите, па је једногласно потврдио раније донету одлуку о помирењу у Српској православној цркви, посведочену заједничком Светом литургијом на Сретење Господње 1992. године у Саборном храму Српске патријаршије у Београду.“[11]
Свети архијерејски синод потом доноси нову одлуку којом ставља ван снаге све раније одлуке по овим питањима и читав предмет ставља на дневни ред Светог архијерејског сабора: „С обзиром да, у раду Црквено-народног сабора Епархије аустралијско-новозеландске Митрополије новограчаничке (одржаног у манастиру Нови Каленић у Камбери 16. и 17. октобра ове године), уопште није учествовао Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке Г. Василије, као надлежни епархијски архијереј, а без надлежног епархијског архијереја – сходно 34 апостолском канону – ни држани Црквено-народни сабор на подручју Епархије аустралијско-новозеландске Митрополије новограчаничке, ни његове одлуке, а још мање његово ненадлежно и без канонског поступка одстрањење од архипастирских дужности, не могу бити важеће, то све те одлуке, укључујући и одлуку Епископског савета Митрополије новограчаничке 19. октобра), као и одлуку Светог архијерејског синода (бр. 1958/зап.1307 од 4. јуна 1993. године), повући и цео предмет доставити Светом архијерејском сабору за његово предстојеће редовно заседање, на којем ће учествовати и сви чланови Епископског савета Митрополије новограчаничке, и сви чланови Светог архијерејског сабора.“[12]
Суштина сукоба са епископом Василијем састојала се са једне стране у његовом одушевљеном прихватању постигнутог јединства и корацима који су одмах потом предузимани, као и са друге стране у бојазни појединих његових епархиота и чланова епархијских тела бивше Слободне цркве од потпадања под јурисдикцију Патријаршије у Београду.
Епархија за Аустралију и Нови Зеланд је у јединство са Српском црквом ступила као саставни део Новограчаничке митрополије, чији је предстојник, митрополит Иринеј, са патријархом Павлом у име СПЦ, потписао Предлог о помирењу и потом служио заједничку Свету литургију измирења. Стога, бојећи се количине уплива Патријаршије у Београду, чланови епархијских тела су преузели иницијативу у вођењу црквених послова, у чему су им многе црквене општине изразиле своју лојалност. „Овде као пример доносимо писмо ЦШО Св. Сава из Аделаиде. Писма сличне садржине Епархијски савет је добио од свих ЦШО: …Следствено вашој званичној пошти и у вези са догађајима у нашој Епархији у току 1993. године… Управа наше ЦШО је сазвала више проширених седница током 1993. године, и једну у недељу 9. јануара 1994. …изражено мишљење свих присутних јесте да је стање са нашом Црквом у Србији још увек тешко. Црквена имовина се не враћа Цркви, веронаука се у школе не уводи, а разне секте вршљају по Србији и Црној Гори неометано, док се рад Српске православне цркве још увек спутава. Имајући ово у виду, ми још увек не желимо да се препустимо београдској јурисдикцији!“[13]
Поводом догађаја и размирица које су оптерећивале нормалан рад у Аустралијско-новозеландској епархији, Свети архијерејски синод је изаслао своју делегацију у личностима Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и Епископа нишког Иринеја, која се 8. априла 1994. године састала са Епископским саветом Новограчаничке митрополије, који су сачињавали: митрополит Иринеј, Епископ аустралијско-новозеландски Василије и Епископ западноевропски Дамаскин. У званичном саопштењу, између осталог, наглашено је да: „Учесници седнице сагледавши и размотривши одговорно настале ни од кога жељене несугласице и размирице у епархији аустралијско-новозеландској између епархијског архијереја и епархијских тела, а у светлости одлуке Светог архијерејског сабора донете на његовом ванредном заседању 1-3. новембра 1993. године у манастиру Острогу, доносе следећу одлуку:
а) Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски Г. Василије остаје и даље члан Епископског савета Митрополије новограчаничке са свим правима и дужностима епархијског архијереја Епархије аустралијско-новозеландске, до коначне одлуке овогодишњег заседања Светог архијерејског сабора СПЦ.
б) Епархија аустралијско-новозеландска Митрополије новограчаничке, у складу са својим устројством, Уставом Новограчаничке митрополије и Прелазним уредбама, потврђеним Светим архијерејским сабором саставни је део Новограчаничке митрополије па ће се као таква и даље управљати по своме Уставу, Уставу Митрополије новограчаничке а у складу са Прелазним уредбама, све докле не буде израђен и званично одобрен нови Устав за све епархије СПЦ ван Отаџбине.
в) Ради што свестранијег еванђелског поимања братске слоге и пуног јединства, Епископски савет Митрополије новограчаничке са изасланицима Светог архијерејског синода умољавају, како Епископски савет СПЦ у Америци и Канади тако и епископе и званичне органе епархија у Аустралији и Западној Европи, да у складу са Прелазним Уредбама и са одлуком Светог архијерејског сабора што хитније образују Комисије које ће одговорно припремати уз сталну сарадњу, заједнички устав о устројству и односима међу епархијама у расејању, како би он могао што скорије бити достављен Светом архијерејском сабору на разматрање и коначну одлуку; тиме ће се избећи многи неспоразуми и неповерења.
