ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПАРОХИЈЕ,
ЦРКВЕНОШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ
И МАНАСТИРИ
 
Историја настанка појединих парохија, црквених општина и манастира биће изнета хронолошким редом.
 
ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
СВЕТИ САВА, ВАРИВУД, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
Lot 32 Wilson Avenue, Ingleside, NSW
 
Сиднеј је главни град савезне државе Нови Јужни Велс, и највећи град у Аустралији. Као такав, био је изазов за многе досељенике од најранијих времена, а нарочито од 1851. године, када су у Аустралији отворени први рудници драгоцене златне руде. Сиднеј данас красе два карактеристична симбола: Харбур Бриџ – мост преко сиднејске луке, и недалеко од њега, зграда сиднејске опере.
Почетком двадесетог века у Сиднеју је живео веома мали број Срба, углавном по фармама у северним деловима града. Тек после Другог светског рата, тачније од 1947. године, почела су масовнија досељавања Срба из европских логора у Сиднеј и његову околину.
 
* * *
 
У време масовнијег досељавања Срба у Аустралију крајем четрдесетих година прошлог века највећи број Срба староседелаца налазио се у сиднејским предграђима Варивуд и Мона Вејл, удаљеним око 17 миља (око 27 км) од центра града. Између два рата је ту већ живело 20-так породица чији су се чланови међусобно дружили, подржавали и помагали, чинећи тако прву малу српску заједницу у овом делу света. Међу њима је било и таквих који су ту живели још од пре Првог светског рата, као Живко Никетић и Мирко Аврамовић, оба родом из Србије.
Пред Други светски рат, као и у току рата, ова група је разменила неколико писама са Епископом америчко-канадским Дионисијем, тражећи од њега савет и молећи га да им помогне око оснивања прве српске православне црквене општине у овој земљи. Душан Цветичанин (родом из околине Личког Петровог Села) поседовао је латиничну писаћу машину којом се користио за преписку са еп. Дионисијем (коју је касније поклонио новооснованој Првој ЦШО, и она се њоме служила све до половине 60-тих година).
Долазак бројних Срба из расељеничких логора и прихватних кампова, значио је велико освежење за ове малобројне Србе староседеоце – како су их новодошли назвали. Староседеоци, као Миле Чанак и Маћа Бубало, помагали су многима око доласка и добијања визе за Аустралију, подносили су личне гаранције да ће их прихватити, помоћи око смештаја, запослења, као и у свакодневном сналажењу у новој средини.
Једна од првих већих група Срба досељеника стигла је у Сиднеј јула 1948.[1] Многи од њих су се настанили у Варивуду и Мона Вејлу, где су били братски дочекани од староседелаца који су им помогли да се сместе и нађу запослење на околним фармама, на којима се већином, у то време, у стакленим баштама узгајао парадајз. Многи од ових Срба староседелаца су и сами поседовали такве фарме.
По доласку и смештају, новодошли су као и староседеоци, обилазили једни друге и састајали се по кућама: на фарми Маће Бубала (родом из Личког Петровог Села), Милета Чанка (родом из Лике), Максима Радмановића (Острвица, Лика), Крсте Балића (Бока Которска) и т.д. Недељом и празником су код њих долазили и други Срби, који су живели даље од Варивуда и Мона Вејла. Једна од неизбежних тема на овим сусретима била је оснивање Српске православне црквене општине, која би била стожер вере и окупљања расејаних Срба.

Срби на фарми Милета Чанка. С лева, стоје: брачни пар (имена непозната), Урош Ајдуковић, Ненси (Секулић) Вукобратовић, Олга (Секулић) Варда, мајор Стојановић, Даница Солунац, прот. Светозар Секулић, Живко Поповић, Зорица Поповић, Деса Секулић, непознат, Саво Срзентић, непознат, Никола – Нино Грбић, дете Гордана Шормаз и Душан Шормаз. У доњем реду, с лева: Ђуро Лемајић, Ђорђе Чанак, Стево Вукобратовић, Миле Чанак, Ђорђе Грбић, Маћа Бубало, непознат, Саша Секулић и Гојко Секулић.

