ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И
ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ НИКОЛА, БРИЗБАН, КВИНСЛЕНД
 
Савезна држава Квинсленд обухвата североисточни део континента прекривен тропским шумама и растињем. Главни град Бризбан (Brisbane) смештен је око речног система Дарлинг. Иако су га холандски истраживачи откупили половином седамнаестог века, енглеске колоније су се почеле стварати половином деветнаестог века.
Досељавање Срба у Бризбан и околину почело је доласком наших људи из европских расељеничких логора крајем четрдесетих година. Неке од првих породица које су се овде настаниле биле су: Бојић, Грубнић, Илић, Јовић и Марковић.
Данас у Бризбану постоје три српске православне цркве посвећене св. Николи. Све три су настале из једне црквене општине, основане 25. септембра 1953. године. Та црквена општина и парохија је, 12. новембра 1956. године, купила плац и потом изградила дом у улици Бејлис у Тувонг-у (Bayliss Street, Toowong). У време настанка раскола, 1963. године, већина чланова ове црквене општине је гласала за јурисдикцију епископа Дионисија. Остатак парохијана који су, на челу са свештеником, били противу раскола, изабрали су за себе поверенство и отпочели са посебним богослужењима 29. марта 1964. године. Данас се њихова црква налази у улици Рос.
Дом у Тувонгу је временом постао неприкладан. Након спора око места за градњу цркве, друга група верних из Тувонга је, 15. децембра 1974. године, отпочела градњу цркве у Вејколу, где је потом настала трећа црквено-школска општина, посвећена истом светитељу.
Чланови и парохијани који су остали у Тувонгу, данас сачињавају црквену општину у Валчер улици.
Овде ћемо хронолошким редом изложити заједнички почетак црквеног живота у Бризбану, а потом наставити са историјатом појединих црквених општина.
 
* * *
 
По сећању старијих чланова, прва српска (или југословенска) организација у Бризбану, основана је 12. децембра 1949. године под именом Клуб Свети Никола (или Свети Сава?), а први председник је био Радослав Ковачевић. Клуб није дуго постојао, угасио се 1. фебруара 1950. године.
Из првих окупљања Срба у Бризбану настало је и Удружење југословенских нових усељеника – Бризбан. Прва скупштина овог Удружења одржана је 23. марта 1952. године,[1] на којој је 29 чланова оснивача формирало Југословенски клуб и изабрало његов први управни одбор. Прва редовна годишња скупштина чланова Југословенског клуба нових усељеника – Бризбан одржана је 18. јануара 1953. године, у присуству око 50 чланова. Скупштина је поново изабрала чланове претходне Управе.
Током формирања и рада овог Југословенског клуба, 1952. и 1953. године, водили су се разговори и о оснивању цркве и школе. Било је подељених мишљења. Неки су желели да се настави са клубом, док су други сматрали да би било боље формирати црквену општину. Чланови, који су били за оснивање црквене општине, сазвали су оснивачку скупштину која је одржана у сали англиканске цркве Св. Лука у центру града (Brisbane City), 25. септембра 1953. године. Тада је формиран црквено-школски одбор, који је убрзо преузео вођство у пословима мале заједнице. Први председник црквене општине је био Душан Вујадиновић. За заштитника је једногласно изабран св. Сава. Међутим, нешто више од годину дана потом, на ванредној скупштини 20. новембра 1954. године, већином гласова је одлучено да ће црквена општина носити име св. Николаја.
Богослужења и окупљања Срба су се најпре обављала у изнајмљеним просторијама англиканске цркве Св. Лука у центру града. У почетку, све до 14. фебруара 1954. године, служио је руски православни свештеник, а потом је за пароха изабран свештеник Будимир Ђукић, који је у то време у Новом Јужном Велсу имао фарму банана.
Осим црквено-школске општине, 1952. године је основан и Фонд краља Александра, са задатком да помогне сиромашнима, старима и болеснима. Неколико година потом, основан је и Краљев фонд, који је постојао све до 1963. године, имајући посебну благајну и књигу записника.[2]
Организовању црквеног живота међу Србима Бризбана допринео је њихов парох Будимир Ђукић, који се ту доселио 30. септембра 1950. године, и остао све до своје смрти, 30. јануара 1968. године. У време када су српски свештеници у Аустралији били врло ретки, присуство свештеника је било велико преимућство и олакшавајућа околност. Осим свештеника Ђукића, око организовања црквене општине, између осталих, веома се потрудио и Душан Вујадиновић, предратни судија из Краљевине Југославије, који је по доласку у Аустралију радио као чистач на улицама Бризбана.[3] Касније, захваљујући његовом знању и залагању, ова црквена општина је, 8. децембра 1955. године, регистрована као Српска православна црквено-школска општина Св. Николе, Квинсленд.[4] Као ретко која друга организација или црква, она је преко гувернера Квинсленда, сер Џона Дадлија (Sir John Dudley), добила регистрацију краљичиним указом (Letters Patent).[5] Председник црквене општине је у то време био Милијан Бранковић.
Англиканска црква и њене просторије служиле су Србима за привремено окупљање и богослужења. Захваљујући ентузијазму свештеника и парохијана, црквени живот се постепено развијао, тако да су убрзо сакупљена средства, којима је 17. јула 1956. године (по некима 12. новембра 1956.), купљен плац, у то време ван града, у улици Бејлис у Тувонг-у (Bayliss Street, Toowong). Одлуком седнице црквеног одбора од 23. јуна 1957. године, решено је да се на њему најпре изгради дом. Под надзором Боре Вукотића дом је, за непуне три године, подигнут добровољним радом и прилозима парохијана. Освећење је обавио парох Будимир Ђукић, 3. маја 1959. године, у присуству око 400 људи. Та сала, или дом, имала је покретни олтар, па је служила за богослужења, забаве, фолклор, школу и остала окупљања и потребе црквене општине.
Интересантно је напоменути да је у то време црквени одбор решио „да тутор купи материјал за мантију оцу Будимиру, јер му је она дотрајала, носи је још из земље.“[6]
Архијерејски заменик протојереј Илија Булован је посетио ову црквену општину 15. фебруара 1960. Он је одржао састанак са црквеним одбором, упутио их у духовним и административним стварима, служио Свету литургију и поучио парохијане.
Посета краља Петра Србима у Бризбану од 4. до 11. октобра 1960. године је била велики и значајан догађај, поводом кога је у црквеном дому служио руски епископ са свештеницима. Долазак тако високе личности је снажио и учвршћивао заједницу.
Али, већ крајем 1962. године, на редовној годишњој скупштини се није могао изабрати управни одбор, па је парох Будимир Ђукић поставио привремено поверенство. Убрзо је и раскол изазвао поделе са далекосежним последицама. Већина чланова се определила за епикопа Дионисија. Сматрајући да треба да послуша глас већине, у прво време је и парох пристао за онима који су затражили пријем у јурисдикцију епископа Дионисија. Не дуго потом, он се ипак определио за останак под јурисдикцијом српског Патријарха.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Црквене општине Св. Никола, Бризбан, Записник седница, књ. 1, стр. 3.
  2. Архив Црквене општине Св. Никола, Бризбан, Записник седница, књ. 1.
  3. Аустралијска влада није признавала новодошлим Србима готово никакве квалификације. Као бивши судија, Душан Вујадиновић је са смирењем прихватио овај посао и намерно се на њему задржао остатак живота. Шездесетих година прошлог века он је погинуо несрећним случајем на послу.
  4. На основу списка који нам је ставио на располагање брат Младен Богдановић, трећи по реду председник ове ЦШО, у могућности смо да објавимо имена свих који су тада постали чланови Општине: Вујадиновић Душан (први председник), Милијан Бранковић (други председник), Шиљеговић Владимир, Петровић Радивоје, Николић Радисав, Николић Предраг, Станојевић Драгољуб, Јовић Божидар, Драгуљовић Перо, Нешић Рафаило, Уљаревић Шпиро, Глишић Радивоје, Тејић Милан, Црњански Милош, Икач Илија, Рогоћ Богољуб, Караџић Војислав, Анђелковић Стојан, Мартиновић Трифун, Обрадовић Иван, Трифуновић Ђуро, Јерић Саво, Гроздановић Љубомир, Милошевић Живорад, Бига Божо, Ивановић Миодраг, Милошевић Миливоје, Богдановић Младен, Бојић Шпиро, Николић Јован, Влајић Богољуб, Миловановић Момир, Милошевић Стојан, Антић Боривоје, Милојевић Милијан, Арсић Љубомир, Ковачевић Радош.
  5. Letters Patent је специјални указ, или отворено писмо, којим монарх или влада додељује екслузивно право или статус извесној организацији или особи. Оваквим писмом или указом се може доделити одређени грб, могу се установити специјалне високе функције и представништва у влади или друштву или се може одобрити стварање корпорације. Оваква писма су обично у виду диплома, попут академских степена које додељују крунске или државне образовне институције. Израз „патент“ се данас често односи на документ којим се додељује ексклузивно право на одређени изум.
  6. Архив Црквене општине Св. Никола, Бризбан, Записник седница, књ. 3.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.