д) Посебно се обраћамо Епархијском пленуму и Епархијском савету као и свештенству и вернима Епархије аустралијско-новозеландске да имају стрпљења и поверења, да не учине било шта што би угрозило постигнуто јединство у цркви, као и да са своје стране допринесу и помогну Епископском савету Митрополије, Светом архијерејском синоду и Светом архијерејском сабору да изнађе најбоља могућа решења за превазилажње искрслих несугласица у Епархији аустралијско-новозеландској, Новограчаничке митрополије, на благослов и напредак и спасење.“[14]
На мајском заседању Светог архијерејског сабора 1994. године дошло је до промена на положају епископа за Аустралију и Нови Зеланд. За Епископа аустралијско-новозеландског изабран је архимандрит Сава (Јурић) а епископ Василије је премештен за Епископа милешевског.
Након ових промена, црквени живот верника Српске цркве на аустралијском континенту ушао је у мирније воде. О овоме најбоље сведочи пастирско писмо упућено 21. септембра 1998. године, верном народу Српске цркве у Аусталији и Новом Зеланду, потписано од оба епископа: Луке Епископа аусталијско-новозеландске Епархије Српске цркве и Саве, Епископа Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Митрополије новограчаничке. У писму се између осталог каже: „Целокупно свештеничко братство, сабрано у манстиру Светог Саве, тежи да учини све што је у нашој моћи да оствари оно што је циљ и жеља свих нас: да дође до коначног јединства, како духовног тако и у административном погледу. Радује нас да је ово већ заживело на тај начин што се свештенство, чланови управних одбора, као и верни наших парохија већ више година узајамно посећују. Стога и ми, свештеници, верујемо да је сазрело време да ову идеју пренесемо и вама, нашој пастви, надајући се да ћемо наићи на вашу пуну подршку, као и наших епархијских тела и органа, зато вам се и обраћамо, као својој духовној деци да вас поучимо, замолимо и укрепимо да наставите стазама светог Саве, да се тако приближимо Господу и једни другима. Радује нас такође, да се у већини општина широм Аустралије заиста живи по општим начелима наше светосавске Српске православне цркве. Међу свештенством влада братска љубав, која целом српском роду пружа пример и путоказ који треба да следимо, нашта нас обавезује наша Света Црква.“[15]
Обе епархије Српске цркве на Аустралијском континенту данас су недељиви део српске Патријаршије широм света, а њихови првојерарси су чланови Светог архијерејског сабора у пуном евхаристијском, канонском и административном јединству. Свештенство обе епархије, на свом редовном годишњем братском састанку, у манастиру Св. Саве, Илајн, 1. септембра 2005. констатовало је да су обе епархије у Аустралији и Новом Зеланду сада уједињене у једној Српској православној цркви. Предлог о помирењу, као обавезујући акт примљен је и прихваћен од Епархијског савета Епархије аустралијско-новозеландске, као и Црквено-народног сабора Епархије Новограчаничке митрополије. На жалост, Прелазне уредбе нису примљене једнодушно, као ни предлог заједничког Устава.
Милошћу Божијом и упркос нашим свађама, постојањем две епархије у Аустралији и Новом Зеланду број парохија, црквених општина, манастира и храмова се увећао, тако да сви они данас обављају своју спасоносну мисију међу Србима и другим народима у овој земљи.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Новограчаничке митрополије, Епископи Лука и Василије митроплиту Иринеју, 18. јануар 1993.
  2. Архив Новограчаничке митрополије, Патријарх српски Павле епископима Василију и Луки, 23. јануар 1993.
  3. Архив Новограчаничке митрополије, Патријарх Павле митрополиту Иринеју, 28. јануар 1993.
  4. Архив Новограчаничке митрополије, Митрополит Иринеј патријарху Павлу, 29. јануар 1993.
  5. Архив Новограчаничке митрополије, Митрополит Иринеј члановима Епископског савета, Епархијском пленуму, свештеницима и управама црквених општина за Аустралију и Нови Зеланд, 18. септембар 1993.
  6. Архив Новограчаничке митрополије, Ратомир Нешић митрополиту Иринеју, 19. септембар 1993.
  7. Сходно члану 105. Устава Српске цркве то право припада Светом архијерејском сабору. Међутим, Прелазна правила за управљање између СПЦ и Новограчаничке митрополије, Чл. 6 одређују да „До доношења заједничког Устава, Администраторе упражњених епархија Новограчаничке митрополије поставља Свети архијерејски синод СПЦ од кандидата предложених од стране Епископског савета Новограчаничке митрополије.“
  8. Син. бр. 2254, 25. јун 1993.
  9. Епархијски весник Српске православне Новограчаничке митрополије, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, бр. 5, новембар 1993, стр. 1.
  10. Епархијски весник, бр. 5, новембар 1993, стр. 3.
  11. Епархијски весник, бр. 5, новембар 1993, стр. 3.
  12. Син. бр. 3905/Зап. 2240, 9. новембар 1993.
  13. Епархијски весник, бр. 5, новембар 1993, стр. 4.
  14. Архив Новограчаничке митрополије, Заједничко саопштење чланова Светог архијерејског синода, митрополита Амфилохија, епископа Иринеја нишког и Епископског савета Новограчаничке митрополије, митрополита Иринеја, епископа Василија и епископа Дамаскина, 8. април 1994.
  15. Архив Новограчаничке митрополије, Пастирско писмо свим верним синовима и кћерима Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду и Јужној Африци, 21. септембар 1998.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *