ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВ. НИКОЛА, ВЕЈКОЛ, КВИНСЛЕНД
48 Bandara Street, Wacol, QLD
 
Сала у Тувонгу није била прикладна за богослужења, па се осећала потреба за изградњом цркве. Подношена је молба општини за дозволу за градњу цркве на постојећем имању у Тувонгу, али је она одбијена, јер није било довољно простора за цркву и паркинг. Због тога се морало тражити веће имање на којем би се градила црква и пратеће просторије.
Залагањем Јована Лазовића, Војимира Никетића и Јована Гаћеше, пронађено је имање у Вејколу, површине од приближно једног хектара (2,5 акра), које су они 10. септембра 1968. године, купили на своје име, платили кауцију и узели од банке кредит, заложивши као гаранцију своје куће. Они су то имање понудили управном одбору црквене општине у Тувонгу. Управа је одбила да купи имање из касе црквене општине, али је одобрила да се од чланова парохије прикупљају паре за исплату имања, које би се, за сада, користило за излете. За шест месеци имање је отплаћено и потом пренето са приватних лица на Слободну српску православну цркву, Епархију за Аустралију и Нови Зеланд, са седиштем, у то време, у Сиднеју.
Од 1968. до 1974. на имању су одржавани излети, а свештеници, отац Растко Нинковић и отац Драгољуб Петковић, служили су и неколико служби Божијих под шатором на имању. Међутим, свима је недостајала црква, па се у Тувонгу 1973. и 1974. године воде интензивни разговори о томе где да се гради црква. Једна група чланова је била за то да се црква купи или гради ближе центру града, а друга група је била за то да се црква гради на већ постојећем имању у Вејколу. Тако је, 16. септембра 1973. године одржана скупштина чланства на којој је већина била за то да се нова црква гради у Вејколу.[1] Међутим, ова одлука није била пуноважна јер је гласање било јавно. Тако је, под председништвом епископа Димитрија, 8. децембра 1974. одржана нова скупштина у Тувонгу. Гласало се по питању: да ли да се гради нова црква у Вејколу или да се купи готова понуђена црква у Бризбану? Гласање је било тајно. Од 93 присутна члана, 49 је гласало да се црква гради у Вејколу, а 44 да се купи готова црква. Иако су сви претходно обећавали да ће се мањина покорити већини, ипак није дошло до тога. Велико незадовољство је владало међу члановима мањине, а пошто није било велике разлике између две групе, свака је кренула својим путем.
Већ сутрадан, по храмовној слави Св. Никола, која је прослављена 15. децембра 1974. годинеу Тувонгу, већа група је отпочела градњу цркве у Вејколу, копањем темеља, без икаквог новца пошто је новац ЦШО Тувонг био “замрзнут” због судског спора. Људи нису жалили ни физичког рада ни новаца да би саградили свој први храм у Бризбану. Очевици сведоче да су људи давали и јавно и тајно “да не зна левица што даје десница”, често се проналазио новац остављан испод цигле или алата на градилишту цркве, тако да се није знало ко су приложници. Они нису хтели да приме хвалу од људи, очекујући за своју жртву награду од Господа.
Црква је завршена и осветио је епископ Димитрије у недељу, 24. априла 1977. године. Поред епископа, саслуживали су и свештеници: протојереј Божидар Арчон парох из Канбере, протојереј Микулај Серђук, украјински свештеник из Бризбана, протонамесник Владимир Дејановић и бивши јеромонах Данило Милинковић, уз присуство великог броја угледних гостију из Канбере, Сиднеја, Мелбурна… Наравно, ту је било и мноштво народа из Бризбана и околине. Кум цркве је био инжењер Милан Богдановић.
За време градње храма у Вејколу, постојао је грађевински одбор од чланова из Тувонга,[2] који је водио послове. Када је црква завршена и освећена, одржана је 2. априла 1978. године оснивачка скупштина, којој је присуствовало 60 чланова. Нешто касније, 29. маја 1980. године, ова црквено-школска општина је регистрована код државних власти. После тога, 6. јула 1981. црквено имање у Вејколу је “купљено” од Епархије за 1 долар и пренето на црквеношколску општину Св. Никола у Вејколу.
Председници ЦШО у Вејколу су били: Душан Влаисављевић, Младен Богдановић, Ратомир Нешић, Живојин Видановић, Зоран Лазовић, Никола Ј. Влаисављевић и Стеван Влаисављевић.
Као што су сестре у Колу српских сестара неуморно радиле у Тувонгу, тако су и у новооснованој општини у Вејколу наставиле традицију првобитног Кола, под именом и заштитом свете Петке. Председнице кола у Вејколу су биле: Драгица Милојевић, Олга Тодоровић, Ружа Милићевић, Грозда Касап, Катица Гроздановић, Мирјана Лазовић, Десанка Јокић, Оливера Шамановић, Милка Влаисављевић, Зора Беланов, Мила Јолдић и Злата Пујић.
При цркви у Вејколу су служили следећи свештеници: Растко Нинковић прелази из Тувонга; епархијски ђакон Драган Јоцковић, кога је за презвитера рукоположио епископ Петар (Банкеровић) у Вејколу 25. марта 1979. Свештеник Драган је служио у овој парохији до 11. јануара 1981. године, када је поднео оставку, те је разрешен дужности. Свештеник Душан Стефанов од октобра 1984. до августа1990. Јереј Срђан Веселиновић, од фебруара до августа 1991. Парох Недељко Милановић од фебруара 1993. до 17. априла 1994. и свештеник Велибор Бојичић, који је на парохију дошао фебруара 1995. године. У честим периодима без свештеника, парохију су повремено опслуживали и свештеници из других градова: архимандрит отац Сава (потоњи Епископ славонски), отац Тома (Казић), отац Владимир Дејановић, отац Божидар Арчон, отац Милан Цветковић, отац Михаило Мешерски, отац Драган Сарачевић, отац Бојан Попов, отац Микулај Серђук, отац Звонимир Јовић и други.
При овој парохији и црквеној општини постоји фолклорна секција Косовски божури, која сада броји око 50 чланова. Подељена је у три фолклорне групе узраста од 5 до 20 година. Често гостују приликом разних догађаја, како у Бризбану, тако и широм Аустралије. Редовно наступају на Светосавском омладинском фестивалу фолклора у Канбери, као и на разним фестивалима у Бризбану, Сиднеју, Мелбурну и другде.
Готово сви чланови фолклора су и полазници недељне школе Свети владика Николај Велимировић. Часови у школи се одржавају сваког петка увече наизменично са пробама фолклора у три групе. У школи се учи српски језик, веронаука и историја. На часовима се наша деца и омладина припремају за учешће на разним приредбама и прославама.
Фолклорна група и полазници недељне школе славе своју славу, свога заштитника, новопросијавшег српског светитеља Николаја Велимировића.
Данас, ова црквено-школска општина поседује око један хектар земљишта, зидану цркву, реновирану салу са пратећим просторијама и клима уређајима,[3] трособни стан за свештеника, гаражу, мању салу у изградњи која је предвиђена за школу, тениско игралиште, шупу за оставу, и велике могућности изградње на пространом имању. Има добро чланство и парохијане, стабилну управу, вредно Коло српских сестара, добру омладину, која делује кроз фолклорну групу “Косовски божури” и недељну школу “Свети владика Николај Велимировић”, редовног свештеника и солидне посете верника.

Црква Св. Николе, Вејкол.

1. Према записнику, од 59 пуноправних чланова – 47 присутних и 12 преко пуномоћја, за градњу цркве у Вејколу гласало је 36 присутних и 12 преко пуномоћја; 4 члана су била против ове одлуке, а 7 чланова се уздржало.
2. Душан Влаисављевић, Младен Богдановић, Радојица Милићевић, Александар Милинковић, Милијан Бранковић и други, под стручним надзором младог инжењера Милана Богдановића.
3. Сала је реновирана 1995-96. године, када је, 17. новембра 1996. осветио епископ Сава (Јурић).