Међутим, црква и парохија се нису могле замислити без свештеника. Стога су, природно, оснивање црквено-школске општине и уопште, рад на организовању Српске цркве у Аустралији, везани за долазак првих српских свештеника на овај континент. Из досадашњег излагања смо видели да је и раније било покушаја оснивања парохије и црквене општине, како од стране епископа Дионисија, тако и од појединих Срба из Аустралије, који су овом виталном питању, организације црквеног живота, поклањали нарочиту пажњу. Међутим, до остварења није долазило јер, све до 1948. године, у Аустралији није било ни једног српског свештеника. Тек њиховим доласком учињени су почетни кораци у организовању Српске цркве у Аустралији.
У својим мемоарима прота Светозар Секулић описује долазак и сусрете са овдашњим Србима: “У Аустралију сам стигао 6. септембра 1948. године као први српски свештеник. У Сиднеју нас је дочекала композиција воза у који смо се одмах укрцали и кренули за пријемни логор Батрст (Bathurst), гдје сам се задржао око шест неђеља. Ту сам се упознао са господином Гаврилом Булићем који је пре мене стигао, и на његов предлог у октобру пођосмо да посетимо староседеоце у Варивуду. У оно вријеме то је била једина наша колонија која се бавила одгајивањем патлиџана и сви су били прилично имућни. Отсједосмо код покојног Максима Радмановића и ту, у његовом дому одржао се први састанак свих наших старосједелаца. Том приликом је образован привремени одбор за чијег председника је изабран почивши Душан Цвјетичанин… а за секретара Стеван Вукобратовић. Сутрадан сам у друштву Стевана обишао све наше старосједеоце и са сваким се упознао и разговарао. Истог дана у вечер вратили смо се за Батрст. Половином новембра сам упућен на рад у ‘Receiving House’ Royal Park Melburne “[2]
Изгледа да је пре овог “Привременог одбора”, о коме пише прота Секулић, постојао претходно још један, вероватно незванични одбор, јер пре посете проте Секулића Варивуду, октобра 1948. године, Душан Цветичанин и Миле Чанак су се обратили државним властима поводом регистрације црквене општине. Молба је, по сведочењу Стојана Брекића, састављена у кући Милета Чанка, 1. марта 1948. године.[3] У првом броју “Светосавља”, листа ове црквене општине, објављен је одговор подсекретара Е. Андерсона, од 27. септембра 1948. у коме се каже: “Поводом вашег писма у вези формирања Савета Прве српске православне цркве, желим да вас обавестим да, уколико се ова организација бави само промовисањем религије, регистрација код овог департмана није потребна.”[4]
По свему судећи, било је више покушаја формирања Акционог, Привременог или Иницијативног одбора, најпре почетком 1948. затим, приликом посете о. Секулића у октобру 1948. и најзад у јануару 1949. године. У сваком случају, иницијатива за оснивање Прве српске православне црквене општине је потекла од Срба староседелаца. О томе В. Шиљеговић каже: “Неколико честитих домаћина у Сиднеју и околини, покрећу идеју оснивања Прве српске црквене општине у Аустралији. Имао сам прилику да чујем излагања ових Срба, то је било у фебруару ове године. Задивила ме искреност ових људи. На чистом српском језику они су излагали своја мишљења и потребу организовања.”[5]
У Мелбурну, где је о. Света Секулић био додељен на рад у болници, није било српског православног храма, па је о. Света сваке недеље одлазио на богослужење у Сиријанску православну цркву где је упознао неколико православних Македонаца. Иницијативни одбор из Варивуда био је у контакту са свештеником Секулићем у Мелбурну (који је од Сиднеја удаљен око 800 миља). О томе прота Секулић пише: “Половином јануара 1949. године добио сам позив од овог одбора за оснивање Црквене општине и узео одмор да бих дошао у Сиднеј.”[6] Одмах по доласку о. Свете одржани су 26. и 29. јануара 1949. састанци у Варивуду, на којима је одлучено да се сви Срби позову на Оснивачку скупштину у Сиднеју. Позиве на све српске адресе за које су знали, упутио је одбор на чијем челу се налазио Миле Чанак.[7]
О овим догађајима био је обавештен и епископ Дионисије.[8] Он пише управи 29. фебруара 1949. године и поручује им: “Браћо православни Срби, чланови управе своје нове црквено-школске општине, као верни синови Светог Саве узели сте на себе велико и свето бреме да чувате оно што је он посадио у Српству, да одржавате његово свето име и наше дично и многострадално Српство и Светосавље. Истрајте у томе. Много пута биће разних неспоразума и ситних неслога. Све то треба да победите љубављу међусобном, стално имајући на уму да је Ваша црквена општина кула светиља у Аустралији коју је подигао и запалио кроз Ваша срца сам Свети Сава. Ваша црквено-школска општина има висок циљ и свети задатак да окупи све православне Србе и Српкиње… и сачува их од однарођавања и туђинштине.”[9]
“Скупштина Срба староседелаца као и новодошлих из Сиднеја сазвана је за 26. фебруар 1949. год. у Buffalo Hall, 61 Reger Street, Sydney. На њој је основана Прва српска црквеношколска општина у Аустралији.”[10]
Оснивачка скупштина Прве српске православне цркве Св. Саве у Аустралији, 26. фебруара 1949. у Бафало Холу, Сиднеј. На бини, с лева: Стево Вукобратовић, Ж. Никетић, Миле Чанак, о. Светозар Секулић, Милан Цветичанин, Стојан Брекић и Живко Поповић.
 
Потпуни извештај са овог, како су га тада назвали “Црквеног сабора”, то јест, оснивачке скупштине у Сиднеју, сачуван је у првом броју “Светосавља” (билтен Црквене општине из 1949. године). Из чланка Косте Капетановића, који са одушевљењем говори о овом догађају, може се готово у потпуности реконструисати дневни ред оснивачке скупштине:
“На дан 26. фебруара 1949. године би сазван Црквени сабор у Сиднеју по први пут у историји Аустралије. Пространа дворана Бафало Хол у центру града поче постепено да се пуни људима и женама… лица озарена, веселих погледа, прилазили су један другом, упознавали се… Настаје тихи жагор у сали. Иако бацани од немила до недрага и растурани на све стране света, ипак се ево, нађоше у туђини, и у овој далекој земљи нађоше своју браћу која их позивају да заједно раде и сарађују, да граде попут својих прадедова… Како је било дивно гледати та весела лица староседелаца… осећали су да ће се њихова давно очекивана жеља остварити.”

Оснивачка скупштина Прве српске православне цркве Св. СавеуАустралији, 26. фебру-ара 1949. уБафало Холу, Сиднеј. На бини, слева: Стево Вукобратовић, Ж. Никетић, Ми-ле Чанак, о. Светозар Секулић, Милан Цветичанин, СтојанБрекић иЖивко Поповић.

“На позорници се појави акциони одбор Црквено-школске општине, на челу са својим председником, вредним и ваљаним домаћином, братом Чанком… (који) позива скуп да заузме места. …и када се жагор стиша, онда брат Чанак припали свеће, а свештеник, отац Секулић… очита молитву… и благослови скуп.”
“Брат М. Чанак кратким и народним говором позива присутне да сложно и српски отпочну прегалачки (рад)… да се створи храм Божији, брод Светосавља, српска школа и српски дом, да у овоме нико не жали труда и жртве, јер ће нам само тако и Господ помоћи… Бурно би поздрављен од присутних.”
“…дата је реч брату Д. Цветичанину који је… изнео његове душевне патње на овом континенту, без своје Цркве, без Православне вере… а нарочито када су му се почела рађати деца и када их је требало крстити. Истакао је и тежину дана своје Крсне славе, када је била потребна свештеникова рука и молитва… Све га је ово тиштило и гонило… да са неколико људи отпочне акцију за изградњу Српске цркве… Укратко је изнео историјат рада око оснивања и уопште окупљања људи за ово дело, и вели: …сада је браћо Срби на нама свима да… сложно изградимо своју цркву, да се не би наша деца одродила… да им пружимо оно за чим смо ми толико година жудели. Прешао сам 800 миља да бих присуствовао овом скупу. Не жалим труда и новаца. Увек ћу бити са вама… и радићу колико год будем могао! Бурно поздрављен, брат Цветичанин… чекао је даљи развој овог заседања.”
“Свештеник, отац Секулић, својим пастирским и језгровитим говором износи потребу и циљ Српске црквене општине у Аустралији, и позива скуп да сложно и несебично прионе раду… да се што пре приступи подизању храма Св. Саве у Сиднеју, који ће бити стожер Српства… Поред тога, кроз храм ће доћи и до оснивања српске школе која ће српској деци показивати пут… Најзад, говори и о патњама и страдању Српске цркве и народа у Отаџбини и убедљиво доказује да се српски народ само и једино кроз своју Веру и Светосавље одржао и да ће се овим путем и даље одржати.”
“Приступа се избору сталне управе Прве српско-православне црквено школске општине Св. Сава у Варивуду, Сиднеј. Бира се председник, …чика Саво Срзентић, који устаје и са поносом се прима дужности… са неколико народских реченица захваљује на избору и указаном поверењу. Чим је избор управе завршен, новоизабрана управа је положила заклетву да ће свако радити часно и поштено на корист Српске цркве и Српства.” [11]
У Управу су изабрана следећа лица: председник Саво Срзентић, подпредседник Урош Ајдуковић, благајник Милош Лаурић, заменик благајника Стојан Брекић, секретар Стеван Вукобратовић, заменик секретара Живко Поповић. Одборници: Добросав Жижић, Драгомир Цветичанин, Драгомир Милојевић. Надзорни одбор: председник Петар Секулић; чланови: Сава Спасојевић и Милутин Шућур. Одбор за подизање храма и школе: председник Бранислав Андрејевић, први подпредседник Максим Радмановић, други подпредседник Душан Цветичанин, благајник Маћа Бубало; одборници: Миле Чанак, Владо Секулић и Живојин Никетић. Ревизори: Војин Срдић, Миливоје Ђукановић и Дане Трбојевић. На крају је изабран Савет од 27 чланова.[12]

Чланови оснивачке скупштине у Бафало Холу, 26. фебруара 1949.

 
На скупштини је било организовано сакупљање добровољног прилога за функционисање општине. Према списку који се чува у архиви црквене општине у Варивуду скупљена је сума од 463 фунте.[13] Сви приложници су незванично постали и чланови оснивачи. Према списку је било 72 члана.[14]
Својим актом, од 5. априла 1949. године, епископ Дионисије је потврдио организовање Прве српске православне црквене општине Свети Сава и у прилогу им послао Епархијска правила да би их користили за своје потребе.[15] На основу њих, црквена општина је израдила своја Правила и усвојила их на годишњој скупштини 15. априла 1950. године.[16]
Овај догађај је примећен и од стране шире аустралијске јавности. Извештач водећег сиднејског дневног листа Сандеј Хералд (Sunday Herald), направио је пар фотографија и тим поводом објавио 6. марта 1949. кратки чланак у коме се између осталог каже: “Неколико стотина Срба, који су из логора за расељена лица у Европи недавно стигли у Аустралију по државном плану за усељавање… састали су се у Сиднеју и одлучили да овде подигну цркву посвећену Св. Сави. Члан Одбора српске заједнице, г. Ж. Ј. Никетић, објашњава: `хиљаде православних Срба су радије одабрали да остану у камповима за расељена лица, него да се врате у Југославију која је под комунистичком контролом. Очекујемо да ћемо за неколико година постати велика заједница`!”[17]
Оснивање црквено-школске општине поздравио је и св. владика Николај Велимировић који је преко Добривоја Цицварића из Сиднеја упутио благослов и неколико савета. Своје писмо почиње стихом: “Вера, слога и стрпљење, српско је спасење!” – и потом препоручује шта треба радити:
“Учинити све што је могуће да још Срба тамо дођу; милостив бити према брату Србину и помоћи му као себи; Веру и молитву не заборавити; држати се Православља и Крсне славе; бити опрезан према разним пропагандама; поштовати лојално законе Аустралије; поручити на српском Свето Писмо преко Библијског друштва у Сиднеју и читати; међу собом писати ћирилицом и ако ма шта штампате, опет ћирилицом, јер то је освештано писмо наше; не делити се ни у какве партије, није време томе и нема се шта делити кад смо тако малобројни. Тако ће нас Господ благословити и својом јаком руком дома вратити. А сада остаје нам: кајати се и јуначки подносити све, докле се Бог не смилује да нас поврати у земљу отаца наших. Вас и сву браћу око Вас, родитељски целује и благосиља и поздравља одани Вам, + Еп. Николај.”[18]
За даљи напредак црквене општине значајна је била одлука свештеника Секулића да се из Мелбурна пресели у Сиднеј. Будући да је општина била у повоју она није могла пружити никакво материјално обезбеђење свештенику. О томе сам прота Секулић каже: “У јуну 1949. године прешао сам у Сиднеј. Пошто се нико није постарао мени за стан нити пак, за моје издржавање, ја сам нашао за себе стан и запослење у Repatriation General Hospital, Concord, и ту сам радио од понедељка до петка 23 године, не тражећи ни од кога ништа, све док нисам отишао у пензију.”[19]
Пре изградње црквене сале, српска заједница у Сиднеју је изнајмљивала разне сале и просторије. За Божић 1950. године, свештеници Илија Булован, Светозар Секулић, заједно са тројицом руских свештеника, одржали су богослужење и прославили празник у Англиканској цркви Св. Лоренса на Релвеј скверу (St Laurences Anglican Church at Railway Square). Свети Сава је 1950. године прослављен у грчкој цркви Св. Софија на Тејлор скверу (Greek Orthodox Church of St. Sofia at Taylor Square).[20] Такође, коришћене су и помоћне просторије катедрале Св. Андреја у Сиднеју, где је обављено једно од првих венчања у српској заједници. [21] Састанци и игранке су одржавани у Бафало холу на Релвеј скверу, затим у сали Радио театра у улици Џорџ и сали Удружења младих хришћана у улици Пит (Radio Theatre Hall at 690 George Street and also the YMCA building at 325 Pitt Street)).
Али, “већ приликом оснивања у Сиднеју појавила се партијска препирка.”[22] Борба за утицај у заједници и политичке интриге наставиле су се и следећих месеци, што је веома кочило напредак Црквене општине. Услед нагомиланих проблема у јулу 1949. сазвана је седница “Шире Управе (Савета) Црквено-школске општине, на којој су претресана поједина важна питања и извршене измене и допуне у управи. Пошто је дотадашњи секретар Стево Вукобратовић поднео оставку, то је за секретара изабран Урош Ајдуковић, а на његово место за подпредседника је изабран Војин Срдић. Уместо њега за ревизора Јагош Марковић. Кратак укупан извештај са седнице достављен је Њ. Преосвештенству Г. Дионисију.”[23]
Не добија се утисак да је ситуација била много успешнија ни у току целе 1950. године. Билтен црквене општине Светосавље објављује оглас: “На седници Управног одбора од 9. и 30. децембра 1950. и од 13. јануара 1951. решено је да се скромно, али свечано прослави Крсна слава Црквено-школске општине Свети Сава. Прослава ће се одржати у Соби бр. 2, 55 Парк Стрит, Сиднеј. Умољавају се сви чланови и пријатељи ове Општине да овој скромној свечаности неизоставно присуствују. Трошкове, који износе око 15/ – по особи подноси Црквено-школска општина. Добровољни прилози, из којих ће се подмиривати трошкови, примају се са захвалношћу.”[24]
Позивајући још једном све Србе да се учлане, у јануарском броју 1951. године, Уредништво резигнирано закључује: “Црквено-школска општина Св. Сава у Варивуду, Сиднеј, постоји од 26. јануара 1949. год.[25] Од тога времена до данас, чињени су разни покушаји да се привеже што већи број Срба за исту и да их што више постану чланови. Успех није био задовољавајући. Ми не верујемо да наши људи нису заинтересовани за постојање ове општине или пак да имају разлога за неприступање истој. Једини стварни разлог највероватније лежи у томе што су наши људи махом нехатни и имају обичај да све одлажу од данас до сутра.”[26] “Сходно одредбама Правилника Прве српско-православне црквено-школске општине Св. Сава, Варивуд, Сиднеј”, Светосавље објављује позив за “редовну годишњу скупштину, на дан 26. маја 1951. у сали YМЦА 325 Пит Стреет, Сиднеј.” [27]

Црквени лист Светосавље 1. септембра 1949. Позив за приступ у чланство.

 
ПРИПРЕМЕ ОКО ПОДИЗАЊА ХРАМА
 
Према писању Daily Telegraph -а од 4. јануара 1954. године, Сава Срзентић се доселио у Сиднеј 1927. године. На оснивачкој скупштини црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду 26. фебруара 1949. године био је изабран за првог председника. Вероватно око годину дана касније, он је обећао на поклон плац на адреси 36 Винеyард Стреет, Мона Вале, за подизање првог српског храма, црквене сале и парохијског дома. У даљим припремама за подизање храма и дома био је ангажован архитекта Миодраг Радовановић, који је урадио план за изградњу ових објеката.[28]
Према схватању проте Секулића најважнији задаци су били: оснивање црквене општине, окупљање свих честитих Срба и подизање првог српског храма у Аустралији. Али, у току те године, живот новоосноване црквене општине и парохије није ишао глатко, тако да Саво Срзентић пише епископу Дионисију: “Ова се управа налазила у доста критичном положају који је изазван непријатељским радом извесних разорних елемената. Но, захваљујући Господу Богу као и агилном и преданом раду управе, потешкоће су савладане… Најзад не осврћући се на интриге, зле и подле карактере, на ситне и безначајне душе, већ Светосавским путем братске љубави и слоге, ова управа се налази пред великим остварењем својих светих циљева. Бацајући све у заборав и одстрањујући од себе све зађевице и партијске нетрпељивости, управу само дели неколико недеља од остварења њеног задатка.”[29]

Позивница за освећење камена темељца у Мона Вејлу, 30. децембра 1951. године.

 
И поред свих потешкоћа управа је дочекала тренутак да са великим поносом извести епископа Дионисија и позове га на освећење камена темељца за први српски храм у Аустралији на дан 30. децембра 1951. године. Управа је такође упутила позиве свим Србима и Српкињама широм Аустралије.[30] Пошто епископ Дионисије није могао доћи, он је овластио протојереја Илију Булована, архијерејског намесника, да обави освећење камена темељца. Поред протојереја Булована у чину освећења камена темељца су узели учешћа и свештеници: Светозар Секулић, Георгије Ђонлић и руски свештеник. о. Теодор. Освећењу је присуствовао и један англикански свештеник.[31] Одушевљен овим значајним подухватом, епископ Дионисије је упутио савет члановима управе и свим парохијанима: “Сложно, и то најсложније, уколико је то могуће више, јер ћете само тако моћи да довршите то свето дело које сте започели. У свако доба, молим Вас, можете употребити моје епископско име у скупљању прилога за Ваш нови свети храм, само да се то врши кроз нарочити одбор, односно кроз саму Вашу управу, да све буде честито и поштено.”[32]

Освећење камена темељца у Мона Вејлу, 30. децембра 1951. Свештеници, с лева: Георгије Ђонлић, Илија Булован и Светозар Секулић.

 
Нажалост, племенита намера око градње првог српског храма у Аустралији се није остварила. Црквена управа на челу са Савом Срзентићем, председником, променила је првобитну одлуку оснивачке скупштине те је уместо изградње храма приступила изградњи црквене сале. Касније, у својој аутобиографији, свештеник Светозар Секулић је изразио велико разочарење због такве промене одлуке: “Та одлука је била веома кобна, јер како су подигли дом на томе су и стали и ништа више учинили нису до данас.”[33]
Црквени дом или сала, грађена је од 1952 – 1954. године. Планове је израдио Влада Станојковић а зидари су били Урош Станковић и Бранко Вуковић.[34] Догађај подизања црквене сале у Мона Вејлу забележиле су и сиднејске новине Дејли Телеграф (Даилy Тлеграпх) од 4. јануара 1954. године. Новинар је истакао да је црквена сала, чија изградња кошта око 7000 фунти, саграђена на земљишту од 5 акара које је поклонио Србин Саво Срзентић. Нарочито је подвукао Срзентићеве речи упућене присутном народу: “Пре много година ја сам посетио пет држава. Затим дошао у Аустралију. Нашао сам да је Аустралија најбоље место на земаљској кугли.”[35]
Дом је свечано освећен на дан Светог Саве, 27. јануара 1956. године, у присуству око 200 људи и званица мећу којима су били присутни и чланови аустралијског парламента: Клајв Еват (Clive Evatt), брат федералног лидера Херберта Еварта (Herbert Evatt), Вилијам Вентворт (William Wenthwort) и Роберт Аскин Robert Askin), касније премијер државе Нови Јужни Велс.[36]
Према катастарским подацима земљиште које је поклонио Саво Срзентић, на коме је грађен црквени дом, преписано је на поверенике црквене општине 6. априла 1956. године. Међутим, ненамерно сала је озидана сувише близу међе са осталим делом имања Саве Срзентића, који је због тога тражио да црквена општина купи парче земље ширине 3 стопе на источној међи и једно парче на северо-западном делу плаца, за шта је тражио 90 фунти. Црква је ово платила и препис је урађен 1. октобра 1959. године.[37]
Дуги низ година ова црквена сала била је главно сабиралиште православних Срба, а истовремено и главно богослужбено место. Ту су се одржавале приредбе, сахране, крштења, венчања, игранке, и све остале активности српске заједнице овог краја. Још пре него што је црквена сала изграђена Данило Чукић је са омладином организовао рецитале и приредбе, од којих су прве одржане у сали Church of England, у Мона Вејлу. Драмска секција, а потом и недељна школа српског језика и фолклора, наставиле су са радом још неколико деценија у новосаграђеној сали, све до подизања нове цркве и сале на Еланора Хајтс (Elanora Heights).
Парохијске дужности у Првој црквеној општини Св. Сава у Мона Вејлу, прота Булован је преузео од проте Светозара Секулића у јулу 1953. Након тога, он је у више наврата покушавао да оснује још једну парохију, која би обухватила центар града Сиднеја, где је такође, број Срба из године у годину растао. Јануара 1955. године најзад успева да оснује Црквену општину Св. кнеза Лазара у Сиднеју, када и званично постаје њен парох. Упркос томе, прота Булован није прекинуо да води пастирску бригу о Првој српској ЦШО у Мона Вејлу, служећи повремено око седам година, све до 26. фебруара 1960. године, када за свештеника долази протојереј Душан Поповић.
У међувремену, као последица неслоге, црквена општина и парохија су пролазиле кроз многе кризе. Многи Срби су се држали по страни не узимајући учешћа у црквеном животу и раду. Из године у годину у званичним документима црквене општине могу се видети напори појединаца да се такво стање превазиђе и да се око цркве окупи што више православних Срба. Тако је, 7. децембра 1957. године, председник Данило Чукића издао “Службено саопштење” у којем апелује на Србе и позива: “у интересу наших заједничких националних стремљења да се састанемо, да се братски поразговарамо, да позовемо ону браћу која нису чланови наше заједничке парохије, да на лицу места од њих чујемо шта им стоји на путу и какав је то сотонски камен спотицања на њиховом светосавском путу, те им смета да и они не уђу као чланови у нашу заједничку светосавску кућу…”[38] А, у записнику са Годишње скупштине од 10. јануара 1959. убележено да је “нарочито запажен говор Г. Луке Трифуновића, који се односи на оне који су се због нечега одбили од сале.”[39]
Било је и радосних догађаја, као на пример, у време првог заседања Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију. Заседање је одржано у Првој српској ЦШО у Мона Вејлу, 24-26. децембра 1961. године. У својој поздравној речи, парох, протојереј Душан Поповић, истиче да ова црквена општина броји око 80 домова, и да је поносна што у свом Дому може да дочека свештенство и делегате свих црквених општина у Аустралији.”[40]
Али нешто касније, у своме извештају архијерејском намеснику проти Радошу, од 18. октобра 1962. године, парох варивудски прота Душан Поповић, између осталог пише: “Стање у ЦШ општини није сјајно. Вечите свађе и неспоразуми довели су дотле да се и оно мало, заиста добрих православаца, удаљи од Дома а и од активног рада у Општини. Недавно су напустили Управу потпредседник Стева Вукобратовић и секретар Душан Деспотовић. Ја за сада, док се још мало не стабилизујем, не могу енергично да иступим противу рушилачког рада неколицине људи који су у току неколико последњих година довели дотле да црквени живот сведу скоро на нулу. Надам се да ћу почетком идуће године покушати да такво стање поправим, уз претходно саветовање са Вама, кад се будемо идући пут састали… Са градњом цркве стоји се на мртвој тачци, иако је све лако остварљиво са мало добре воље. Увек се нађе изговора да се градња одложи, до бољег времена – или томе слично.”[41]
На жалост, прота Душан није успео да поправи стање јер је већ фебруара следеће, 1963. године, прешао у другу парохију а прота Булован се поново прихватио да служи једном месечно у црквеном дому у Мона Вејлу. На тој дужности ће се повремено смењивати са протом Секулићем све до 1978. године.
Приликом свог обиласка српских заједница у Аустралији, краљ Петар ИИ је посетио и ову црквену општину 30. септембра 1960. године. Боравак краља међу Србима Аустралије представљао је догађај од изузетног значаја, јер је по први пут нека важнија личност Србима дошла у посету. То је била и прва прилика када је један представник Срба могао да се састане са локалним политичарима и водећим људима аустралијског живота, и успостави са њима контакт на једном вишем нивоу.
Раскол, који је 1963. године избио у Америци, одразио се врло негативно и на ову црквену заједницу. Чланови црквене општине, који су подржавали епископа Дионисија и желели да ставе Прву српску православну црквено-школску општину Св. Сава у Мона Вејлу под његову јурисдикцију, 1965. године су поднели тужбу противу чланова који су желели да остану под јурисдикцијом Српске православне цркве. Они су тврдили да позиви за годишњу скупштину, одржану 13. децембра 1964. године, нису били уручени 15 дана раније, како Правилник ове црквене општине наређује, него дељени на 2 – 3 или 7 дана пре скупштине. Поред тога, да позиви нису уручени свим члановима, и да стога скупштина није правилно одржана. Од суда су тражили да поништи избор управног одбора и нареди сазив нове скупштине. Доцније су допунили тужбу тврдњом да је записник седница управе фалсификован произвољним додавањем извесних тачака, или мењањем постојећих.
Судски процес, под бројем 734/1965. и насловом “Поповић против Чукића”, трајао је две године, а парничаре су представљали Гвозден Поповић и Данило Чукић. Врховни суд Новог Јужног Велса је на крају, 9. фебруара 1967. године донео одлуку да тужиоци нису уверили суд у оправданост својих захтева, стога је тужба одбачена, а тужиоцима је наређено да осим својих, плате и 2/3 целокупних трошкова тужене стране.[42] Тужиоци су потом поднели апел на пресуду, али су убрзо одустали од њега.
 

