ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
МИСИОНАРСКЕ ПАРОХИЈЕ
 
Како прописује Устав СПЦ Епархије аустралијско-новозеландске за оснивање парохије или црквене општине, за њен нормалан рад и издржавање, потребан је одређени број домаћинстава.[1] Међутим, на подручју Аустралије и Новог Зеланда постоје и мање српске заједнице, које су стотинама или чак хиљадама километара удаљене од најближе парохије. Имајући у виду обавезу о духовном старању Цркве и потребу да и такве, мале заједнице, буду на одговарајући начин црквено организоване, Епархијски савет је, на својој седници 2-3. септембра 1994. године, донео одлуку да у оваквим случајевима „Епископ, у сагласности са ЕУО може основати мисионарско подручје које ће поверити у духовно старање једном свештенику. Мисионарским подручјем ће руководити свештеник са потребним бројем чланова које одобрава епископ на предлог свештеника.“[2]
Ова одлука се показала веома корисном, јер су неке од мисионарских парохија, будући црквено организоване, иако мале по броју чланова, временом порасле и развиле се у значајне српске хришћанске православне заједнице.
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ПРОРОК ИЛИЈА,
КУБЕР ПИДИ, ЈУЖНА АУСТРАЛИЈА
Potch Gaily, Coober Pedy, SA
 
Кубер Пиди је рударски градић од око 3500 становника, познат као светска престоница опала (полудраги камен). Налази се у пустињским пределима Јужне Аустралије, где температурне разлике могу бити велике. Стога се већина стамбених објеката налази издубљена у страни брда или укопана под земљом, укључујући и српску цркву посвећену св. пророку Илији.

Унутрашњост цркве Св. Илије, издубљене у камену.

Насеље су основали рудари, око 1915-17. године, а назив је дошао од абориђанске речи купа пити, што у преводу приближно значи – бели човек у рупи. Захваљујући масовном досељавању Европљана након Другог светског рата град се почео развијати. Током 60-тих и 70-тих година копање опала је прерасло у уносну индустрију, а Кубер Пиди се до 80-тих година развио у модеран мултиетнички рударски градић и регионални центар. Најближа парохија Српске цркве се налази у Аделаиду, који је удаљен око 850 км или око 10 сати вожње колима.
Убрзо по своме постављењу, парох аделаидски, протојереј Милорад Јовчић, почетком априла 1992. године посетио је Србе Кубер Пиди-ја, ради освећења домова за Ускрс. Обзиром на пустињску климу, где лети температура прелази 50 степени целзијуса, свештеник је дошао на идеју да се сагради црква испод земље. Обилазећи парохијане он је о томе разговарао и код већине је наишао на одобравање. Седница је сазвана 16. априла 1992. године, и тада је изабран управни одбор. За првог председника је изабран Микан Симићевић. Потом је послан акт епископу Лонгину да благослови рад и потврди одбор. У споразуму са Епархијским управном одбором и Црквеним судом, Епископ аустралијско-новозеландски Лонгин је 29. априла 1992. године одобрио и основао Мисионарско подручје Светог пророка Илије у Кубер Пудију у саставу Епархије аустралијско-новозеландске, известивши о томе Свети архијерејски синод СПЦ у Београду.
Недељу дана касније, 6. маја је одржан ђурђевдански уранак на имању које је за цркву поклонио Светозар Пухач (+1992). По благослову епископа Лонгина, од 1. јуна исте године, започето је копање сале. Најпре је засечено брдо, које је потом издубљено машинским бушењем. Пар месеци касније, на дан светог Илије, 2. августа просторије је осветио владика Лонгин уз саслужење епископа Василија (Веиновића).
Одмах по оснивању Мисионарске парохије, под руководством протојереја Милорада Јовчића и уз свесрдну помоћ протинице Смиљане Јовчић, Српкиње су се окупиле у новостворено Коло српских сестара Огњена Марија. За прву председницу је изабрана Душица Русмир. Нимало не заостајући за мужевима, сестре су неуморно помагале у радовима око изградње сале а затим и храма, као и у организовању црквеног живота.

Издубљена у брду Црква Св. Илије, Кубер Пиди, Јужна Аустралија. Лево је улаз у црквену салу.

Копање цркве одмах до сале, започето је 1. фебруара 1993. године и завршено до храмовне славе, која је прослављена 1. августа исте године. Тада је обављено освећење цркве, чинодејством двојице Епископа: аустралијско-новозеландског Луке и далматинског Лонгина, уз саслужење многобројног свештенства. Том приликом је угледни Србин из Мелбурна, Драгиша Ђорђевић, изабран за кума цркве.
Храм је дугачак 30 м, висок 7 м и широк 5,3 м. У храму нема потпорних зидова или било чега зиданог. При уласку, у ходнику се налази уклесана у зиду фигура св. пророка Илије. Изнад иконостаса је Ширшаја Небес, са два анђела са стране. На горњем месту је Господ Исус Христос, а на галерији је Крштење Христово. Све фигуре уклесане у зиду су рад Нормана Џон Астона (Norman John Aston), врхунског мајстора у клесању фигура у камену и леду. Иконостас је израдио Миле Милосављевић из Мелбурна, а иконе на њему, као и на прозору у цркви, осликао је Драгомир Јашовић из Београда.
Током изградње, својим радом и пожртвовањем се истакло неколико Срба који су на предлог протојереја Милорада Јовчића и благословом епископа Луке, одликовани одреном Св. Саве другог реда: Микан Симићевић и Мирко Гојић, а грамату Епископа су добили сви који су се трудили на изградњи црквених објеката.
Српска школа је основана 1995. године, залагањем Сашке Нешић, Вал Тодоровић и посебно, Олге Радовановић, која је била прва учитељица и председница школског одбора. Данас је школа при овој црквеној општини регистрована код државног Одбора за етничке школе (Ethnic Schools Board of South Australia). У исто време је почела са радом и фолклорна група, коју је све до свог преселења у Аделаид предводила Снежана Милосављевић. Њену улогу је потом преузела Светлана Петровић.
Током последњих пет година велики број Срба из Кубер Пиди-ја се иселио. Парохију, која броји око 60 душа, опслужује јереј Радомир Алексић, који је на овој дужности од 1997. године.
Током протеклих година на челу црквене заједнице у улози председника налазила су се следећа лица: Микан Симићевић (1992-1996), Дане Стефановић (1996-1997), Душан Русмир (1997-1999), Раде Митровић (1999-2000), Драган Илић (2001-2002) и Арсен Личанин (2002-2003), Драгутин Илић (2003-2004) и Јово Милојевић (2004 – ).
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ,
ЛАЈТНИНГ РИЏ, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
Lot I Pandora Street, Lightning Ridge, NSW
 
Лајтнинг Риџ је рударско насеље у унутрашњости Новог Јужног Велса, близу границе са Квинслендом. Услови живота су тешки, предео је полупустињски, са температурама које лети достижу и до 51 степен Целзијуса. Ипак, у околини има сточних фарми, а у кишним периодима равница озелени. Сува клима одговара појединим старијим особама, а на удаљености од око 400 м од цркве је бања – извор природне топле воде која годи реуматичарима.
Лајтнинг Риџ је иначе, познат по налазишту опала високог квалитета, као и по највећој на свету изложби овог полудрагог камена, која се организује сваке године у овом рударском насељу. Велики број копача повремено проводи известан период у Лајтнинг Риџу, живећи остатак времена у другим градовима. Стога, број становника није сталан и по неким статистикама, креће се у најбољем случају до 8000.
Другом половином 20. века српска православна заједница у Лајтнинг Риџу се постепено повећавала, тако да је почетком деведесетих година бројала око 50 – 70 људи. Свештеник Никола Билић из Бризбана обишао је овдашње Србе 3-5. маја 1993. године. Сусрет је искоришћен да се организује састанак свих православних Срба из овог места, на имању Мирка Мудринића. Састанак је одржан 4. или 5. маја 1993. године, и на њему је закључено да би, обзиром на број православних Срба, могла да се оснује мисионарска парохија за овај крај. У том смислу, одмах након састанка, свештеник Никола Билић је упутио молбу надлежном епископу Луки, који је у споразуму са Епархијским управним одбором и Црквеним судом, одобрио оснивање мисионарске парохије.
По добијеном благослову, свештеник и поверенство Мисионарског подручја српске православне заједнице у овом месту, обратили су се локалној општини да им додели комад земље на коме би подигли цркву, салу и потребне просторије. Оштина Валгет (Walgett) је, 26. јула 1993. године, донела одлуку да српској православној заједници у Лајтнинг Риџу додели земљиште, дужине 65 м. и дубине 50 м. у Пандора улици у Лајтнинг Риџу. Земљиште је изнајмљено на 10 година, по цени од 1 долара годишње, с тим да се може преписати у власништво Српске цркве „након значајнијег почетка изградње и плаћања свих административних трошкова.“[3] Земљиште и Крст на њему, осветио је епископ Лука 24. новембра 1994. године.[4]

Црква Св. Ђорђа, ЛајтнингРиџ.

Коло српских сестара Огњена Марија основано је на предлог следећег пароха, Душана Стефанова, 9. новембра 1997. године. Прва председница је била Соња Трифуновић. Њу су потом наследиле Даница Марковић, Мирјана Журкић, Мирјана Кучера, Ана Радаковић и Недељка Новаковић.
Дрвена црква из 1935. године била је посвећена Св. Ђорђу и припадала је англиканској заједници у Лајтнинг Риџу. Како су планирали изградњу новог и већег храма, Англиканци су је радо поклонили Српској цркви. Тако је храм пренет на црквено земљиште 22. јануара 1998. године, постављен на припремљени темељ и потом реновиран и адаптиран за православну цркву, посвећену истом светитељу. Иконостас су направили Слободан Радаковић и Миливој Филиповић, под надзором пароха Душана Стефанова. Они су такође, уградили у њега накнадно купљене иконе. Храм је био завршен за црквену славу, и освећен 3. маја 1998. Истога дана су освећени и темељи за црквену салу. Кум цркве је био Душан Малиновић, који је највише помогао њен пренос и адаптацију.
Изградња црквене сале је текла под надзором Миливоја Филиповића. Сала је завршена за две године.
Темеље парохијске куће је 3. марта 2002. године, осветио епископ Никанор са парохом Драгољубом Пантелићем. Изградњом су руководили Новак Новаковић и Душан Малиновић. Кућа је завршена за Ђурђевдан 2003.
Дугачка ограда од камена и гвожђа око црквеног имања, једна је од најлепших у овом месту. За њену изградњу, поред осталих, најзаслужнији су Богдан Цветичанин, Ђуро Зелић, Јован Рајић, Влајко Малиновић и Милан Поповић.
Упорним радом и залагањем малобројних парохијана, асфалтирано је црквено двориште и започета изградња помоћне зграде.
 
СВЕШТЕНИЦИ:
 
Никола Билић, 5. мај 1993 – 18. август 1994.
Душан Стефанов, 23. септембар 1994 – 2. март 1999.
Никола Билић, 2. март 1999 – 1. мај 2000.
Драгољуб Пантелић 1. мај 2000 – до данас.
 
ПРЕДСЕДНИЦИ:
 
Вељко Влаинић 1993 – 1996.
Никола Иванчић 1996 – 1998.
Душан Малиновић 1998 – 2003.
Новак Новаковић 2003 – 2004.
Милан Шњегота 2004 – 2005.
Милан Поповић 2005 – до данас.
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА
СВЕТИ СИМЕОН БОГОПРИМАЦ, МОРИ,
НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
64 Alice Street, Moree, NSW
 
Мори је место познато по извору топле воде и бањи која одговара реуматичарима. Временом се овде настанио мањи број Срба које је обилазио парох бризбански Никола Билић. Његовом заслугом овде је основана мисионарска парохија Св. Симеона Богопримца.
Оснивачка скупштина је одржана након Свете литургије, којој је присуствовало око 50 људи, 25. октобра 1992. године.[5] Благослов за Крсну славу, као и за рад Иницијативног одбора, доделио је епископ Лука, 30. октобра 1992. године. У прилогу свог акта, епископ Лука је доставио копију Устава СПЦ Епархије за Аустралију и Нови Зеланд.[6]
Парох Никола Билић је потом одржавао повремена богослужења за Србе у овом месту, настављајући рад на организовању црквеног живота. Његовом иницијативом купљен је комад земље, са намером да се на њему подигне парохијски храм и остале просторије. Земљиште је освећено октобра 2002. године.[7]
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА
САБОР СРПСКИХ СВЕТИТЕЉА,
ГОСФОРД – ВАЈОНГ, НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
Central Coast, Gosford Wyong, NSW
 
Северно од Сиднеја, поред Тихог Океана, у дужини од неколико стотина километара, пружа се територија под називом Централна Обала. Овде постоји више мањих насеља, од којих су значајнија места Госфорд и Вајонг. На овом терену живи известан број Срба. Како је овде живот јефтинији и мирнији од градске вреве оближњег Сиднеја, током времена, њихов број се постепено повећавао, па се родила жеља за организовањем у црквену заједницу.
По благослову епископа Луке, Иницијативни одбор, који су сачињавали: јереј Ненад Ђурашиновић, Вељко Травица и Слободан Радмановић, сазвао је Србе овога краја на договор. Састанак, на коме је узело учешћа око 30 људи, одржан је 16. априла 1994. године у кући Слободана Радмановића у Госфорду. Констатовано је да на овом подручју живи око 50 српских породица, углавном пензионера и фармера, са исто толико деце. Осим тога, примећује се и прилив нових Срба досељеника. Стога је одлучено да се Епископу упути молба за оснивање и организовање црквене заједнице под именом и заштитом Сабора српских светитеља, као и Кола српских сестара Преподобна Марија Египћанка.[8]
Похваливши труд и бригу надлежног пароха Ненада Ђурашиновића, епископ Лука је издао упутства за организовање и доделио благослов Иницијативном одбору у саставу: председник Милорад Бабић, секретар Вељко Травица и благајник Станислав Нисић. Такође, потврдио је избор прве председнице Кола сестара Наде Радмановић и секретара Љиљане Травица.[9]
Епархијски управни одбор је доставио Правила, а епископ Лука је, 30. септембра 1994. године издао повељу о оснивању мисионарског подручја Сабора српских светитеља на Централној Обали, Госфорд – Вајонг.
По оснивању мисионарске парохије богослужења су вршена сваке прве недеље у месецу, у изнајмљеној сали у Заливу Читавеј (Chittaway Bay). За црквену славу и славу Кола сестара, службе су одржаване у грчкој цркви Св. Дионисија у Централ Менгроув (Central Mangrove). Вођена је акција и сакупљено је прилично средстава за подизање храма, али до данас се то није остварило.
Парох Ненад Ђурашиновић је остао до 29. јула 2005. године, када га је на овој дужности заменио протојереј Драган Сарачевић. Након њега, за пароха на Централној Обали епископ Милутин (Кнежевић) је 29. августа 2006. године, поставио јереја Милића Ракића.
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ИЛИЈА,
КЕРНС, КВИНСЛЕНД
(Cairns, QLD)
 
Кернс је тропски град на обали Пацифика, удаљен око 1680 км северно од Бризбана. У њему постоји мања српска заједница од око 30-так породица и нешто већи број самаца. Почетком 1990-тих, њих је почео обилазити парох бризбански Никола Билић. Током вишегодишњих посета, јереј Никола Билић је служио за Србе у грчкој цркви у Кернсу.
По благослову епископа Луке, свештеник је радио и на добијању погодног земљишта од општине за изградњу цркве. Постојала је могућност да се то оствари, али се на томе стало када је он разрешен дужности. Свештеник Душан Стефанов је постављен 2. марта 1999. године, али због недовољног интересовања за религиозни живот, мисионарска парохија се практично угасила.
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ САВА, ДАРВИН,
СЕВЕРНА ТЕРИТОРИЈА
3 Dalwood Crescent, Malak, NT
 
Током више хиљада година, а тако и сада, људи абориђанског племена Ларакиа (Larrakia People) живе на територији, на којој се налази данашњи главни град Северне Територије, Дарвин. У седамнаестом веку Холанђани су пристајали уз Територију, начинивши прве мапе њених обала. Од Холанђана потиче и други назив територије: Арнем Ленд (Arnhem Land).
Капетан британског брода Бигл (Beagle), Џон Клементс Викам (John Clements Wickham), који је 1839. године пристао уз обалу данашњег града, луци је дао име по Чарлсу Дарвину, природњаку који је на истом броду учествовао у ранијим експедицијама.
Џорџ Гојдер (George Goyder) је 5. фебруара 1869. године основао мало насеље на луци Дарвин, које је назвао Палмерстон. Насеље је постепено расло, нарочито, захваљујући томе што је 1880. године у Пајн Крику (Pine Creek) откривена златна руда. По успостављању администрације Комонвелта, 1911. године, Дарвин је постало званично име града.
У Другом светском рату, иста јапанска ваздушна флота која је напала Перл Харбур (Pearl Harbour), још јаче је бомбардовала Дарвин 19. фебруара 1942. године. После тога су уследили многи ваздушни напади, који су нанели велике материјалне штете и однеле многе људске жртве у Дарвину.
Статус града Дарвин је добио тек 1959. године. Будући у појасу тропске климе, цело ово подручје је изложено повременим јаким ветровима. Тако је циклон Трејси (Cyclone Tracy) 25. децембра 1974. године, уништио 70% зграда у Дарвину, из кога је потом, авионима евакуисано око 30,000 људи. Дарвин је поново изграђен, са приградским насељем Палмерстон, користећи материјале и новију технологију, отпорну на тропске непогоде.
Железничка пруга, која повезује Дарвин са Аделаидом, завршена је 17. септембра 2003. године.

Црква Св. Саве, Дарвин.

Као најближи парох, током 1992. године, Никола Билић из Бризбана[10] је обишао Србе који живе у Дарвину и околини. Одсео је код Слободана Марковића и тада је формиран иницијативни одбор за оснивање мисионарске парохије Св. великомученика Пантелејмона у Дарвину. За првог председника је изабран Жика Илић.
Већ 22. фебруара 1993. године, председник Илић се обратио локалној влади, Департману за земљиште и куће, да им по повољним условима додели плац за изградњу цркве и пропратних објеката. Међутим, прошло је више година док се, уз свесрдну помоћ грчке заједнице у Дарвину, нису стекли потребни услови за доделу земљишта.
Приликом боравка оца Николе у Дарвину, о Васкрсу 1995. године, при овој парохији је основан одбор за помоћ у довођењу српских избеглица и имиграната. У одбору је било и неколико Грка.[11]
По одлуци црквеног одбора од 3. априла 1996. године[12] и по благослову епископа Луке, будући храм ће бити посвећен Св. Сави, па је тако и парохија променила име у Мисионарска парохија Св. Сава, Дарвин. На истој седници црквеног одбора, донета је одлука да се оснује Коло српских сестара Св. Пантелејмона, и тако задржи првобитна слава ове мале српске заједнице. Међутим, неколико месеци касније, када је Коло сестара основано, на седници црквеног одбора је решено да се за заштитника узму Сви Свети, како не би долазило до забуне са претходним именом ове парохије.[13]
По питању молбе за доделу земљишта за изградњу цркве, црквене и школске сале и резиденцију свештеника, по предложеном плану ове парохије, 3. септембра 1996. године, министар за земљиште, планирање и околину (Minister for Lands, Planning and Environment) понудио је земљиште бр. 6655 на адреси: 3 Далвуд Кресент, Малак, у четврти Сендерсон (3 Dalwood Crescent, Malak, Sanderson). Свештеник Никола Билић је 26. септембра 1996. године известио надлежног епископа Луку, да је српска православна парохија у Дарвину добила земљиште величине 4,980 квадратних метара. Јуна 1997. године епископ Лука је пароху Билићу дао благослов да освети темеље храма и започне са градњом.[14] Земљиште је освећено септембра 1997. године. Од исте грчке православне заједнице „Калимљанско братство“ у Дарвину, свештеник Никола Билић је добио планове по којима је изграђена црква Св. Саве.
У Дарвину данас живи око 40 српских породица и око 50 самаца. Духовно старање о овој парохији од њеног оснивања водио је јереј Никола Билић, до 2. марта 1999. године, када је епископ Лука поставио свештеника Радомира Алексића из Кубер Пидија (Coober Pedy).[15]
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА
СВЕТИ ЈАКОВ БРАТ ГОСПОДЊИ
И СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САН ФРАНЦИШКИ, БАЛАРАТ, ВИКТОРИЈА
Missionary Parish of St. James the Brother of the Lord and St. John of Shanghai & San Francisco, 245 Brown Hill, VIC
 
Благословом епископа Луке и његовим актом од 5. новембра 1994. године, ову парохију је основао свештеник Патрик Крли (Patrick Curley), који је прешао из англиканске заједнице у православље. Парохија је имала мисионарски карактер за енглеско говорно подручје, на широј територији града Баларата (Ballarat) у Викторији. Њен парох, отац Патрик, претходно је био англикански свештеник, који је крштен у православље и потом рукоположен од стране епископа Луке (Ковачевића).
Парохија је била активна неколико година али је потом, оснивањем још једне такве парохије на истом подручју и недостатком парохијана, током 2002. године угашена.
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ АНТИОХИЈСКИ И АЈДАН ЛИНДСФАРНСКИ,
БАЛАРАТ, ВИКТОРИЈА
Missionary Parish of Sts Ignatius of Antioch and Aidan of Linsdfame 360 Forest Street, Wendouree, VIC
 
Током 1996. године, преласком у православље бившег англиканског свештеника Ендрју Брезингтона (Andrew Brasington), епископ Лука (Ковачевић) је основао још једну мисионарску парохију у Вендури (Wendouree) на територији града Баларата. Ова парохија има мисионарски карактер. У капели на приватном имању свештеника Брезингтона одржавају се богослужења на енглеском језику за мањи број парохијана који су из других вероисповести прешли у православље.
 
МИСИОНАРСКА ПАРОХИЈА
СВЕТИ КРСТ, ХОБАРТ, ТАСМАНИЈА
Missionary Parish of the Holy Cross, Hobart, Tasmania
 
После Другог светског рата, 1949. године, на Тасманију је стигло око 100 Срба мушкараца, самаца, из европских логора за расељена лица. Готово сви су се настанили у Хобарту, радећи већином у војним касарнама, по уговору који су имали са имиграционим властима. Касније, једни од њих су довели своје супруге из отаџбине, а други су се оженили мештанкама.
Истовремено кад и Срби на Тасманију се доселило и око 50-так Руса. Заједно са њима је дошао и један руски свештеник, око кога су се окупили и убрзо организовали свој верски живот. Срби су се придружили Русима, који су за богослужења и скупове изнајмљивали просторије, све док 1960. године нису изградили свој храм Св. Крста у Хобарту (2 Augusta Road, Lenah Valley). Срби су потом, наставили да посећују руску цркву.
По свом доласку у Аустралију, епископ Николај (Мрђа), је августа 1975. године, посетио Србе у Тасманији. Том приликом су Драган Драшковић и Смиљка Срећковић организовали састанак свих Срба у Хобарту са својим Епископом. Његовим благословом, на овом скупу је изабран црквени одбор, на челу са председником Милошем Миловановићем. За благајника је изабран Драган Драшковић. Тако је епископ Николај нашао за сходно да, својим актом Е. бр. 186, од 12. септембра 1975. године, оснује Српску православну парохију за Тасманију, са седиштем у Хобарту.
Убрзо потом, руски свештеник је преминуо, а у цркви неко време није било богослужења. Стога се епископ Николај договорио са руским и српским одбором да сваке прве недеље у месецу долази јеромонах из манастира Св. Саве у Илејну или неко од свештеника, ради заједничких богослужења за Русе и Србе. Након неколико година почели су и поједини руски свештеници да долазе на смену са српским.
Средином 1990-тих су Руси добили сталног свештеника, оца Морозова, који се након неколико година због болести повукао са службе. Тако су поново наизменично долазили српски и руски свештеници. Од тада, стање се није битно изменило, а службе се до данас, одржавају повремено у руској цркви у Хобарту.
Осим неколицине, талас српске економске емиграције током 1960-тих и 70-тих година, није захватио Тасманију. Током 1990-тих, дошло је око 20 породица, избеглица из Републике Српске и Српских Крајина, од којих је половина убрзо напустила Тасманију и одселила се у друге делове Аустралије. Сматра се да тренутно Срба у Хобарту има око 50 породица и свега око 5-6 у осталим деловима Тасманије.
На својој седници у Мелбурну, 8. септембра 2005. године, Епархијски савет је донео одлуку бр. 4 да се Српска православна парохија за Тасманију, са седиштем у Хобарту уврсти у мисионарске парохије, са свим правима и обавезама као и остале мисионарске парохије у овој Епархији.[16]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Устав СПЦ Епархије аустралијско-новозеландске, Чл. 28 тач. 2, предвиђа да је за оснивање парохије потребно најмање 40 православних породица.
  2. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник седнице Епархијског савета, 2-3. септембар 1994.
  3. Архив црквене општине Св. Георгије, Лајтнинг Риџ, Допис општине од 29. новембра 1993.
  4. Српски глас, Мелбурн, 6. децембар 1994, стр 18.
  5. Приватни архив прот. став. Николе Билића, Акт епископу Луки, бр. 20, 26. октобар 1992. Иницијативни одбор су сачињавали: председник Милан Кнежевић, секретар Гојко Кнежевић, благајник Петар Стојановић, чланови Милан Драгишић и Бошко Сембер.
  6. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Акт еп. Луке, 30. октобар 1992.
  7. Вести, Сиднеј, 21. октобар 2002, стр. 13.
  8. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Извештај Епископу од јереја Ненада Ђурашиновића, 17. април 1994. године.
  9. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Акт Епископа јереју Ненаду Ђурашиновићу, надлежном пароху за подручје Централне Обале, 18. јул 1994.
  10. Дарвин је копненим путем удаљен од Брисбана око 3,500 км.
  11. Српски глас, Мелбурн, 16. мај 1995, стр. 21.
  12. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископу Луки извештај јереја Николе Билића, 4. април 1996. године.
  13. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископу Луки извештај јереја Николе Билића, 1. јун 1996. године.
  14. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископу Луки извештај јереја Николе Билића, 13. јануар 1998.
  15. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Акт епископа Луке, 2. март 1999.
  16. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Епархијског савета, 8. септембар 2005.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *