ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 

Протојереј-ставрофор МИРКО СКРОБОЊА
 
Рођен је 14. марта 1946. године од оца Јована и мајке Стане, рођене Доброта, у селу Братишковцима код Шибеника. После завршене основне школе и гимназије у Шибенику, уписује Богословију Светог Саве у Београду, коју завршава 1967. године са одличним успехом. После завршетка Богословије, склапа брак са Стеванијом Маринковић. Након склапања брака, рукоположен је најпре у чин ђакона на дан Светих апостола Петра и Павла у истоименом храму у Зеленграду код Обровца, а у чин презвитера, 13. јула, у храму Свете Недеље у Оћестову, код Книна од Епископа далматинског Стефана (Боце). Постављен је на парохију у Биљанима Горњим са седиштем у Смиљчићу, одакле опслужује и прохију у Исламу Грчком, Архијерејско намесништво бенковачко.
На парохији се суочио са многим проблемима, од разорених и девастираних цркава, парохијских домова, до запуштености верског и црквеног живота српског народа, сталном индоктринацијом комунистичко-атеистичке идеологије преко школе, просвете и свих других чинилаца државних органа и организација. Својим узорним свештенопастирским радом, отац Мирко је убрзо повратио црквени и верски живот и ауторитет цркве на свом парохијском подрчју; обновио три нове цркве, и пред рат, 1995. године, у Смиљчићу, подигао нови храм.
Поред изузетно активног парохијског живота, отац Мирко нашао је времена за усавршавањем у богословским наукама студирајући у Београду на Богословском факултету.
На парохији у Биљанима Горњим и Исламу Грчком остао је све до 5. августа 1995. године, када је са стотинама хиљада Срба из Српске Далмације од стране усташоидне хрватске солдатеске и уз благонаклоност НАТО алијансе, Америке и Европске уније протеран са свог парохијског подручја. Као свештеник нашао је место у Епархији сремској и био постављен за пароха при храму Светог Духа у Руми.
Две године касније, одлуком Епископа аустралијско-новозеландског Луке био је примљен у Епархију аустралијско-новозеландску и постављен за свештенопастира при храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, Јужна Африка. И овде је отац Мирко оставио изванредан траг свог свештенопастирског служења. Поред већ оформљеног црквеног живота у Јоханесбургу, успешно ради на формирању црквеног живота у мисионарским парохијама у Кејптауну, Јужна Африка и Габорону, Боцуана. У Габорону је био формирао грађевински одбор за подизање храма Светог Николе.
Због неспоразума са Александријском патријаршијом око питања црквене јурисдикције на просторима Јужне Африке, морао је напустити своје парохијско подручје. У Јоханесбургу је служио до 1. септембра 2000. године после чега је по молби, прешао у Епархију канадску. Епископ канадски Георгије, поставио је оца Мирка за пароха при храму Светих апостола Петра и Павла у Оквилу, у близини Торонта.
За успешан свештенопастирски рад добио је највиша одликовања која се дају мирском свештенику. Последње одликовање које је отац Мирко добио од своје Цркве, било је 1992. године, када је одликован правом ношења напрсног крста и достојанством протојереја-ставрофора.