Црква Св. Саве, Еланора Хајтс.

 
Крајем шездесетих и током седамдесетих година, смењивали су се свештеници а Прва српска православна црквено-школска општина је пролазила кроз разне кризе и дуги период стагнације. Ново поглавље у њеној историји настаје тек када је у августу 1979. године купљено имање од 4,25 акра у Вилсон Авенији, на Елеанора Хајтс, недалеко од Мона Вејла, за 40.000 долара. О овом догађају у часопису Црквено Братство остало је забележено: “У овој земљи ће се подизати велики црквени центар на којем ће бити саграђени следећи објекти: храм посвећен светом Сави, црквена сала, школа, паркиралиште, спортски терени и кућа за свештеника.”[43]
Убрзо након тога, поводом педесетогодишњице оснивања Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду и Мона Вејлу, 21. октобра 1979. године је премештен са Новог Зеланда и постављен за пароха ове ЦШО, свештеник Илија Драгосављевић. За време његове службе (1979 – 1984.) протојореј Илија успева да ојача црквени живот, окупи више људи око Цркве и да уреди прилично запуштену парохијску администрацију. Након 30 година од оснивања ове ЦШО, најзад почињу и редовне службе Божије сваке недеље у црквеној Сали, а истовремено почиње изградња на купљеном црквеном имању на Еланори. Многим члановима ове ЦШО о. Илија је остао као прави духовни отац и дугогодишњи пријатељ.
Након о. Илије, у следећих шест година, ову парохију је опслуживало, на дуже или краће време, више свештеника: протонамесници Милорад Лончар, Мирослав Поповић и Милан Збиљић, јереј Станко Милосављевић и протојереј Душан Вавић. После њега, на Никољдан 1991. године, на дужност пароха ове црквене општине постављен је протојереј Ненад Ђурашиновић. Прву Литургију у храму Св. Саве на Еланори, одслужио је на празник Светих Отаца, уочи Божића 1992. На овој парохији он остаје до 15. септембра 1997. године, када је настао спор, који је довео до новог судског процеса пред Врховним судом Новог Јужног Велса.
Као резултат неслагања чланова Управног одбора ове црквене општине са свештеником, однос између црквеног одбора и епархијских власти је почео да се погоршава. Поверење је било пољуљано и настао је спор око тога ко има право да управља црквеном општином и њеном имовином, као и око тога, ко може да запошљава и отпушта свештеника? Међу појединим члановима почело је да преовладава мишљење да је имовина у ствари власништво црквене општине и њеног чланства, а не Српске православне цркве, као такве. Са идејом увођења извесног облика демократије у Цркви, поједини су сматрали да је врховни ауторитет једне црквене општине њена годишња скупштина, као представничко тело свих чланова, на којој се бира управни одбор, као њено извршно тело. По њиховом мишљењу, управни одбор је тај који потом управља материјалним животом црквене општине и парохије, без учешћа виших црквених власти, а повереници (трасти) су лица која имају дужност да се о томе старају. Стојећи на становишту да је чланство то, које гради, финансира и одржава цркву и које бира своје представнике на годишњој скупштини, као своје легалне представнике, незадовољни чланови управног обора су одбацивали јерархијски поредак и оспоравали право епархијским властима да се мешају у управљање имовином црквене општине, као и у коначно одлучивање о постављању и отпуштању свештеника.
Епископ и Епархијски управни одбор су чинили напоре да изнађу мирно решење. Делегирана су три члана Епархијског управног одбора, на челу са свештеником Србољубом Милетићем, да разговарају са тужиоцима, од којих су два била регистрована као трасти (повереници), а трећи је био бивши председник управног одбора. Они су одржали више састанака са незадовољном страном. И поред тога што је одређени успех у разговорима постигнут, тужиоци нису повукли своју тужбу. Стога је тужиоце и чланове који су их подржавали, због упорне непослушности надлежним епархијским телима, Црквени суд казнио одлучењем од заједничке молитве и Причешћа, различитим временским казнама.
Браниоци, Ђуро (Ђука) Радан, Коста Недељковић и Никола Лукић, су преко својих адвоката, поднели суду исцрпну евиденцију о томе да је црквена општина подређена епископу, епархијским и другим вишим црквеним телима, да као таква мора поштовати Устав СПЦ, законе, уредбе и наредбе надлежних власти.
Обимни правни процес, под бројем SC 1354/99 и називом “Радмановић против Недељковића”, трајао је око пет година. Врховни суд Новог Јужног Велса је на крају прихватио евиденцију бранилаца и, између осталог, донео одлуку да имовину црквене општине држе повереници (trustees), на поверење (in trust) у име Српске православне цркве широм света, чији је она неотуђиви део. Да се Устав Српске православне цркве мора поштовати, са изузетком неколико чланова који се односе на избор управног одбора, како је описано у Правилнику ове црквене општине, као и то, да лица која су осуђена од стране епархијског Црквеног суда не могу бити чланови црквене општине, стога они не могу бирати нити бити изабрани на положаје у црквеним телима.
Од оснивања до данас, парохију и црквено-школску општину су опслуживали следећи свештеници:
Протојереј Светозар Секулић јун 1949 – 17. јули 1953.
Протојереј Илија Булован 17. јули 1953 – 26. феб. 1960.
Протојереј Душан Поповић 1. март 1960 – феб. 1963.
Протојереј Илија Булован (једном месечно) 1963 – 1969.
Протојереј Илија Булован (повремено) 1970 – 1978.
Протојереј Светозар Секулић (повремено) 1970 – 1978.
Протојереј Милорад Лончар 8. феб. 1978 – 21. окт. 1979.
Протојереј Илија Драгосављевић 21. окт. 1979 – 30. окт. 1984.
Протојереј Милорад Лончар 30. окт. 1984 – 22. феб. 1985.
Протојереј Мирослав Поповић 22. феб. 1985 – 14. феб. 1986.
Протојереј Милан Збиљић 14. феб. 1986 – 26. окт. 1986.
Протојереј Милорад Лончар (повремено) 14. феб. 1986 – 26. окт. 1986.
Јереј Станко Милосављевић 26. окт. 1986 – 10. дец. 1989.
Протојереј Душан Вавић 10. дец. 1989 – 29. дец. 1989.
Протојереј Милан Збиљић 29. дец. 1989 – 28. окт. 1991.
Протојереј Ненад Ђурашиновић 19. дец. 1991 – 12. април 1998.
Протојереј Србољуб Милетић 15. мај 1998 – 3. мај 2004.
Синђел Лазар Царан (служашчи свештеник) март 2002 – 3. мај 2004.
Протонам. Саша Радојичић 3. мај 2004 – до данас
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Архив Прве СПЦШО, Варивуд – Мона Вејл, година 1972, Писмо Стојана Брекића еп. Димитрију из Слободне цркве, 17. октобар 1972, Прибелешке за 1949. год.
  2. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Протојереј Светозар Секулић, Кратак преглед историје Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду.
  3. Архив архијерејског заменика Петра Радоша, Перт, Писмо Стојана Брекића епикопу Димитрију, 17. октобар 1972.
  4. Светосавље, Орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1. септембар 1949, бр. 1, стр. 11.
  5. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, септембар, 1949. год. Бр. 1, стр. 10.
  6. Прота Светозар Секулић, Кратак преглед историје СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду, Архив цркве Лазарице, Сиднеј.
  7. Најпре је Душан Цветичанин био изабран за председника Иницијативног одбора, вероватно у септембру или октобру 1948. Међутим, како је живео око 800 миља далеко од Сиднеја, вероватно да је 26. или 29. јануара 1949. године, као погоднији за локалну организацију, био изабран Миле Чанак. У сваком случају, оба су били заслужни за организацију, што се види из извештаја са Оснивачке скупштине у Сиднеју, 26. фебруара 1949. где су, осим протојереја Секулића, говорили и њих двојица: најпре Чанак, а одмах за њим Цветичанин.
  8. У име Иницијативног одбора о. Светозар је известио епископа Дионисија о овим догађајима, али је навео погрешан датум оснивања, 27. јануар 1949. Из доступне архиве се види да су по доласку о. Светозара у Сиднеј одржана два састанка 26. и 29. јануара 1949. Ови састанци су свакако били пресудни, јер је, по свој прилици, након неколико ранијих покушаја, на овим састанцима група људи коначно и чврсто стала иза идеје оснивања прве српске цркве у Аустралији и званично формирала Иницијативни одбор, пославши о томе обавештење и позив свим Србима. Највероватније да је догађај оснивања прве ЦШО прота Секулић желео да веже за дан прославе Св. Саве. Стога, он понегде тај датум помиње као историјски. Међутим, Лист Светосавље, орган ове црквене општине, који је почео са излажењем 1. септембра 1949. године, на насловној страни испод грба, има датум оснивања ове црквене општине – 26. фебруар 1949. Обзиром да је тога датума одржана оснивачка скупштина, он се у свим потоњим документима наводи као дан оснивања. Осим овог примера, у протиним мемоарима се такође, може наћи још понеки погрешан датум, вероватно стога што су они писани по сећању, много година касније.
  9. Архив Митрополије срдњезападноамеричке, Епископ Дионисије управи Српске православне црквено-школске општине Св. Саве Мона Вале, Аустралија, 29. фебруар 1949.
  10. Прота Светозар Секулић, Кратак преглед историје СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду, Архив цркве Лазарице, Сиднеј.
  11. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1. септембар 1949, бр. 1, стр. 3 и 4.
  12. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Списак лица изабраних за чланове управе Прве српске православене црквене општине Свети Сава у Варивуду на дан 26. фебруара 1949.
  13. Ради поређења, према огласима у Сyднеy Морнинг Хералд од 5. марта, 1949. за продају некретнина, у то време у Варивуду се могао купити кућни плац близу плаже и главних саобраћајница, за ? 220, а кућа на два акра земље у истом карају за ? 3150. Просечна недељна плата је била ? 9, а интерес на зајам за кућу код банке износио је 3.88% годишње.
  14. Архив Прве СПЦШО, Варивуд – Мона Вејл, Списак приложника од 26. фебруара 1948.
  15. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1. септембар 1949, бр. 1, стр. 6,
  16. Архив Прве СПЦШО, Варивуд – Мона Вејл, Правила Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду, стр. 8.
  17. Sunday Herald, Sydney, 6. March 1949.
  18. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, бр. 1, 1. септембар 1949, стр. 7.
  19. Архив Прве СПЦШО, Варивуд – Мона Вејл, Аутобиографија прот. Светозара Секулића.
  20. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 27. јануар 1950, бр. 2 стр. 15.
  21. По сећању Данила Чукића из Мона Вејла.
  22. Архив Прве СПЦШО, Варивуд – Мона Вејл, година 1972, Писмо Стојана Брекића еп. Димитрију из Слободне цркве, 17. октобар 1972.
  23. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1. септембар 1949, бр. 1, стр. 14.
  24. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, јануар 1951, бр. 3 и 4, стр. 24.
  25. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 2.
  26. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, јануар 1951, бр. 3 – 4, стр. 24, 38, 39.
  27. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, бр. 6-7, април – мај 1951, стр. 45.
  28. Архив Прве СПЦШО, Варивуд – Мона Вејл.
  29. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Сава Срзентић, председник црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду епископу Дионисију, 10. децембар 1951.
  30. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије управи црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду, Сиднеј, 30. јануар 1952.
  31. Никола Лукић, Историја Прве српске православне црквено-школске општине у Аустралији, Сиднеј, 2004, стр. 48.
  32. Архив Митрополије срдњезападноамеричке, епископ Дионисије управи Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве , Варивуд, Сиднеј, 30. јануар 1952.
  33. Архив Прве српске православне црквене општине Светог Саве у Варивуду, Аутобиографија свештеника Светозара Секулића.
  34. Никола Лукић, Историја Прве српске православне црквено-школске општине у Аустралији, Сиднеј, 2004, стр. 50.
  35. Daily Telegraph, Sydney, January 4, 1954.
  36. Никола Лукић, Историја Прве српске православне црквено-школске општине у Аустралији, Сиднеј, 2004, стр. 51
  37. Никола Лукић, Историја Прве српске православне црквено-школске општине у Аустралији, Сиднеј, 2004, стр. 52.
  38. Архив Прве српске православне црквене општине Светог Саве у Варивуду, Службено саопштење од 7. децембра 1957.
  39. Архив Прве српске православне црквене општине Светог Саве у Варивуду, Записник Годишње скупштине од 10. јануара 1959.
  40. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник првог заседања Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, Варивуд – Мона Вејл, 24-26. децембар 1961.
  41. Архив архијерејског намесника, Перт, Писмо прот. Душана Поповића, 18. октобар 1962.
  42. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, књ. 3, стр. 4.
  43. Српска православна црквена општина Свети Сава на Еланора Хајтсу, Сиднеј, стр. 543.

2 Comments

  1. Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?

  2. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића “Срби и Јевреји” спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир