ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ПРВОБИТНА ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА СВЕТИ САВА, ПЕРТ
 
Перт је главни град државе Западна Аустралија. Пре доласка белаца, територија на којој се данас налази град Перт, била је током више хиљада година настањена Абориђанима из племена Њунгар (Nyoongar tribe). Остаци њихове културе се и данас проналазе у Перту и околини од неколико стотина километара.
Први белци за које се поуздано зна да су пристајали уз ове обале, били су чланови посаде три Холандска брода (Geelvink, Nijptangh, Weseltje) под командом капетана Вилема де Вламинга (Willem de Vlamingh), крајем 1696. и почетком 1697. године. Они су тада обишли део западне обале Аустралије у потрази за преживелима са претходне експедиције Фламанске ВОК компаније,[1] који су нестали током 1694. године. Најпре су пристали на острво које су назвали Ротнест (Rottenest = пацовско гнездо), због малих торбара валабија (wallaby) којих је ту било у изобиљу. Потом су, 10. јануара 1697. године, у дубини од око 20 км истражили ушће реке коју су назвали Свон Ривер (Swan River) на којој се данас налази град Перт. Територију су тада окарактерисали као “непрофитабилну”.
Град Перт је основан 1829. године, као насеље на реци Свон. У почетку, оно је споро расло, све до 1850. године, када су као радна снага доведени затвореници из Енглеске, који су изградили многе веће и лепше зграде из тадашњег времена као, градску већницу и зграду владе Западне Аустралије.
Упркос томе, Перт је и даље заостајао у изградњи за већим градовима на источној обали Аустралије, све док 1890-тих није пронађено злато. Током следеће деценије становништво се учетворостручило, а град је брзо растао. Током двадесетог века на територији Западне Аустралије откривено је велико рудно богатство, тако да је Перт имао великих и богатих компанија непропорционално више од других градова Аустралије. Крајем двадесетог века град су потресали политички и пословни скандали, али се атмосфера убрзо стабилизовала. Захваљујући његовом положају, може се очекивати да ће Перт и даље расти као главни град државе Западне Аустралија, којој велико рудно богатство омогућује просперитет и у будућности.
Златна грозница у овој држави и њен нагли развој крајем деветнаестог века, довео је и прве православне Србе. Колико је до сада познато, међу првим Србима који су се доселили на тле Западне Аустралије били су Томо Марић, родом из Херцеговине, који се доселио у Карлгурли 1896. године, и Јово Спаић 1905. године, из села Граб код Требиња. Затим, Никола Марић, који је дошао код свога рођака Томе Марића, такође из Требиња, Херцеговина. Никола се потом, као добровољац пријавио у аустралијску војску 1914. године. Борећи се на страни савезника био је рањен у Француској. По завршетку рата, влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца га је, као познату личност, 1930. године поставила за свог почасног конзула. На тој дужности је остао пуних петнаест година, све до 1946. године. Као човек на правом месту и у право време учинио је доста на прихватању и збрињавању Срба пристиглих из европских расељеничких логора у Перт и на тле Западне Аустралије, а био је активан и у црквеном животу након Другог светског рата.[2]

Слева: Милош Бојанић, Никола Марић почасни конзул Краљевине Југославије, непознати, Душан Бојанић. Седе: Ћана Бојанић и Милева Бојанић, Перт, 1938.

Почетком 1948. године, из логора у Минхену, у Западну Аустралију је стигла прва већа група, од око 130 Срба. Након истека двогодишњег обавезног радног уговора, један део се отселио у друге делове Аустралије, али је око четрдест особа од те групе остало у Западној Аустралији.
Током априла 1948. доселили су се: из Француске капетан Владислав Гудовић, из Италије Божо Јанковић са мајком. Из Египта су стигли Милош Саичић са супругом, судија Михаило Рајковић и Крсто Мандић. Са њима су стигли и официри: Балша Баошић, Јосиф Бранер, Раде Јакшић, Момчило Кршикапа и Свето Чотић. Од друге половине 1948. године до августа 1949. из Немачке је стигла нова група од 110 ратних заробљеника међу којима је било војника и официра са породицама. Са том групом су дошли и мајор Јован Параћинац, Иванко Милошевић и судија Петар Вујовић. Од 1953. године почеле су у Аустралију да пристижу и супруге са децом. Међу првима је стигла Јованка Гудовић са сином Петром, а касније и Симка Милошевић са сином Радомиром.[3] Доцније су пристигле и друге супруге са децом. Тако су породице поново спајане, а српска колонија у Западној Аустралији увећавана.
Пре него што је дошло до организовања парохије и црквене општине биле су осниване поједине националне организације, клубови и друге асоцијације. Међу првим организацијама формирано је 10. децембра 1949. године, Удружење бораца К.Ј.В. Дража Михаиловић, као прво на тлу Аустралије.
 
