ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
УВОД
 
О МАТИЦИ И ДИЈАСПОРИ
У прошлости је било мало покушаја озбиљнијих и објективнијих радова о српској дијаспори. Комунистичка влада у Југославији је зазирала од национално оријентисане српске дијаспоре. Своје време владавине у земљи, у другој половини 20. века, покушавала је да обележи паролама о „братству и јединству наших народа и народности“. To исто време српска дијаспора је проводила у политичким и покрајинским поделама, у међусобним свађама и клубској нетрпељивости, о чему ћe бити више речи у поглављу „О расколу“.
О последицама комунизма и различитим реакцијама на њега у земљи и дијаспори је и до данас писано, али би се још увек читаве студије могле написати јер, по свему судећи, још дуго ћe ce осећати резултати политичких и црквених раскола, који су нас пратили у 20. веку. У обраћању Десетом конгресу историчара Југославије 1998. године, један од виђенијих Срба дијаспоре, проф. др. Драган Недељковић, описује своје виђење узрока наше подељености:
„Жртвовање за Југославију, утапање у Југославију и занемаривање Српства због Југословенства. Српски расколи у Другом светском рату: два покрета отпора, четнички и партизански. Партијски злодух: занемаривање свесрпског националног интереса, …систематско разбијање српске националне свести и распарчавање српског националног бића. Измишљање нових нација черечењем српског народног тела и стварање услова за распад друге Југославије. Слаб имунитет Срба и огромна наивност у односу на нове идеје чија је суштина србофобија. Тито – човек огромног успеха а ништавног дела. Превара и изневеравање ‘братства-јединства’… Слом социјалистичке Југославије и грађански рат. Улога великих сила Запада: подржавање центрифугалних снага, сепаратизма и сецесије. Српски народ изненађен, потпуно неприпремљен за посткомунистичко доба. Поновно, уместо интернационалистичког, сада мондијалистичко уништавање српске националне свести: стварање комплекса о српској кривици и српској инфериорности. Нови српски расколи. …ужасни притисци европске заједнице, САД и НАТО пакта, који спроводе замисли новог светског поретка. Санкције српском народу – злочин великих сила. Нове сеобе и губитак српских крајина; нова исељавања, особито млађих стручњака, у иностранство. Три и по милиона Срба у расејању. Огромна дијаспора, без озбиљне подршке матице, на беспућу. Нове илузије и нови опсенари. Распад морала… Српски народ, изневерен од својих вођа и своје елите, остао на цедилу, упрљан, жигосан, осуђен. Потпуни пораз српске памети услед несхватања духа времена у коме се живи… Свемоћ медија и диктат једне суперсиле… Америчка империјалистичка демократија као превара: епоха неототалитаризма.“[1]
Интересантно би било спровести озбиљно истраживање о разлозима због којих се више милиона Срба налази ван своје земље. Према подацима Уједињених нација, почетком двадесет првог века, Србија је земља чија је стопа исељавања, према броју становника, једна од највећих у свету. Свакако да је код многих, осим ратних, политичких или родбинских разлога, жеља за материјалним добрима и вишим економским стандардом била од пресудног значаја. Након Другог светског рата, у поређењу са развијеним светом, вишедеценијско сиромаштво не само да је одвело многе Србе у иностранство, већ је повремено изазивало и својеврсну завист код оних који су остајали. To je стварало неку врсту друштвене препреке између Срба у отаџбини и оних у расејању.
Сувише дуго, Срби у матици и они у расејању готово да се нису могли разумети, иако су говорили истим језиком. Срби из дијаспоре онима у отаџбини углавном замерају на површном подражавању западне моде, на нераду, неорганизованости и немару. Истовремено, Срби у матици се не oceћajy лично одговорним за такво стање. Захваљујући диктатури којој су дуго били потчињени, многи сматрају да друштво не зависи од појединаца који нису на власти и не могу да утичу на његове токове и политичке промене.
Срби у отаџбини су били изложени политичким манипулацијама, социјалним (социјалистичким, потом грађанским и секуларистичким,) експериментима, друштвеним, политичким и војним притисцима, паду животног стандарда и духовном и материјалном осиромашењу друштва. Истовремено, пред осталим светом и уопште историјом, они су били главни носиоци српске националне стварности и будућности, а не дијаспора, која је за све то време била лишена било каквог значајнијег утицаја на догађаје у свету или у земљи. Због тога се чак, својевремено, код многих Срба у земљи, формирао утисак о још једном „терету“ – дијаспоре. Просто речено, многи Срби у отаџбини, који су били национално свесни, размишљали су приближно на следећи начин: – Ми се овде мучимо, а ви тамо уживате. Одавде сте отишли ради себе а не ради нас; а ми смо остали овде ради наше земље и народа, а нисмо побегли у свет, у бољи и лакши живот, ради својих личних прохтева. Од нас зависи будућност српства и ми ћемо тај терет изнети на својим леђима. Ви се тамо хвалите нашом историјом, оним што имамо и што смо овде постигли и урадили, док истовремено, сами ништа не доприносите и не помажете. Само мислите на себе. Ви тамо, као некаква компактна и утицајна заједница уопште и не постојите, ништа не значите и не доприносите, а долазите овде да нас саветујете и говорите нам шта треба да радимо!
Насупрот томе, код Срба из дијаспоре, у великој мери влада убеђење да здраво друштво почива на здравом размишљању и понашању појединаца, као и да се добром организацијом могу постићи одређене друштвене и политичке промене. Зависно од времена проведеног у иностранству, Срби у дијаспори су се привикли на ефикаснији начин рада и пословања, прагматичнији приступ политичким питањима и већу друштвену сигурност. Велики број Срба у дијаспори повремено размишља о повратку у своју земљу, под условом да тамо влада неко „нормално“ стање, које жељно већ деценијама очекују. Са њихове тачке гледишта, они би били први који би улагали у своју земљу и у свој родни крај, „да тамо није такав неред, лењост, небрига и неорганизованост“.
Одласком комуниста са власти крајем прошлог века, однос Срба у земљи према онима у дијаспори се постепено мењао. Два истраживања агенције Медијум Галуп, спроведена 2003. и септембра 2005. године, у сарадњи са Фондацијом Задужбина Студеница, показала су да последњих година грађани Србије имају убедљиво позитиван став и мишљење о Србима у дијаспори. Томе је допринела нешто другачија друштвена и политичка клима у земљи, као и став српске државе која је почела да успоставља чвршће везе са Србима у расејању, преко Министарства за дијаспору и других чинилаца.
Претходне међусобне замерке Срба, које су деценијама оптерећивале сарадњу и однос матице са дијаспором, имале су своју тежину и реалну основу. Међутим, разлози за овакво стање нису били у „сналажљивости“ Срба у расејању, као ни у „неспособности“ Срба у земљи. По нашем мишљењу, они се могу тражити у дуготрајном разбијању духовне и културне свести и идентитета овог народа агресивним начином и идејама попут просветитељства, затим југословенства, комунизма, потом материјалистичке секуларне потрошачке (хедонистичке) цивилизације, процесом политичке европеизације и глобализације српске земље и народа.
Због свега тога, ни слика у дијаспори до данас не изгледа ни мало ружичасто. Напротив. Неслога, нетрпељивост, политичке, покрајинске и друге поделе, неорганизованост, упорно одржавање локалних сеоских обичаја и традиције на нивоу фолклора, уместо ослањања на проверене вредности, урођене хришћанске вере и културе. По многим проценама, несхватање средине и времена, препуштеност случају, политичким и националним илузијама, узимали су свој данак у животима и душама Срба, како у земљи тако и у дијаспори. Било је, ипак, случајева где су Срби дијаспоре били нешто мало организованији, као на пример, поједине српске групе или заједнице у Америци. Међутим, значајнији резултати су углавном свуда изостали.
 
О ЦРКВИ
 
Када говоримо о Цркви чини се да је најпре потребно истаћи да не мислимо искључиво на некакав „црквени естаблишмент“, управу, организацију, епископе, свештенство разне црквене одборе, или чланове црквених општина и епархијских тела. Мислимо на све људе који у срцу носе хришћанску православну веру као најдрагоценије благо, који се сматрају члановима Једне свете саборне и апостолске Цркве, били они свештенство или не. Сви су на разне начине допринели на изграђивању себе и Цркве у својим местима и приликама. Стога, сви ми заједно чинимо Цркву о којој је овде реч.
Међутим, одувек се из жеђи и журбе за материјалним користима, зарадом и забавом, рађала и „телесна мудрост“ – повлађивање и робовање материјалном, која се кроз одређене периоде, као каква заразна болест, преносила са болесних на здраве. А у духовној слабости и пометености модерног човека, без здравог духовног васпитања, лако се изгубе осећање и смисао за праве вредности и истиниту веру. Иако и сама опхрвана баластом савремених проблема, Црква, коју су српски исељеници и досељеници носили у свом срцу, уму и души, била је значајнија, стабилнија и спасоноснија у одржању свог народа у расејању. Показало се већ много пута, да су права вера и истинске вредности издржале пробу историје. Будући да нису од људи, већ од Духа Божијега, ове вредности су одувек побеђивале дух овога света и преображавале пролазно и привремено у непролазно и вечно.
Захваљујући малобројним свештеницима, ентузијазму појединаца и верног народа у расејању, православна вера и Црква су од првих дана биле покретачка снага, ослонац и темељ српске заједнице у дијаспори. Јер, иако није имала подршку од људи, Црква је увек имала моћног заштитника и покровитеља на Небу, Онога који је победио свет и смрт. Тако су ови људи, то јест Црква Божија, били у стању да носе терет изгнанства, прогона, потцењивања, неразумевања, прикривеног, подмуклог или сасвим отвореног непријатељства. Црква је на многе деловала као тихо пристаниште, дом Очев или као изгубљена отаџбина и земаљска и небеска. Природно, они који су у њу улазили, или су се у њој налазили, носили су са собом и све своје способности и врлине, али и проблеме, мане и недостатке. Тако су организовање и живот парохија и црквених општина били у многоме оптерећени и баластом политике, фолклора и клупског менталитета.
Многи су покушавали да пронађу узроке наше готово пословичне неслоге, духовног осиромашења, моралног пада и материјалног и државног неуспеха. Али, за Цркву то није ништа ново. Бура, која у последња времена тишти биће српског народа, није нова за Цркву. Њено хиљадугодишње искуство богато је биткама које је дух стихија овога света водио узалуд противу Духа Светога, Духа разума, Духа страха Божијег. За пример, ево једног сведочанства од пре шеснаест векова.
У време завршне фазе борбе са тринитарним јересима у 4. веку, св. Василије Велики, у својој књизи „О Светом Духу“, пише: „Са чиме могу да упоредим нашу данашњу ситуацију? Она је слична поморској битки, потпаљиваној старим свађама, коју воде људи који воле рат, који негују мржњу једни према другима… Неред и пометња се не могу описати; али, најгоре зло од свих тек подиже главу: када људи падну у очајање за свој живот, они узимају себи право на сваку врсту покварености… Они ћe непрестано покушавати да поразе један другога, чак и ако њихови бродови тону у амбис. Ми нападамо један другога, бивамо оборени једни од других. Ако нас непријатељ не нападне најпре, ми бивамо рањени од својих другова; ако је неко рањен и падне, бива изгажен од својих сабораца. Иако смо уједињени у нашој мржњи према заједничком непријатељу, чим се он повуче, ми налазимо непријатеља један у другоме. Ко би могао да састави списак рањеника? Неки су пали у борби са непријатељем, неки су издани од својих савезника, други су жртве неспособности својих воћа. Пометња коју су смислили моћници овога света изазвала је слом људи снажније него ураган или торнадо. Терор општег уништења већ виси над нама и упркос томе они настављају са својим ривалствима игноришући сваки смисао за опасност. Приватна непријатељства су овим људима важнија од борбе читавог народа… Они се боре једни против других грубим речима. Готово су напунили Цркву бесмисленим вапајима и неразумном виком своје галаме. Они стално изврћу учење истините религије, некада му додајући а некада одузимајући… Богонадахнуто Свето Писмо је немоћно да посредује међу завађеним странама, нити апостолска традиција може да им понуди услове за измирење, јер сваки човек у својој арогантној самообмани мисли да њему више приличи да наређује него да он сам некога послуша.
Како никакав људски глас није довољно снажан да би се чуо у таквом метежу, рачунам да је тишина много кориснија од речи. Шта више, задржан сам и речима Пророка: „Зато ћe обазриви ћутати у ово време, јер је зло време“ (Амос 5, 13); време када неки саплићу своје ближње; једни ударају човека који је већ пао, други аплаудирају, али ни један није довољно милостив да пружи руку помоћи уморноме, иако стара пословица каже: „Ако видиш где је ненавиднику твоме пао магарац под теретом својим, немој да га оставиш него му помози“! (II. Мојс. 23, 5). Ово сигурно није случај данас! Због чега? Љубав многих је охладнела; нема више слоге међу браћом; само име јединства је презрено; хришћанска самилост и сузе саосећања се не могу нигде више наћи. Нико више не прима слабога у вери, (Рим. 14,11) него узајамна мржња пламти жестоко међу браћом, тако да их пад ближњега много више радује него успех свог властитог домаћинства.
Они, који суде заблуделима немилосрдни су и огорчени, док они који суде честитима неправедни су и непријатељски расположени. Ово зло се тако чврсто укоренило међу нама, да смо постали суровији од звери: оне се бар сакупљују у чопоре по својим врстама, док ми чувамо нашу најдивљачкију тактику за чланове нашег домаћинства…
Ја сам се научио из примера оних младића у Вавилону, да када нема никога да подржава ствар истините вере, ми морамо да извршимо нашу дужност сами. Они су певали химну Богу, бачени усред огњене пећи, не мислећи о мноштву које је одбацило истину, него су били задовољни да имају један другога – иако их је било само тројица.
Зато нас мноштво непријатеља уопште не плаши, него ми показујемо нашу веру у помоћ Светога Духа и храбро објављујемо истину. Иначе, било би потпуно бедно да се тако лако од ових људи хули на Духа и руши истинита Вера, док се ми, имајући тако моћног Покровитеља и Заштитника, снебивамо да бранимо учење које је очувано још од отачких дана, у непрекинутом низу до сада!“
Сматрамо да ове речи св. Василија Великог ни до данас нису изгубиле ништа од своје вредности и свежине.
Аутори
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Драган Недељковић: „200 Страница о српству“, реч на другој пленарној седници Десетог конгреса историчара Југославије, у Београду, 17. јануара 1998. године – http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/04/article-02.html

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.