ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ НИКОЛА, ЈУЖНИ БРИЗБАН, КВИНСЛЕНД
243-247 Vulture Street, South Brisbane, QLD
Половином 1963. године, вести о расколу су долазиле са свих страна, а црквене општине су, једна за другом, сазивале ванредне скупштине на којима се гласало за останак под јурисдикцијом Патријарха или прелазак у јурисдикцију епископа Дионисија. Већина чланова ове црквене општине се определила за епикопа Дионисија.
У почетку је и парох Будимир Ђукић био са већином, али се убрзо потом определио за останак под јурисдикцијом српског Патријарха. Из тог разлога је црквени одбор забранио пароху да врши службе у црквеном дому у Тувонгу. Тако је на прослави Св. Саве, 26. јануара 1964. године, служио руски свештеник, док је свештеник Ђукић, стајао позади у храму. Након овог догађаја, парохијани, који су остали у крилу Српске цркве, потражили су са свештеником друго место за богослужења. Од тада им је био забрањен приступ у дом у Тувонгу.
После свештеника Будимира Ђукића, у дому у Тувонгу су служили о. Драгољуб Петковић, о. Владимир Дејановић (по његовој изјави, од октобра или новембра 1969. до маја 1970.), о. Растко Нинковић, украјински свештеник о. Микулај Серђук и други.
Спроводећи одлуку Другог црквенонародног сабора, од 28. децембра 1967. године, при црквеној општини Св. Никола у Тувонгу је, од жена које су већ биле у њој активне, 12. маја 1968. године основано Коло српских сестара Света Петка, а прва председница је била Ковиљка Миловановић. На дан Св. Петке, о првој слави исте године, парох Драгољуб Петковић је Колу поклонио икону Св. Петке и пресекао славски колач. По преласку у улицу Валчер, у Јужном Бризбану, сестре су наставиле своју мисију под именом и заштитом Свете Тројице, настављајући традицију првобитног кола у Тувонгу. Прва председница Кола сестара је била Ангелина Горупенко, подпредседница Сава Ћук, секретарица Грозда Касап и благајница Драгица Милојевић.
Судски спор, око тога која је страна правни наследник регистрације (Letters Patent) покренут је 20. септембра 1968. Убрзо су обе стране позване на рочиште, али је суђење одложено због неспремности. То се поновило и следећих неколико година, тако да се читав процес веома одужио. Суд није био у стању да донесе коначну одлуку коме имовина припада па је, 1970. године, наложио да до заједничког договора имовина буде у поседу оних чланова који су остали у Тувонгу. Од тада се ова црквена општина званично зове Слободна српска православна ЦШО Свети Никола, Бризбан.
Тужба око власништва црквене имовине је поново покренута током 1972. године. Вероватно стога, што случај и овога пута није био довољно припремљен, судија је одлучио да са правне стране није јасно ко представља наследника имовине и краљевског указа о оснивању. Након тога, судски поступак је суспендован, а спор око имовине је остао на мртвој тачки, оптерећујући црквени живот и ометајући успешно планирање и рад на организацији цркве.
Због потребе за проширењем, 1968. године је купљено имање у Вејколу (Wacol), које је све до 1974. године служило за излете. Известан број чланова је био за то да се на овом имању гради црква. У међувремену је сала у Тувонгу оштећена, за време поплаве 1974. године. Мишљења су била подељена: градити цркву у Вејколу или остати ближе центру града? Одржане су две скупштине, на којима се гласало по том питању. Група која је била за Вејкол добила је незнатну већину гласова. Али, пошто није могло доћи до споразума, већа група је 16. децембра 1974. године, отпочела градњу цркве у Вејколу.
Чланови, који су били за то да се остане ближе центру града, купили су по повољној цени 7. децембра 1975. године методистичку цркву у улици Валчер (Vulture Street), у Јужном Бризбану. Црква је имала и повећу салу са потребним помоћним просторијама. За поверенике (трастије) су изабрани: Драгољуб Станојевић, Драгољуб Ребић и Жарко Вујић. Поправљену и преуређену цркву је осветио епископ Петар, 12. новембра 1978. године. Исте године је почела са радом и фолклорна група под именом Косовка.
Нерешено стање у вези наследства првобитне црквене општине је потрајало све до 1985. године, када су се, на сахрани Боре Вукотића, срели представници две стране, Милош Илић и Ратко Нешић, и договорили око предлога за решење судског спора. Ситуација је била таква, да је свако отишао на своју страну и да су у Бризбану, од оригиналне, настале три црквено-школске општине које су се самостално развијале, служећи Богу и српском роду. Нагодба у вези судског спора је била следећа: да црквена општина у улици Рос задржи право на указ о регистрацији (Letters Patent), сву архиву пре 1964. године и пола сале. Црква у Вејколу другу половину сале, а црквена општина у улици Валчер је већ однела своју половину када су напустили салу, обзиром да су је пре тога користили и од ње узимали сав приход, помоћу кога су купили ново имање.
Крајем осамдесетих година постојали су и планови да се две црквене општине, из улица Рос и Валчер, уједине како би се заједничким снагама изградило нешто боље, али се потом, од уједињења одустало.
Осим Кола српских сестара, ова црквена општина има још и грађевински одбор, приређивачки одбор и Удружење ратних заробљеника.
Свештеници који су служили у овој парохији:
Будимир Ђукић
Драгољуб Петковић
Микулај Серђук (украјински свештеник)
Милан Цветковић 23. фебруара 1978 – 25. јуна 2006.
Никола Стефанов, од 25. јуна 2006. до данас
* * *
Председници ЦШО у Шарлот улици и у Тувонгу:
Душан Вујадиновић од 25/9/53. до 10/10/54.
Милијан Бранковић од 10/10/54. до 4/11/62.
Младен Богдановић од 4/11/62. до 10/11/63.
Боривоје Вукотић од 10/11/63. до 6/12/64.
Петроније Стефановић од 6/12/64. до 4/12/66.
Мирослав Кангрга од 4/12/66. до 19/11/67.
Душан Влаисављевић од 19/11/67. до 2/3/69.
Радивоје Петровић од 2/3/69. до 8/3/70.
Жарко Вујић од 8/3/70. до 14/3/71.
Душан Влаисављевић од 14/3/71. до 19/3/72.
Младен Богдановић од 19/3/72. до 17/3/74.
* * *
Председници ЦШО у Валчер улици:
Драгољуб Станојевић
Миливоје Милошевић
Радослав Ковачевић
Ђорђе Ђукић
Миодраг Миловановић
Бошко Чубрило
Синиша Јеличић
Радисав Николић
Милан Илинчић
Властимир Цветковић (садашњи председник)
Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?
Pomaжe Bog,
Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
У напред најлепша хвала
Владимир