ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ НИКОЛА, БЛЕКТАУН, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
33-37 Second Avenue, Blacktown, NSW
 
Почетком педесетих година прошлог века, у време када су новодошли Срби из европских заробљеничких логора, са породицама или као самци, још увек живели у разним баракама и изнајмљеним собама, када још нико од њих није поседовао своју кућу, једна група српских домаћина[1] повела је иницијативу да се у њиховој средини најпре изгради Божији храм и оснује српска црква у северозападном делу Сиднеја, Блектауну (Blacktown).
Са том идејом су отишли код двојице школованијих људи: генералштабног капетана прве класе, Александра Митровића и студента технике Јована Томића, који су свесрдно прихватили замисао и одмах отпочели припреме за оснивачку скупштину. Упутили су позиве Србима из Блектауна и околине, за састанак у сали Уметничке школе (School of Arts), 28. децембра 1952. године. Тога дана се окупило 29 људи, којима је Јован Томић подробније објаснио разлог за овај састанак. Упркос, по њиховом мишљењу, малог броја људи, скуп је изгласао да се оснивачка скупштина одржи, и изабрао је за председавајућег Александра Митровића.[2] Председавајући је потом прочитао одређене делове Устава Српске цркве, који се односе на оснивање црквено-школске општине и потом позвао присутне да одаберу коме ће она бити посвећена. Предлог Лазара Живковића, да се за покровитеља узме св. Никола, крсна слава ђенерала Драже Михајловића, једногласно је примљен. Формиран је и кандидациони одбор, преко кога је изабрана прва управа новоосноване црквене општине Св. Никола: председник Александар Митровић, подпредседник Блажо Поповић, секретар Мирослав Милекић, благајник Светозар Спасојевић и други.[3] Милан Чалић је потом предложио да се, и поред овог избора, након месец дана одржи друга скупштина, јер у околини има још много Срба који нису обавештени. Предлог је прихваћен, с тим да изабрани црквени одбор остане до тада на дужности.[4]
Следећа оснивачка скупштина сазвана је за 17. јануар 1953. године, на истом месту. На тој скупштини је било присутно тридесетдвоје људи. Скупштина је усвојила правила, која је 3. марта 1953. године, по овлашћењу патријарха Викентија, одобрио архијерејски намесник протојереј Булован. Такође, потврђена је и одлука о оснивању црквено-школске општине и поново је изабран црквени одбор, чије уже председништво је остало у истом саставу. [5] Донета је одлука да се купи плац за цркву, а сваки члан се обавезао на суму од по 10 фунти. Скупштина је упутила молбу тројици тадашњих сиднејских свештеника: Светозару Секулићу, Илији Буловану и Миленку Стефановићу, да наизменично врше богослужења једном месечно. Прва двојица су прихватили, а трећи је одбио, тако да је прву Литургију отслужио прота Илија Булован, у истој сали, School of Arts, у Блектауну, на Сретење 15. фебруара 1953. године. Одмах потом, свештеник Светозар Секулић је прихватио да буде њихов парох, остајући на тој дужности десетак година, од јануара 1953. године све до децембра 1963.[6]
У градској четврти Лепингтон, недалеко од Ливерпула, живело је око шеснаест српских породица. Председник Митровић са неколико чланова црквеног одбора, заказали су састанак са њима 2. априла 1954. године, и на њему изнели планове и потребу градње цркве у Блектауну. Такође, на том састанку је Милисав Васовић прихватио да бесплатно води недељну школу за српску децу у Лепингтону.
Недељна школа у Блектауну је почела са радом 2. маја 1954. године. Учитељица Мица Кркуш је бесплатно радила, спремивши два позоришна комада, са којима су деца постигла велики успех и гостовала у неколико црквених општина у Сиднеју. Архијерејски намесник за Аустралију, протојереј Булован, том приликом је у листу “Слога” од 24. децембра 1954. јавно похвалио ову црквену општину, рекавши да је ова црквена општина почела са око двадесетпет чланова, а сада броји око 70. Већ су купили и комад земље за градњу цркве, али нарочиту похвалу заслужује недељна школа са око двадесеторо деце.[7]
Убрзо по оснивању црквено-школске општине, управни одбор је купио један плац у Блектауну за нову српску цркву. План за цркву израдио је инжењер Бајић из Београда. Према договору, зидање храма је требало да почне 1952. године. Међутим, општина није хтела да изда дозволу за градњу цркве и сале на купљеном плацу, нудећи неке друге алтернативе. Спор са општином је трајао више година, у току којих се црквени одбор жалио разним државним надлештвима, тражио помоћ од Англиканске цркве, па чак и од Аустралијског савета цркава, али је све било узалуд. Како није било изгледа да се дозвола добије, управа је ставила у дужност своме члану Николи Ћуку да пронађе друго земљиште за будући храм. Ћук је пронашао плац на Другој авенији, у близини железничке станице, у вредности од 2.800 фунти, који је купљен јула 1959.
Коло српских сестара при овој црквеној општини, основано је на ванредној годишњој скупштини 11. августа, 1957. године. Из извештаја црквеног одбора за ту годину, види се да је вођено више разних акција, међу којима је била и акција сакупљања новчане помоћи појединим Србима који су били болесни или у каквој невољи. На овој скупштини је одређена и делегација за Црквени савет Новог Јужног Велса.
Свештеник Славко Нићетин, који је стигао из Европе у октобру 1956. године, примљен је у ову црквену општину. Одбор се постарао око његовог смештаја, запослења и најнужнијих ствари. Међутим, он је само кратко време провео као свештеник ове црквене општине, отишавши за Мелбурн већ у децембру 1956. Тако су опет остали без сталног свештеника, замоливши поново оца Светозара Секулића да их повремено опслужује. У ту сврху, током следећих година, црквени одбор је проти Светозару Секулићу, плаћао 1 фунту недељно за возну карту, а прота је и њу поклањао у болеснички фонд Луке Беговића. Осим тога, сваке године о Богојављењу прота Секулић је обилазио домове и сав приход давао црквеном одбору, тако да је служио сасвим бесплатно.[8]
У међувремену, црквени одбор је покушавао да сакупи довољно новца за куповину земље и изградњу цркве и сале. На ванредној годишњој скупштини 14. септембра 1958. године, подигнута је годишња чланарина на 6 фунти годишње, што је изазвало оставку неких чланова. Осим тога, међу члановима црквене општине су се већ дуже времена сукобљавала мишљења, да ли да се најпре зида сала или црква? На истој ванредној скупштини ово питање је стављено на гласање. Простом већином гласова одлучено је да се најпре подигне црква. Та одлука је такође, проузроковала оставку неколико чланова црквеног одбора, који су желели да се прво изгради сала.[9] Касније, њихова жеља је ипак превагнула.
Почетком 1960. године на купљеном земљишту изграђена је црквена сала, која је освећена 19. децембра 1960. године. Чин освећења је извршио протојереј Илија Булован, уз саслужење протојереја Светозара Секулића и Душана Поповића. Претходно, у септембру 1960. године, у новоизграђеној сали је дочекан краљ Петар ИИ, приликом свога обиласка аустралијских Срба. Његовом дочеку је присуствовао велики број Срба који су дошли да виде свога Краља и изразе своју љубав и поштовање. Све до изградње храма, сала је служила, како за окупљање парохијана, тако и за богослужења.
У току 1961. године, добровољним прилозима и радом парохијана, на црквеном имању је подигнута зграда за смештај старих и немоћних Срба, у коју је одмах усељен стари Лука Беговић, дугогодишњи члан ове црквене општине.
Крајем 1962. и почетком 1963. године, црквени одбор, на челу са протом Секулићем, успоставио је у везу са двадесетак домаћинстава из околине Ричмонда (Richmond), на удаљености од око 17 км од цркве. То су били већином Македонци, који су ту живели више деценија, и који су радо прихватили позив да се прикључе овој црквеној општини. Касније, након стварања македонске цркве, они су се повукли.

Црква Св. Николе, Блектаун.

Настанком раскола дошло је до одређених последица по живот и рад црквено-школске општине. Сазвана је ванредна скупштина за децембар 1963. године, на којој је готово једногласно донета резолуција, у којој се између осталог каже: “Црквено-школска општина Св. Никола из Блектауна Н.Ј.В. Аустралија, ставља се под јурисдикцију Америчко-канадске епархије на челу са Њ. Пр. Епископом Господином Дионисијем, са свом својом имовином.
Убудуће никаква наређења ни у каквом погледу неће се примати од Њ. Св. Патријарха Г. Германа и Светог архијерејског синода из Београда, већ једино од Америчко-канадске епархије.
У потпуности се прихвата одлука Десетог црквено-народног сабора Српске православне епархије за Сједињене Државе Америке и Канаду, одржаног на дан 13. новембра 1963.”[10]
Ова резолуција је достављена свим члановима црквене општине, као и осталим организацијама и српским новинама у Аустралији. Са своје стране, парох ове цркве, протојереј Секулић, бележи:
“Када је 1963. године Свети архијерејски синод Српске православне цркве покренуо поступак против епикопа Дионисија… ова општина, на седници одржаној почетком децембра исте године, отишла је у раскол. Ја у раскол нисам хтео да идем те сам их напустио. Последњу Свету литургију сам отслужио на храмовску славу Св. о. Николу, 19. децембра 1963. године и том приликом су ми запријетили да се не бих усудио да спомињем Њ. Светост Господина Германа.”[11]
Након одласка протојереја Секулића, управни одбор је замолио свештеника из Њу Кастла (New Castle) Живка Поповића, који је пришао јурисдикцији епископа Дионисија, да повремено опслужује и ову црквену општину, на шта је он пристао све до свог одласка у Аделаид.
Током 1964. године, епископ Дионисије у пратњи архимандрита Димитрија (Балаћа) долази у посету овој црквеној општини. Поводом тога за државу Нови Јужни Велс је формиран одбор за дочек, 28. маја 1964. године, на челу са свештеником Живком Поповићем. Председник Александар Митровић је израдио детаљан план боравка у Блектауну и потом одржао поздравни говор на дочеку гостију који су провели један диван дан са Србима из ове околине.[12]
Ванредна скупштина је одржана 22. јануара 1966. године, по питању богослова Љубомира Вучуровића, који је понудио да бесплатно опслужује ову црквену општину у року од две године, уколико она издејствује његово рукоположење код надлежног епископа. Ово питање је позитивно решено већином гласова и црквена општина је, преко свог представника Димитрија Јовановића, то и затражила. Међутим, епископ Дионисије је одбио да га рукуположи због противљења црквене општине из Кабрамате.[13]
У свом рукопису под насловом “Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну”, њен дугогодишњи председник Александар Митровић бележи да су најпре, 27. децембра 1965. године, изливени темељи за цркву. Потом, описује како је, годину дана касније, 29. јануара 1967. године, епископ Димитрије осветио камен темељац, уз саслужење свештеника Стефана Милојевића и Божидара Арчона. Том приликом епископ Димитрије је рукоположио Љубомира Вучуровића у чин ђакона,[14] а нешто касније и за пароха ове црквене општине. Он је служио без плате све до годишње скупштине 11. јула 1971. године, када је решено да му се поклони 300 долара, а убудуће, од сваког богослужења у храму по 8 долара.
На седници управног одбора од 3. јуна 1967. године, решено је да зидар Зотовић озида цркву само онолико колико се понудио да уради бесплатно, а то је предњи део унутрашњег зида до плафона. Након тога, радови ће се обуставити до добијања новца од продаје црквеног плаца на Санихолт улици. Потом је, 15. јануара 1968. године, склопљен уговор између црквене општине и зидара Ердеи Јаноша за довршење цркве. Према уговору, радови су почели 22. јануара 1968. године, а завршили се 22. марта 1968.
Даске за патос будућег храма понудио је 1. септембра 1968. године, на поклон Марко Мартић, на чему му је изражена велика благодарност. Управни одбор је, 7. јуна 1969. године, прихватио понуду иконописца Ђорђа Ђорђевића да им преда готове иконе за будући иконостас, а одбор ће их продавати члановима чије име ће се уписати на икони приликом њеног постављања. Кумови за освећење цркве: Светозар Спасојевић, Драгутин Пејовић, Милан Синђелић, Мирко Мартић и Љубисав Спасовић, изабрани су на седници одбора 3. октобра 1970.
Освећење новоподигнутог храма 13. јуна 1971. године, обавио је епископ Димитрије уз саслужење протојереја Славка Нићетина, свештеника Божидара Арчона и месног пароха Љубомира Вучуровића. Пре тога, на цркви је постављена спомен плоча са именима приложника.
Како се указала потреба за проширењем црквеног дома, планови су послани на одобрење општини у мају 1972. године. Када је општина то одобрила, одбор је сазвао ванредну годишњу скупштину за 24. септембар 1972. године, на којој је донета одлука о проширењу и састављен списак оних који су желели да помогну добровољним радом.[15]
Одређени број чланова и парохијана није био задовољан радом новог пароха. Стога је, на седници црквеног одбора 11. октобра 1969. године, поднета петиција којом се тражила ванредна скупштина по том питању, које је потом одложено, све до заједничке седнице управног и надзорног одбора, од 23. новембра 1972. године. Тада је решено “да се досадашњи парох ове општине, Г. Љубомир Вучуровић из оправданих разлога отпусти и да му се да писмена разрешница од 27. новембра 1972. године.”[16]
У међувремену, Коло сестара које је претходно помагало цркву, временом се угасило. Ново је основано 7. октобра 1973. године, на челу са Вером Јевтовић.
Како су опет остали без сталног свештеника, управа је 7. септембра 1974. године, решила да замоли епископа Димитрија да им за пароха постави Данила Милинковића. Епископ се више од годину дана није одазивао на ову молбу, па је црквена општина то поново затражила на својој седници 12. децембра 1976. године. Пошто ни после тога није било одговора, на састанку 15. јануара 1977. године, решено је да се пошаље делегација код епископа. Потом је, десет дана касније, још једна делегација одређена на састанку 25. јануара 1977. године, да би тек на ванредној седници управног одбора, којој је присуствовао и епископ Димитрије, 13. фебруара 1977. године, било решено да се за пароха ове црквене општине постави Данило Милинковић.
На годишњој скупштини 6. марта 1977. године, прихваћено је и то, да парох Данило Милинковић на неодређено време обавља дужности бесплатно, све док ова црква не буде финансијски ојачала. Касније, на седници црквеног одбора 25. јуна 1977. године, пароху је уручен пригодан поклон.
Иста годишња скупштина је одобрила нова “Правила Црквено-школске општине Св. Никола из Блектауна”. Међутим, касније их Епархија није одобрила, па је на седници управног одбора 2. фебруара 1978. године, одређен нови одбор за састављање Правила која би била поново предложена следећој скупштини на усвајање.
На следећој скупштини 5. марта 1978. године, парох Данило Милинковић је поднео извештај комисије од 11 чланова која је израдила предлог нових Правила. Након извештаја, скупштина је без јавног читања прихватила нова Правила, уз одобрење комисији да, пошто има довољан број чланова, у случају потребе може да у њима врши измене и допуне.[17] Међутим, ни ова Правила нису била одобрена од стране Епархије. На овој годишњој скупштини је такође, одобрена надокнада трошкова пароху, који је остао на тој дужности све до јуна 1981. године.
Иницијатива за подизање манастира Слободне цркве у Аустралији, потекла је из ове црквене општине. На седници управног одбора 17. јуна 1978. године, примљен је акт о томе да је Епархија усвојила предлог ове црквене општине о подизању манастира, истовремено налажући јој да одабере једну комисију од три члана који ће радити на томе. Тада су одређени и први чланови ове комисије, у саставу: Славко Дамњановић, Рајко Спасовић и Вукашин Јевтић. Њихови заменици: Иван Јевтовић и Бранислав Митровић. Након тога, вођење иницијтиве за подизање манастира су преузела епархијска тела, Савет и Епархијски управни одбор. Најпре је основан и фонд коме је додељен назив “Мисионарско-манастирски фонд”, али је на првој седници 3. фебруара 1979. године у Блектауну, на предлог пароха Милинковића усвојен само назив “Манастирски фонд”.
Након пароха Данила Милинковића, духовну бригу о овој парохији и црквеној општини је преузео свештеник Божидар Арчон. У то време, ради унапређења црквеног живота, управни одбор црквене општине је донео одлуку да се стара црквена сала, која је својевремено служила за богослужења и свечаности, сруши и на том месту подигне нови црквени дом са станом за свештеника. Овом пројекту се приступило 25. јула 1982. године, када је епископ Петар, уз саслужење месног пароха Арчона и јеромонаха Томе (Казића), осветио темељ. Захваљујући финансијској помоћи градске општине, дародавцу челичне конструкције Данку Ћосићу и добровољном раду парохијана, црквени дом са трособним станом за свештеника, саграђен је и освећен 1986. године. Освећење су обавили месни парох Божидар Арчон и јереј Драган Сарачевић.
У међувремену је јануара 1984. године, у периоду градње Црквеног дома, убијен тадашњи председник управног одбора Радојко Ђорђевић. Његово убиство није расветљено ни касније, када је 2005. године државно јавно тужилаштво обновило поступак.
Преласком протојереја Божидара Арчона на упражњену парохију у Кабрамати 1989. године, за пароха долази свештеник Драган Сарачевић. Заједно са управним одбором он започиње обнову рада Српске недељне школе и фолклорног ансамбла. Ангажовани су редовни учитељи, међу којима Драгиша Живковић, Милорад Јанковић и Љубисава Решидовић. Школа је радила сваког петка увече, када је служено и вечерње богослужење на коме су сва деца учествовала и одговарала. Захваљујући професору музике Маји Петровски, формиран је и мали дечји хор, као и школа клавира и виолине. У овом периоду се приступило како духовној, тако и материјалној обнови. Захваљујући побољшању организације, оснивању школе и фолклорног ансамбла, повећан је и број парохијана. У периоду од 1995. па до 2001. године, у парохијској канцеларији је два дана недељно био запослен државни социјални радник који је радио на збрињавању новодошлих Срба са подручја захваћених ратом.
Црква Св. Николе је обновљена и у њој су уграђени клима уређаји. Израђена је нова столарија у дуборезу, затим Христов гроб, свећњаци са водом и прописном вентилацијом, као и витражни прозори у византијском стилу. Санирани су темељи парохијског дома који је потпуно обновљен. Уграђена је нова кухиња, хладњача, клима уређаји и целокупан ентеријер је модернизован. Подигнуга је нова ограда, израђен бетонирани паркинг простор, и пикник павиљон.
Поводом педесетогодишњице трагичне погибије генерала Драгољуба Драже Михаиловића, 1996. године, донета је одлука да се на црквеном имању подигне његов споменик. У пројетку подизања су узеле учешћа све црквене општине сиднејског басена, као и српске националне организације. Споменик је изливен у бронзи према моделу кога је израдио академски сликар Радош Стевановић. Споменик је 2000. године осветио преосвећени епископ Никанор уз саслужење свештенства из Новог Јужног Велса. Поред локалних државних представника почасни гост је био Слободан Ћировић, тадашњи председник Равногорског покрета из Србије.
На седници од 7. марта 1997. године, црквени одбор је донео одлуку да се свети храм живопише. У ту сврху је ангажован академски сликар из Београда Радош Стевановић. Он је урадио већи део посла али је између њега, пароха и црквене општине избио спор око рокова и исплате, који је завршио на суду. Током судског процеса дошло је до бесправног отпуштања пароха од стране одбора црквене општине и сазива годишње скупштине 1. фебруара 2004. Епархијски савет је овај предмет доставио Црквеном суду, који је 4. маја 2004. године, донео одлуку о поништавању поменуте скупштине и због нецрквеног поступка искључио 13 чланова на одређено време, са забраном примања Светог Причешћа. У црквеној општини је сходно Уставу СПЦ постављено привремено поверенство.
У време бомбардовања Србије и Црне Горе, 1999. године, ова црквена општина је добила на дар од Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Алексеја Другог делић моштију светог Серафима Саровског и комадић од стене на којој је он провео хиљаду дана и хиљаду ноћи на молитви. Пренос светих моштију из руске црквене општине у Сиднеју је обављен градским улицама у свечаној литији коју је обезбеђивала полиција. Преносу су присуствовали државни представници, члан савезног парламента Френк Мосфилд са супругом, члан парламента НЈВ Пол Гибсон, председник општине Чарлс Лолс, амбасадор ондашње СР Југославије Драган Драгојловић са особљем амбасаде и генералног конзулата, као и генерални конзул Руске Федерације, са особљем руског конзулата.
Имајући у виду да је смењени управни одбор и после решења Црквеног Суда и Епархијског савета узурпирао власт у црквеној општини и црквену имовину, поверенство је донело одлуку да се затражи интервенција Врховног суда, државе Нови Јужни Велс. Врховни Суд је 21. октобра 2004. године, донео одлуку којом се имовина мора користити у сврхе у које је намењена, дакле за црквене потребе, богослужења, верске обреде и школу. Суд је такође поништио одлуку о давању отказа протојереју Драгану Сарачевићу и вратио га на ранију дужност. Поред тога што је оптуженима било забрањено да ометају надлежног пароха у вршењу свештеничке и учитељске службе, они су истовремено били осуђени и да плате судске трошкове.
На ово је уследила жалба осуђених лица, и да би се спречио даљи судски поступак дошло је до преговора. Том приликом надлежне црквене власти су се сагласиле са предлогом поверенства да се сви судски трошкови плате из црквене благајне, да осуђени предају власт поверенству, а да надлежни парох буде премештен на неку другу парохију. Оваквом решењу се надлежни парох успротивио на седници поверенства од 11. децембра 2004. године, после чега је разрешен парохијске службе у овој црквеној општини.
Одлуком администратора ове парохије архијерејског намесника протојереја Ђуре Ђурђевића и привременог поверенства, сазвана је 4. јуна 2005. године скупштина чланства црквене општине, на којој је изабран нови управни одбор, а за привременог пароха је 28. јула 2005. године, постављен протојереј Ненад Ђурашиновић.
 
Председници црквене општине Св. Никола из Блектауна:
 
Александар Митровић 1952 – 1955.
Светозар Спасојевић 1956.
Александар Митровић 1957.
Небојша Боројевић 1958 – 1960.
Ратомир Миловановић 1961.
Драгољуб Стојановић 1962.
Александар Митровић 1963 – 1964.
Драгутин Пејовић 1965 – 1966.
Љубивоје Џимрић 1967.
Ратомир Миловановић 1968 – 1971.
Љубисав Спасовић 1972.
Драгутин Пејовић 1973.
Милан Синђелић 1974.
Љубисав Спасовић 1975.
Драгутин Пејовић 1976.
Славко Дамњановић 1977.
Радојко Ђорђевић 1984.
Бранислав Вучетић 1984 – 1985.
Милић Маринковић 1986 – 1989.
Милорад Бодирожа 1989 – 1993.
Милан Стојчевић 1983 – 2002.
Илија Виторовић 2002 – 2004.
 

1. То су били: Светозар Спасојевић, Љубисав Спасовић, Ђуро Радиновић, Ратомир Маћић и Алекса Дамњановић.
2. За секретара Мирослава Милекића и за овераче: Јована Томића и Гојка Косановића.
3. Остали чланови првог црквеног одбора су били, тутори: Миле Станић и Ратомир Маћић. Чланови: Живко Кнежевић, Гојко Косановић и Љубисав Спасовић. Надзорни одбор: председник Драгомир Петровић, подпредседник Јован Томић и чланови Ђуро Радиновић и Момчило Брдаревић.
4. Архив цркве Св. Николе, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 1.
5. Остали чланови су били: рачуновођа Гојко Косановић; тутори Миле Станић и Ратомир Маћић; чланови: Љубисав Спасовић, Живко Кнежевић и Бранко Ђорђевић; надзорни одбор: председник Драгомир Петровић, подпредседник Јован Томић и чланови Влада Митровић и Ђура Радиновић; приређивачки: председница Бојана Томић и чланови Јулија Митровић, Момчило Брдаревић и Живан Томић.
6. Крајем 1956. године, одмах по свом доласку у Аустралију, око два месеца је у њој служио и свештеник Славко Нићетин, који је потом отишао за Мелбурн.
7. Архив цркве Св. Николе, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 4.
8. Аутобиографија протојереја Светозара Секулића, стр. 2.
9. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 11-12.
10. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 20.
11. Аутобиографија протојереја Светозара Секулића, стр. 6.
12. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 23.
13. Исто, стр. 24.
14. Исто, стр. 25.
15. Прилог у добровољном раду: Милан Синђелић, Љубисав Спасовић, Радојко Балтић, Драгутин Пејовић, Светозар Спасојевић, Владимир Митровоћ, Д. Милојевић, Мирко Мартић и Н. Миланковић. Приложили у новцу: Младен Ковачевић, Јован Обрадовић, Дања Миљковић, Митар Ревић и Будимир Стаменковић.
16. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 28.
17. Архив црквене општине Св. Никола, Блектаун, Александар Митровић, Историја Слободне српске православне црквено-школске општине Св. Никола у Блектауну, стр. 32.