ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ,
КАБРАМАТА, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
348 Cabramatta Rd, Cabramatta, NSW
 
Кабрамата (Cabramatta) је једна од већих градских четврти у западном предграђу сиднејске метрополе, у којој је била највећа концентрација српског живља. То је допринело да током година ова црквена општина израсте у једну од највећих и најбројнијих у Аустралији. Након избијања раскола 1963. године, и формирања Слободне српске православне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, она је одиграла веома важну, ако не и одлучујућу улогу, у животу и раду Слободне цркве на овим просторима. „Увек спремна да помогне Епархији, било новцем или физичким радом, Саборна црква Св. Ђорђа, постала је десна рука Епархије. Кад се само погледа списак чланова Епархијског пленума, Савеза КСС, националних организација, види се да је пун чланова ове црквене заједнице.“[1]
Акциони одбор за оснивање ове Црквене општине, који је сачињавало око 18 српских домаћина, састао се у Кабрамати, септембра 1957. године. Његов задатак је био рад на оснивању Српске православне црквено-школске општине и парохије у овим деловима града. Свако од присутних је одмах приложио по 1 фунту и то је био први буџет са којим се почело. Након пет месеци договарања и припреме, одбор је 2. фебруара 1958. године сазвао оснивачку скупштину, којој је присуствовало око педесет пет чланова оснивача. Тада је изабрана прва управа, на челу са др. Миланом Ђукићем, бившим судијом из Бањалуке. Црквени одбор се одмах обратио надлежним државним органима, од којих је 11. новембра 1958. године, од Колонијалног секретара у Сиднеју, добио изузеће од регистрације и дозволу за сакупљање прилога, под бројем 4002.[2]
Одмах по оснивању црквено-школске општине Управа је позвала тројицу српских свештеника из Сиднеја: протојереја Булована, Секулића и Стефановића и понудила им место пароха. Свештеник Стефановић се уопште није одазвао позиву, а одбор је између проте Булована и свештеника Секулића изабрао Секулића за свештеника у Кабрамати, уз награду од 1 фунте недељно, за покриће трошкова.[3]
Пошто парохија још није имала богослужбених просторија, Управа је изнајмила салу у старој згради градске општине (Old Town Hall), где су се од 11. маја 1958. године почела одржавати редовна богослужења. Вредно је помена, да је у тој сали претходно одржана оснивачка скупштина ове црквено-школске општине, у њој је основана и недељна школа, 8. јуна 1958. године, као и драмска група. Прва Видовданска академија је одржана у јуну 1958. године, а прво Бадње вече и Божић су прослављени у јануару 1959. године.[4] Међутим, сала у којој су одржавана богослужења је била запуштена и неугледна, неприкладна за ту сврху.
Следеће године је за председника изабран Миливоје Ђукановић, који је на том положају остао дуго година. Захваљујући томе што се народ почео окупљати у све већем броју на редовна богослужења, Управа је за мање од годину дана успела да сакупи довољно средстава, како би на Божић следеће, 1959. године, купила парцелу на углу Кабрамата Роуд и Боуден Стрит, на којој се данас налази свети храм. Убрзо затим, у јуну исте године, купљен је још један, следећи плац до њега, на коме је 1961. године сазидана прва зграда.
Најпре је подигнута црквена сала у којој су одржавана редовна богослужења и недељна школа. О томе, у својим мемоарима парох, прота Светозар екулић пише: „Одмах се почело са подизањем сале у којој би се привремено вршило богослужење, одржавала неђељна школа, као и за одржавање сједница. На подизању сале (дома) су се највише истицали: Никола Пекић, Михаило Стојановић, Срећко Александрић, Рашо Обрадовић, Сава Ковачевић и други. Са подизањем сале је рјешен проблем мјеста за богослужење и одмах је отпочео рад неђељне школе. Било је уписано око 40 дјеце. За учитељицу се примила госпођа Милена Видмарић, која је предавала српску историју и језик, док сам ја предавао вјеронаук. У раду у школи нарочита захвалност се дугује господину Раши Обрадовићу, који је баш тих дана купио ауто и са истим, о свом трошку, прикупљао дјецу за неђељну школу, а по свршетку часова их враћао својим домовима.“[5]
Охрабрен овим успехом, већ 1961. године, Управни одбор црквено-школске општине се обраћа епископу Дионисију и моли за помоћ, јер су одлучили да на купљеном плацу почну са градњом цркве. У исто време, управа моли епископа Дионисја да их препоручи осталим црквено-школским општинама, свештеницима и народу за помоћ.[6] План за изградњу цркве посвећене Св. великомученику Георгију, израђен је 1963. године, а прилози су редовно стизали. Поред купљеног земљишта и изграђеног дома, у то време је у црквеној каси било готовине у износу од преко 5.000 фунти, а уз то, знало се да ће и верни народ помоћи када се црква почне зидати,[7] – забележио је парох, прота Светозар Секулић. О свом доприносу напорима да се што пре дође до цркве, прота каже: „За ову општину, ја сам ишао сваке године по Богојављењу са освећеном водицом по кућама. Пошто та општина заузима огромни простор, обилазио бих шест дана, и то обично суботом и неђељама, када би свијет био код куће. Сав приход сам давао управи, не устављајући за себе ништа, све са циљем да се црква што пре подигне.“[8]
Нажалост, раскол који је настао 1963. године, пореметио је и успорио почетак радова на изградњи храма. Јавност у српској заједници је била узбуркана и узбуђена, опредељујући се за једну или другу страну. Ванредна годишња скупштина Црквене општине одржана је 8. децембра 1963. године, и на њој је већина чланства стала на страну епископа Дионисија. Усвојена је и Резолуција, под бр. 510/63 у којој се између осталог, каже: „Остајемо у духовном јединству са Матером Црквом све док пуна слобода делатности и доношења одлука не буде повраћена Српској православној цркви у Југославији, која је сада под безбожничким комунистичким терором… По нашој жељи, убеђењу и у интересу очувања слободне Српске православне цркве у слободном свету, а у духу одлука 10. Народног сабора Америчко-канадске епархије, од 6-9. септембра 1963. и 12-14. новембра 1963. године, од данас, 8. децембра 1963. године, стављамо се под јурисдикцију једине слободне Српске православне Епархије америчко-канадске, до ослобођења Српске православне цркве у Југославији од комунистичке владавине. Умољавамо Њ. Пр. Епископа Г. Дионисија да нас изволи примити под своју јурисдикцију.“[9]

Црква Св. Георгија, Кабрамата.

Прота Светозар Секулић није подржавао овакву одлуку Црквене општине. Пошто му је одбор црквене општине поставио услове које он није могао прихватити, прота Светозар је престао да даље служи у овој парохији.
Након ових бурних догађаја, у септембру 1964. почињу радови на зидању храма. У то време долази до посете епископа Дионисија Аустралији и он свечано освећује темеље храма, 23. новембра 1964. године. Подухват зидања новога храма је био велики, али је прилозима верних и добровољним радом парохијана брзо напредовао. До августа следеће, 1965. године, био је већ под кровом, са подигнутим куполама. Почетком идуће године, 27. марта 1966. купљена је још једна парцела на којој се данас налази зграда школе „Вук Караџић“, тако да је црквено имање постепено расло и развијало се у читави комплекс зграда за потребе српске Црквене заједнице. За пароха ове цркве 15. августа 1966. долази јеромонах Стефан (Миливојевић), који на тој дужности остаје до 8. априла 1967.
По доласку у Аустралију 26. децембра 1966. године, „Владика Димитрије је био стално у покрету: саветовао, учио и крепио своју паству да издржи и да се Светосавске вере држи… Прва црква коју је владика Димитрије осветио у Аустралији, била је Св. Георгија у Кабрамати, на други дан Божића, 8. јануара 1967. Тада је проглашена да буде Саборна за Аустралију.“[10] Обзиром да је ово била најбројнија Црквена општина, у највећем граду у Аустралији, Сиднеју, са највећом концентрацијом Срба у својој околини, Епископ Димитрије је одабрао да она буде и седиште Епископа.[11]
Коло српских сестара „Покров Пресвете Богородице“, основано је 23. априла 1967. године, а 15. јула исте године је основан и дечији оркестар, који се потом, након више година рада угасио.
Протојереј Славко Нићетин ступа на дужност пароха ове Црквене општине 11. јула 1967. године. У његово време, при храму Св. Ђорђа у Кабрамати, одржан је 28. децембра 1967. године, Други црквено-народни сабор, на коме је, између осталог, одлучено да седиште Епархије остане у Сиднеју,[12] при овој Црквеној општини, која још дуго година након тога остаје централно место живота и рада Слободне српске православне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, све до Седмог црквено-народног сабора, одржаног 28-30. децембра 1982. године, по први пут у манастиру Св. Саве код Канбере, као сталном седишту Епархије.[13]
Са намером да изгради омладински центар и старачки дом, Црквена општина 1973. године, од заоставштине Борке Барлоу (Borka Barlow), купује имање од 20 акара у Росмору (Rossmore), удаљеном око 20 км од цркве. Ово имање се до данас повремено користи за излете, спортске и фолклорне активности, а на њему је подигнута и помоћна зграда која се за сада користи у те сврхе.
Након трагичне погибије 31. октобра 1976. пароха ове цркве, протојереја Славка Нићетина, парохијску дужност 27. маја 1977. преузима протојереј Живојин Станојевић, који остаје око годину дана, до маја 1978. После њега, од 18. августа 1978. године, свештеничке дужности обавља Георгије Ђонлић. Храм Св. великомученика Георгија обновљен је средином 1981. године. Тада су дозидани бочни лукови и степеништа, а око порте је озидана ограда. Освећење обновљеног храма обавио је на други дан Божића епископ Петар.
Стара парохијска кућа је срушена 1981. године, а на њеном месту је подигнута нова велика зграда, зидана за потребе недељне школе. У њој се у приземљу налазе канцеларије за свештеника и Управу, црквена сала, кухиња и школске просторије, а на спрату библиотека, станови за Епископа и свештеника са породицом. Осветио је 2. октобра 1983. године епископ Петар.
Свештеник Драган Сарачевић преузима духовну бригу о овој црквеној општини 20. септембра 1985. године. У току 1987-88. године, у олтару храма осликана је фреска Богородице „Ширшаја небес“ и постављене су иконе у унутрашњости цркве. Зидови храма су у доњем делу обложени дрветом и постављени столови за старије особе, а у горњем делу зидова постављени су ливени и позлаћени зидни полијелеји. Испред олтара су постављена два трона за епископа и краља, а у припрати израђени ормани у којима су изложене црквене књиге, иконе и уопште ствари које се продају у храму. Црква је снабдевена свим утварима и одеждама, а освећење унутрашњег уређења обавио је митрополит Иринеј, 18. децембра 1988. године.
У то време, црквена општина је имала фолклорни ансамбл и најбројнију српску недељну школу у којој се предавао српски језик и веронаука. Захваљујући професионалним учитељима, који су били чланови ове парохије, г-ђи Олги Жунић, која је била директор школе, Стевану Божићу и Катарини Зајац, који су били чланови школског одбора, добијена је од Департмана за образовање, државе Нови Јужни Велс, дозвола за отварање једног одељења, где се предавао српски језик за ученике гимназије, тако да је полазницима оцена из овог предмета улазила и рачунала се равноправно са осталим регуларним предметима на државном матурском испиту. Српски језик су у гимназији предавали свештеник Драган Сарачевић и попадија Мила.
Такође, у овом периоду је био активан и црквени хор, којим је дириговао учитељ г. Стеван Божић. Користећи се нотним зборником од Мокрањца, Божић је аранжирао цело одговарање на Литугији на српском језику. Хор је бројао преко двадесет чланова, и одговарао је редовно на готово свим богослужењима и епархијским свечаностима у манастиру Светог Саве код Канбере.
У новембру 1989. године, управни одбор је свештенику Сарачевићу понудио да потпише одређени уговор о запослењу. Свештеник је то одбио сматрајући да је такав уговор противан црквеном устројству и поретку. Сходно томе парох је поднео оставку.
Након тога, протојереј Божидар Арчон долази за пароха ове црквене општине на Никољдан 1989. године, где остаје све до 12. децембра 1995. Тада ову парохију преузима протојереј Ђуро Ђурђевић. У његово време је завршена нова зграда на имању у Росмору, коју је осветио епископ Сава, 1996. године.
Почетком новог миленијума, црквена општина је као инвестицију купила три куће. Најпре су купљене две куће 2001. године, једна у Боуден улици, а друга у Ненси авенији. Трећа кућа је купљена 2004. године, такође у Боуден улици.
За време ратних страхота у отаџбини, током последње деценије 20. века, црквена општина Св. Георгија из Кабрамате је водила акцију сакупљања помоћи у новцу, лековима, храни и оделу. У току неколико година издвајана су средства из црквеног буџета, организовани су излети, богослужења, културне и духовне вечери, разне акције прикупљања помоћи за страдалну браћу и сестре у Републици Српкој, Крајинама, у Србији, Црној Гори, као и на Косову и Метохији. Само у једној од ових врло успешних акција испоручено је 8 великих контејнера одела, хране и лекова, укупне тежине око 160 тона, и вредности око 390,000 долара.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Срби у Аустралији, Историјат изградње манастира Св. Саве, црква „Нови Каленић“, Канбера 1992, стр. 24.
  2. Архив Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Ђорђе, Кабрамата, Цхаритабле Цоллецтион Ацт, Цертифицате оф Еџемптион фром Регистратион, 11 Новембер 1958.
  3. Прота Светозар Секулић, Аутобиграфија.
  4. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Канбера 1990, стр. 277.
  5. Прота Светозар Секулић, Аутобиграфија.
  6. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Управа црквено-школске општине у Канбери епископу Дионисију, бр. 313, 4. април 1961.
  7. Прота Светозар Секулић, Аутобиграфија.
  8. Исто.
  9. Архив Српске православне црквеношколске општине Св. Георгија, Кабрамата, бр. 510/63, 8. децембар 1963.
  10. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Канбера 1990, стр. 174.
  11. Од свог доласка у Аустралију, па све до 7. марта 1970. године, епископ Димитрије је живео код Димитрија Јовановића, у градској четврти Аустрал, удаљеној око 15-так км. од Кабрамате. – Срби у Аустралији, Историјат изградње манастира Св. Саве, црква „Нови Каленић“, Канбера 1992, стр. 250.
  12. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Канбера 1990, стр. 175.
  13. Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне српске православне цркве Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Канбера 1990, стр. 194.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.