* * *
 
Заузимањем бившег конзула Краљевине Југославије у Перту, Николе Марића и групе Срба, на челу са Михајлом Рајаковићем, оснивачка скупштина црквено-школске општине у Перту се састала на дан Светог Саве, 27. јануара 1951. године. Специјално за ту прилику из Сиднеја је возом допутовао архијерејски намесник протојереј Илија Булован. Удаљеност од Перта до Сиднеја износи око 4,300 км, па је на путу прота Булован провео четири дана у одласку и исто толико у повратку, не жалећи труда како би учествовао у раду скупштине и помогао оснивање још једне цркве у Аустралији.
Прва управа је била састављена од староседелаца и новодошлих. За првог председника изабран је староседелац Душан Бојанић. Одлучено је да будућа црквено-школска општина носи име Светог Саве, јер је планирано да и будући храм, кога православни Срби Перта буду подигли, буде посвећен његовом имену.
Чланови управе су потом, били обавештени да им из логора у Италији за свештеника долази јеромонах Григорије (Удицки). Међутим, он је у међувремену отишао за Америку. Док су се Срби Перта припремали за његов долазак, јеромонах Григорије се јавио и из неких разлога отказао свој долазак у Перт. Уместо њега, на ванредној скупштини 17. маја 1952. године изабран је за свештеника свршени богослов Петар Радош из Перта, који је потом отпутовао за Сиднеј да би га рукоположио епископ Руске заграничне цркве Теодор, 13. децембра 1952. године. Од тада, па до данас, он активно обавља свештенопастирску службу у Перту.
Свештеник Петар Радош је најпре обављао богослужења у изнајмљеним просторијама YМЦА, и у појединим храмовима англиканске цркве, која им је радо излазила у сусрет. Међутим, инсистирање младог свештеника на поштовању црквеног Устава[4] и других прописа црквених власти, на одржавању дисциплине и црквеног поретка, изазвало је одређени раздор, због чега је сазвана ванредна скупштина ове црквене општине. Скупштина је одржана 14. јуна 1953. године у Монаш клубу. Према извештају упућеном епископу Дионисију, на њој је преовладало питање, које је уствари било предмет спора, а то је: “Да ли ће ова црквена општина радити по постојећем Уставу Српске православне цркве, на који су чланови одбора положили заклетву, или ће се у овој парохији управљати по правилима израђеним од стране лица која за ово нису била надлежна?”[5] Након препирке и немогућности да се постигне сагласност, раздвојиле су се две групе. Одмах потом, група чланова, на челу са свештеником, одржала је своју скупштину у капели Ст. Георге’с Терраце, на којој је изабран нови црквени одбор са председником Николом Павасовићем. Друга група парохијана је наставила са радом без свештеника. Касније, они су за своје потребе подигли дом, а по избијању раскола у Америци, ставили су се под јурисдикцију епископа Дионисија и изградили храм посвећен Светој Тројици. Тако су у Перту настале две црквене општине, једна посвећена Св. Сави а друга, најпре истог имена, а потом, по изградњи цркве, посвећена Св. Тројици. Даље ћемо наставити са посебним излагањем историје ове две црквене општине.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Познато је да су 42 од 54 европска брода, који су досегли аустралијске обале пре енглеског брода Ендевор (Endeavour) 1770. године, пловили под заставом компаније Vereenigde Oost-Indische Compagnie, или United East Indies Company, која је такође позната и као Dutch East India Company.
  2. Слободан Лазић, Срби у Аустралији, Љиг, 2002, стр. 54.
  3. Исто, стр. 38-41.
  4. У вези са извештајем свештеника Петра Радоша и његовим инсистирањем на поштовању Устава Српске православне цркве, патријарх Викентије, као надлежни архијереј, одговара: “Потпуно увиђамо тешкоће у којима се налазите, али Вас храбримо да не клонете. Велика је милост Божија која ће Вам помоћи у Вашем тешком пастирском раду. Несумњиво, треба се трудити, да се колико је то могуће црквени живот одвија по начелима Устава Српске православне цркве. Тиме се најбоље одржава веза са црквом у Отаџбини, јер Устав Српске православне цркве духовно обједињује све православне Србе без обзира на то где се налазе. Али треба узети у обзир и нарочите прилике и место у којем се поједине црквене општине налазе и жеље наших верних који носе на себи терет издржавања храма или свештеника. Ако би верни хтели можда нешто друго, тада би било потребно да сами верни сачине пројекат Статута црквено-скупштинског и поднесу нама на расмотрење и одобрење. Међутим, треба настојати да верни прихвате Устав Српске Православне Цркве.” – Архив Патријаршије, Кабинет патријарха, Патријарх Викентије свештенику Петру Радошу, бр. 131, 21. јул 1953.
  5. Архив Митрополије срдењезападноамеричке, Извештај Српске православне црквено-школске општине Светог Саве у Перту, 8. јул 1953.

2 Comments

  1. Да ли се зна нешто више о животу Тома Марића , првог српског исељеника на тло Аустралије?

  2. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића “Срби и Јевреји” спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир