ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

 
ЈУРИСДИКЦИЈА И ПОРЕДАК
 
Према Уставу Српске цркве из 1931. године, управу над црквеним подручјима ван граница Југославије, где није било организоване епархије Српске цркве у иностранству, обављао је патријарх српски. То се односило на сва подручја Европе, Јужне Америке, Аустралије и Јужне Африке.[1] Такво стање је затекао Други светски рат, који је целим својим трајањем онемогућио комуникацију српске дијаспоре са матицом. Услед нередовних прилика, изаваних ратним околностима у којима се нашла Српска црква, није било лако обезбедити духовно старање за све Србе расејане широм света. Осим тога, одвођењем патријарха Гаврила у немачко заробљеништво, заједно са Епископом жичким Николајем, док су италијански фашисти у Фиренци већ ставили у тамницу епископа далматинског др Иринеја (Ђорђевића), Српска црква је и сама била обезглављена. Истовремено, на терену окупиране Југославије вршен је погром над црквеним великодостојницима, српским свештенством и народом. Усташе су на најзверскији начин убиле Митрополита сарајевског Петра (Зимоњића), Епископа горњокарловачког Саву (Трлајића) и Епископа бањалучког Платона (Јовановића), а комунисти Митрополита црногорско-приморског Јоаникија (Липовца). Митрополита загребачког Доситеја (Васића), усташе су до те мере претукле, да је од последица умро у Београду. Поред епископа, за време Другог светског рата побијено је преко хиљаду српских свештеника, богослова и теолога, које од усташа, Немаца, Мађара, Шиптара и комуниста.
Имајући у виду сву сложеност ситуације, као и своју одговорност пред Богом и народом, Свети архијерејски синод је овластио тада јединог архијереја Српске православне цркве у иностранству, Епископа америчко-кандског Дионисија, да према својим моћима преузме духовну бригу над свим Србима у расејању. То је званично учињено актом бр. 2790 из 1946. године. У синодској архиви нисмо пронашли овај документ, али се епископ Дионисије на њега позива, понављајући садржину:
„На основу наредбе Светог архијерејског синода бр. 2790 из 1946. године да предузмемо духовну бригу за све православне Србе изван Југославије, ми смо исту и предузели о чему смо известили Свети архијерејски синод.“[2] А у писму Младену Жујовићу, поводом рада на збрињавању српских досељеника, епископ Дионисије пише: „Ми смо напрегли све своје енергије и радимо све што можемо да организујемо Српску православну цркву у свим земљама где наши одлазе. Јер само тако ће се сачувати наш народ да се не изгуби и не одроди. У Аргентини смо прилично успели. У том погледу у Венецуели се боримо што можемо, мада тамо иде тешко. Треба нам један свештеник за Швајцарску а један за Белгију. У Француској ствар наше црквене општине је у повољном почетку развоја. Још никаквих вести и веза са нашим у Бразилији и у Чилеу намам. Ако имате Ви какве везе и знате кога тамо, молима Вас дајте ми адресе да им се обратим.“[3]
Епископ Дионисије је већ, крајем 1945. и почетком 1946. године, доставио свим свештеницима, за чије адресе у избеглиштву је знао, протоколе венчаних и крштених, као и друге парохијске књиге, на којима је, на српском и енглеском језику, стајало: „Српско-православна епархија америчко-канадска и свих расељених Срба – Архијерејско намесништво за Немачку и Аустрију“.[4]
 
ПРОМЕНА ЈУРИСДИКЦИЈЕ
 
У току 1952. године дошло је до промене јурисдикције над црквеним јединицама на аустралијском континенту. Сходно одлуци Светог архијерејског сабора из 1951. године, јануара 1952. епископ Дионисије је поднео предлог Патријарху и Светом архијерејском синоду да се при канцеларији Светог архијерејског синода оснује мисијско оделење. У свом допису он истиче да ће радо помоћи у руковођењу целом дијаспором, уколико се њему буде поверила.[5] Међутим, у вези са овим предлогом, Свети архијерејски сабор је донео другачију одлуку: „Оставити на даље Његовој Светости патријарху српском господину Викентију да води бригу о српској православној дијаспори.“[6] Након ове одлуке Светог архијерејског сабора патријарх Викентије је послао акт епископу Дионисију известивши га: „…да у смислу Т. 12 чл. 55 Устава Српске православне цркве преузима управу над црквеним и мисијским подручјима. Истовремено, част нам је известити Вас да је Свети архијерејски сабор поверио Нама да са Светим архијерејским синодом проучимо питање управљања цркве у дијаспори и поднесемо Светом архијерејском сабору потребне предлоге.“[7] Саборска одлука о преузимању мисијских подручја од стране Патријарха српског била је датирана 18. августа 1952. Међутим, стварно преузимање јурисдикције над Српском црквом у Аустралији, од стране Патријарха српског Викентија, наступило је око 14. децембра 1952. Том приликом Патријарх је нагласио да је одржавање духовних прописа непромењиво, а спољашња организација цркве примењује се према месту, условима живота, приликама и потребама.[8] Треба имати у виду да су, у то време, писма између Европе и Аустралије путовала по неколико недеља, тако да је у прелазном периоду између јурисдикције Епископа америчко-канадског и Патријарха српског, над Српском црквом у Аустралији, могло доћи до извесног кашњења.
Дужност Архијерејског намесника под управом патријарха Викентија и даље је обављао протојереј Илија Булован, који је наставио започети рад на уређивању и организовању црквеног живота и поретка на аустралијском континету. Као искусни свештеник, упркос свим тешкоћама, он није одустајао од своје визије и мисије на путу ка стварању нормалног функционисања црквеног организма.
 
ЦРКВЕНО-ШКОЛСКА ОПШТИНА
 
Пре доласка првог српског православног свештеника, о. Светозара Секулића, на овом континенту није било српских православних парохија или црквених општина. Према сведочанству проте Секулића, он је одмах по доласку посећивао породице староседелаца и досељеника, настањене у највећој српској колонији у Мона Вејлу, на северним плажама Сиднеја. Ове посете и договори су показали добар резултат: сазван је први црквени сабор Срба овог краја, на челу са свештеником Секулићем. „Оснивачку скупштину су сачињавали Срби староседеоци и политичка емиграција“.[9]
По мишљењу епископа Дионисија, оснивање црквено-школских општина, као начина организовања црквеног живота за нашу емиграцију, било је најприхватљивије. Осим тога, захтеви упућени епископу Дионисију, који су долазили од појединих представника црквених заједница из Аустралије, сводили су се на молбу да им се дозволи оснивање црквене, или црквено-школске општине. Нигде се није помињала парохија. Баш у тим захтевима за оснивање црквено-школских општина, а не парохија, изражавао се став, понашање и схватање, односно несхватање појма црквене организације, у односу на друге светске установе, клубове и асоцијације. Није вероватно да им је појам парохије као црквене заједнице био сасвим непознат. По начину организовања, изгледа да је он био потпуно занемарен, не само од стране Срба, већ из неког разлога и од стране свештенства. Такво схватање, организовања у црквене општине, може се увидети и пратити кроз осталу коресподенцију, вођену са епископом и другим црквеним личностима.
Од самог почетка, Епископ америчко-канадски Дионисије је према својим могућностима, помагао око смештаја досељеника и оснивања њихових првих цркава. Потврдивши организовање прве црквене општине у Аустралији, својим актом од 5. априла 1949. године, он им је послао у прилогу и Епархијска правила, како би их користили за своје потребе.[10] На основу њих, црквена општина је потом, израдила своја Правила и усвојила их на годишњој скупштини 15. априла 1950. године.[11]
Разна коресподенција показује да су Правила Епархије америчко-канадске праћена у свим важнијим пословима. Одмах након оснивања, већ у првом броју листа Светосавље, септембра 1949. године, одбор објављује: „Да би се избегли многи неспоразуми и ненадлежна тумачења појединих одредби, Управа црквеношколске општине је одлучила да у своме листу објави најважније одредбе о црквеношколским општинама из Устава Српске православне Епархије у Сједињеним Државама и Канади, под чије одредбе и Срби Аустралије припадају.“[12]
Следећих неколико деценија Устав Епархије америчко-канадске је често коришћен као основа за правила појединих црквених општина у Аустралији и Новом Зеланду. На заседању Савета при Архијерејском намесништву Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду, у Аделаиду, 30. и 31. децембра 1967. и 1. јануара 1968. године, донета су једнообразна Правила за све црквене општине. Савет их је свима препоручио за прихватање, уз напомену: „Подлога за овај посао био је Устав Америчко-канадске епархије, који је и после 1963. године, остао непромењен за све три епархије у Америци.“[13]
Може се закључити да су у периоду оснивања парохија и црквених општина у Аустралији, Епархијска правила прихваћена, не само као чврста основа за црквено организовање и окупљање, него и својеврсна духовна и административна веза, како са осталим православним Србима широм света, тако и својом Црквом у отаџбини. У том смислу је и патријарх Викентије, по преузимању јурисдикције над Српском црквом у Аустралији, 1952. године, писао свештенику Петру Радошу: „Несумњиво, треба се трудити, да се колико је то могуће црквени живот одвија по начелима Устава Српске православне цркве. Тиме се најбоље одржава веза са црквом у Отаџбини, јер Устав Српске православне цркве духовно обједињује све православне Србе без обзира на то где се налазе.“[14]
Епископ Дионисије је Србима у Аустралији издао упутства да се организују по угледу и према прописима Устава Епархије америчко-канадске. Као разлог за то, навео је, да је Устав Епархије америчко-канадске сачињен према правним прописима којима је био регулисан црквени живот у Карловачкој Митрополији. У писму архијерејском намеснику, проти Буловану, од 28. јануара 1953. године, када већ, Аустралија више није била под његовом јурисдикцијом, епископ Дионисије каже: „…Известите Његову Светост Патријарха да се сва Правила црквених општина у Аустралији, наших општина, за сада раде по типу општина у Америци, а то је узето из аутономног црквеног устава Карловачке Митрополије пре рата.“[15] Препоручујући да овај процес усвајања Правила Америчко-канадске епархије у новооснованим црквеним општинама треба да се одвија „по типу општина у Америци“, епископ Дионисије објашњава: „Овај Устав (Ам. канад. епархије) рађен је по аутономном црквеном Уставу Карловачке Митрополије, која се налазила у туђој – несрпској држави, као и сва наша Црква у иностранству, јер све почива и све се своди на добру вољу и савесност верника, на њихово родољубље и свест. Зато се мора водити рачуна о сваком нашем човеку, сабирати све, што јаче и боље, а не разбијати.“[16]
Тешко би било прецизније протумачити овакво упутство, али, свакако да је епископ Дионисије сматрао да би се морало рачунати на добру вољу појединаца у њиховом залагању и раду на оснивању цркава у Аустралији. У сврху стварања добре воље и мотивисања лаика за учествовање у великом и напорном послу, изгледа да је он заговарао одређене уступке на рачун јерархијског устројства Цркве. Епископ Дионисије нигде није наводио да одређене прилике, државне власти или правни поредак друштва у дијаспори, захтевају тако нешто од православне цркве, јер то не би одговарало истини. Међутим, оно што ствара забуну, јесте недостатак прецизнијег објашњења: до које мере треба чинити уступке на рачун јерархијског устројства Цркве, како би се појединци одобровољили на учествовање и рад у Цркви? У недостатку таквог упутства, свештеници и лаици су импровизовали свој рад на терену, често долазећи у сукоб, како једни са другима, тако и са вишим црквено-јерархијским властима, нарочито у доба појаве раскола, а и касније.
Треба имати у виду да су српске православне заједнице широм Аустралије већином основане на иницијативу лаика које су у заједницу привлачиле иста православна вера и традиција, које су се држали у старом крају, као и тешкоће на које су наилазили у новој земљи. Први Срби досељеници у Аустралију, били су већином из приморских крајева: Боке Короторске, Далмације, Лике, Црне горе, и т.д. Након Другог светског рата, претежан број Срба имиграната био је са територија бивше Аустроугарске монархије. Они су нагињали ка томе да свој црквени живот организују по узору на устројство црквених општина у старом крају.
„Црквена општина се као организациона јединица у нашој Цркви појављује у другој половини 19. века на територији тадашње Карловачке митрополије, да би се Уставом из 1931. године, који је још на снази, проширила на целу територију Српске православне цркве. Канонско предање православне цркве не познаје ову установу, тако да можемо говорити о новини у организацији Цркве. Царском вољом, односно царским Рескриптом из 1868. године, црквене општине су постале обавезни начин организовања црквеног живота у Карловачкој митрополији, која се тада налазила на територији Аустроугарске монархије.“[17]
Овим правним актима, политика Аустроугарске монархије је имала двоструки циљ „са једне стране она је потиснула националне тежње српског народа са неповољног по њу, политичког – на црквено поље, а са друге стране, следујући девизи divide et impera (завади па владај), задовољавала је тежње српских световњака на рачун борбе између – верне канонима јерархије, и наивних родољуба световњака. Обе стране су се нашле у безизлазном положају. Световњаци, услед одузимања од стране државе већине световних права од црквених института, који су могли штити народна права у виду насртаја на канонска права јерархије. Мислећи да чине националну политику, у суштини они су разрушавали националну Цркву, лишавајући је православног црквеног устројства.“[18]
Многе критике су изречене на рачун ове установе, која дубоко задире у канонски поредак православне цркве, а посебно од људи који су искусили њено дејство у пракси. Једни су приговарали да се парохија овим гестом дели на две власти: јерархијску и демократску – у којој лаици бирају своје представнике у лику председника и других званичника; да се парохија, која је имала свештеника на челу, сада ставља под власт савета или скупштине са председником на челу, и да се тиме уводи светски начин пословања и организовања. Други су говорили да је то корак ближе ка томе, да се јерархији остави у надлежност само брига о стварима вере, а лаицима о администрацији цркве. Или, да се на тај начин у Српску цркву уводи устројство протестанских црквених општина. Осим тога, овакво устројство црквено-школских општина даје у пракси подвојеност, у којој председник, који је обавезно лаик, може да ствара непрестану напетост између себе, одбора и свештеника.
Лоше искуство са овом установом, стечено на територији Аустро-угарске, није спречило да се она уведе и у Устав СПЦ од 1931. године, и тако постане општеобавезна за целу Српску цркву. Такво устројство је изазивало доста напетости у Аустралији, као уосталом, и свуда у дијаспори. Црквене општине су понекад биле место где су се промовисали или сукобљавали одређени политички, или чак лични интереси и циљеви. Појединци и групе су користили недостатке оваквог устројства, уцењујући јерархију и условљавајући своју помоћ и подршку одређеним уступцима и компромисима. У случају да су поједини пароси бранили канонски поредак Цркве, били су излагани разноврсним интригама и проглашавани за „клерикалисте“, нетолерантне, аутократе, или једноставно лоше и непопуларне свештенике, за које се од надлежног епископа обично захтевало удаљавање и премештај.
Било је тежњи да се самим устројством црквене општине што више ограничи јерархијска власт над њом. Између осталог, то се огледало и у оснивању не парохије, већ црквено-школске општине, на инсистирању и тражењу начина да се њена имовина и фондови ставе под управу таквих тела, која би била „демократска“, а не црквено – јерархијска по свом устројству. Такав став се на много места задржао и почетком 21. века.
Многе црквене општине су најпре подизале салу, па тек потом цркву, што се правдало потребом за друштвеним окупљањем ради сакупљања средстава за зидање цркве. У више парохија је био случај да, када се објекти изграде, управни одбор би црквену салу прогласио за „Српски центар“ или слично, где би потом држао посебне финансијске књиге, понашајући се као тело које је у свом раду и одлучивању сасвим независно од цркве или пак, као њен власник и администратор. Карактеристични су случајеви у Аделаиду на Порт улици, као и у црквеној општини Св. Ђорђа у Канбери, где је црквена сала уствари „Српски центар Дража Михајловић“. У брошури „Српски билтен“, са поносом се извештава како је црква део центра, а не центар део цркве: „Српски центар Дража Михајловић у Канбери постао је наша мала Србија и зборно место национално оријентисаних Срба. У Центру се налази најлепша српска црква у Аустралији… пред самом црквом стоји споменик ђенерала Драже Михајловића, вожда Трећег српског устанка…“[19] каже се у овом билтену. Поводом спора у овој црквено-школској општини, током 2006. године, тутор цркве Св. Ђорђа је за новине Вести изјавио да се „ово место одувек подразумевало као српски центар Дража Михаиловић са црквом, спомеником и холом.“ Новинар га је упитао да ли би настао мир у кући када би се повукла линија између надлежности цркве и центра? Одговор је био: „То је потпуно тачно! Све је то нормалном човеку јасно. Наш је став, и ми смо га поновили и писмено, када је у питању функција центра и цркве, ми вас признајемо као духовне, а административно не. Никада их нисмо одбили да воде цркву, а ми да је административно водимо!“[20] Другим речима, епархијска тела и свештенство су надлежни само у духовним стварима вере, а по питању администрације и управљања ускраћује им се свако право. Овакав секуларистички приступ је био својствен схватању многих Срба који су били под снажним утицајем свести својих партија, асоцијација, удружења и клубова.
Осим секуларизма и тежње да се црквена општина и парохија претворе у световни клуб, постојао је и стални сукоб различитих политичких и идеолошких погледа, што је цепало наше исељеништво на више група током читаве друге половине двадесетог века. Готово сви припадници појединих асоцијација били су истовремено и чланови црквених општина, који су често заузимали важне позиције у њиховим управама. Тако су своја политичка трвења преносили и на терен Цркве. То је најчешће изазивало конфликтне ситуације у црквеним општинама, што се врло негативно одражавало на саму мисију Цркве.
Свештеник је у тој ситуацији мало шта могао да учини да би заштитио ред и поредак. Црквене општине су, за поједине чланове, постајале арене за политичка трвења и сучељавања, а сами свештеници су на терену, у свакодневној пракси, остали правно и морално незаштићени таквим недефинисаним поретком. Недостатак правног савета, неспремност, незнање и несналажење у новој средини, али исто тако и недобијање одређених упутстава у том смислу од виших црквених тела и власти, чинили су напоре у организовању још тежим него што је то објективно била ситуација у новој средини.
 
АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЕСНИШТВО
 
Рад епископа Дионисија на организовању црквеног живота, на довођењу Срба из европских логора и настојању да се они што пре укључе у црквене и друштвене токове, заиста је био велики. Након дугогодишњег искуства у раду са дијаспором и емиграцијом, епископ Дионисије је добро упознао њен менталитет.
Ипак, у Аустралији је требало кренути потпуно из почетка, а осим тога, овај континент је био веома удаљен од седишта епархије у Америци. Стога је практичну помоћ на овом терену, епископ Дионисије очекивао од најављеног доласка проте Илије Булована. У време свог доласка у Аустралију, прота Булован је већ био у зрелим годинама, са великим искуством у свештенопастирској служби и са добрим познавањем црквене администрације. По доласку проте Булована у Аустралију, епископ Дионисије га је 17. децембра 1949. године, поставио за свог Архијерејског намесника.[21] Обавештавајући о томе Србе у Аустралији, саопштио им је следеће:
„Познате су нам немиле појаве раздора међу вама и срце нам се цепа од бола што моји драги православни Срби у Аустралији, мада су многи страшно пропатили у ропству и разним страдањима, не могу да се сложе и братски пођу напред да изграде свој црквени и национални живот на том континенту.
Да би се ударили основи за здраву светосавску црквену организацију у Аустралији, нашло се за потребно да високопречасног протојереја Илију Булована поставимо за Архијерејског намесника за Аустралију и Нови Зеланд. Као такав он је најстарији свештеник који има преузети тешко бреме да се наш црквени живот у Аустралији организује, оснажи и одржи као што су то учинили већ други православни народи.
Апелујем на све вас да са протојерејем Илијом Булованом сарађујете да га слушате и да га помажете као и све друге наше свештенике, да би тако помоћу Божијом и молитвама светог Саве ударили чврст темељ вашем црквеном груписању.“[22]
Положај Архијерејског намесника, протојереј Илија Булован је схватио веома озбиљно, обављајући своје дужности савесно и са достојанством.
 
ЦРКВЕНИ САВЕТ ЗА НОВИ ЈУЖНИ ВЕЛС
 
Имајући у виду препоруку патријарха Викентија, у погледу организације Цркве, протојереј Илија Булован је у току 1953. године, послао апел свим свештеницима, црквеним општинама, националним организацијама и појединцима од угледа, за оснивање Црквеног савета за целу Аустралију, ради организовања верског и црквеног живота и решавања свих важнијих питања од општег интереса. Исто тако, покренуо је и идеју о увођењу парохијала за издржавање свештеника како се не би бавили физичким пословима него свештенопастирским, од чега би имали користи Црква, народ и школа.[23] Ова иницијатива Архијерејског намесника тада није наишла на потребно разумевање и одзив.
Крајем 1950-тих број српских православних црквених општина у Аустралији је порастао. „У жељи да све српске православне Црквено-школске општине у Њу Саут Велсу обједине свој рад у свим важнијим питањима своје делатности… на предлог председника црквене општине у Блектауну, брата Александра Митровића… основан је 7. децембра 1957. године заједнички Црквени савет. Израђен је и Пословник овог Савета и достављен 22. јануара 1958. године, Њ. светости Патријарху на увиђај и сагласност.“[24]
Пословник Савета састојао се од 11 чланова у којима су биле изнете смернице рада и сврха његовог постојања. У Пословнику је наглашено да се Црквени савет образује ради обједињавања рада црквених општина у свим важнијим питањима која су од општег интереса у духу Устава Српске православне цркве. (чл.1). Чланови Савета не могу да буду они који нису чланови црквено-школске општине (чл.2). Задаци Савета, према члану 3 Пословника, били су: координирање заједничких послова црквених општина, њихово међусобно помагање, решавање спорова, залагање, одржавање и јачање међусобне љубави и слоге, организација школа при црквеним општинама, организовање црквених певачких хорова и кола српских сестара, брига о свештеничком подмлатку, питање завођења парохијала за издржавање свештеника, питање арондације парохија и црквених општина, питања збрињавања избеглица. Правилником је предвиђен извршни одбор Савета кога сачињавају председници свих црквених општина са још два члана које бира и делегира црквено-школска општина.[25] Први председник Црквеног савета био је Никола Поморишац.
„Пошто (више од пола године – прим. наша) из Патријаршије одговор није стизао, а како је образовање заједничког Црквеног савета за црквене општине у Н.Ј.В. од општег интереса, Архијерејски намесник, својим актом бр. 67 од 4. јула 1958. одобрио је оснивање овог Савета и потврдио његов Пословник. А потом је са бр. 68 од 7. јула 1958. поднео оставку на положај Архијерејског намесника.“ [26] У образложењу свим ЦШО и свештеницима у Аустралији, навео је „немогућност да и даље обнаша ову дужност с обзиром на поремећено здравље и поодмакле године, као и друге разлоге званичне природе.“[27]
До застоја у коресподенцији између Патријаршије и Архијерејског намесника за Аустралију настало је, са једне стране, због велике удаљености Аустралије, а са друге, што се то догодило у време смрти патријарха Викентија. У Београду је 5. јула 1958. године, преминуо патријарх Викентије, а за његовог наследника је изабран Епископ жички Герман, који је устоличен 14. септембра 1958. Нови патријарх је поред осталих дужности „преузео и управу над мисијским подручјем (дијаспором) Српске православне цркве, о чему је известио актом П. бр. 132/58 од 8. децембра 1958. Готово одмах по пријему дужности Њ. С. Патријарх, својим актом П. бр. 99/58 од 20. септембра 1958. године, одобрио је Пословник нашег Црквеног савета.“[28] Тиме је Црквени савет био у потпуности легализован.
На својој седници од 16. јануара 1959. године, Црквени савет, на чијем челу су били архијерејски заменик протојереј Илија Булован, председник Никола Поморишац и секретар Милан Радојевић, решио је да позове свештенике и црквене општине у Аустралији да формирају сличне савете по државама, и на крају, један врховни Црквени савет за целу Аустралију. Као циљеви предложени су: „рад на очувању светосавске Цркве српске и вере православне, на очувању националности код млађих генерација, старање на подизању цркава и црквених домова, као и издржавање свештеника и старање за свештенички подмладак.“[29] Осим Новог Јужног Велса, није нам познато да су и по осталим државама у Аустралији организовани овакви Савети.
Иницијативом и залагањем Црквеног савета за Нови Јужни Велс, почетком 1959. године, добијена је парцела на највећем сиднејском гробљу Руквуд, за сахрањивање православних Срба.[30] Касније, одмах по свом доласку у Аустралију, 24. децембра 1969. године, Њ. Преосвештенство Епископ Лаврентије је 12. јануара 1970. године посетио и ово српско гробље, осветио га, прелио вином и окадио сваки гроб.[31]
Скупштина Црквеног савета за Нови Јужни Велс, на чијем челу су били архијерејски заменик прот. Илија Булован, председник Никола Поморишац и секретар Милан Радојевић, састала се 10. децембра 1961. у црквеном дому у Мона Вејлу, Сиднеј, али на њој нису донете неке значајније одлуке.
Као што је речено, пословник Савета је предиђао координирање заједничких послова црквених општина и питање арондације парохија и црквених општина у Сиднеју. У том смислу је образована комисија у коју су улазили свештеници, председници и секретари црквених општина. У својству председника ове комисије, протојереј Илија Булован је више пута сазивао састанак (20. октобра, и 3. новембра 1962. као и 10. фебруара 1963. године), али се због недовољног одзива чланова комисије о том предмету није могло расправљати.
Последњи састанак Савета пред раскол, одржан је 27. јула 1963. године у парохији Св. Николе у Блектауну. Том приликом је дошло до жучне дебате о догађајима у Америчко-канадској епархији и ставу који овдашње црквене општине желе да заузму по том питању. Дошло је и до изјашњавања, на коме су се за јединство са Патријаршијом изјасниле црквене општине у Варивуд – Мона Вејлу, Сиднеју и Куми. За прелаз под јурисдикцију епископа Дионисија изјасниле су се општине у Блектауну, Кабрамати и Њу Кастлу. Са ове скупштине издана је и резолуција, од које су се поједине општине потом оградиле.
Након тога, Савет се није састајао пуне три године, да би поново био сазван 29. октобра 1966. године при храму Св. кнеза Лазара у Александрији. Констатовано је да су многи планови и акције расколом заустављени, као што је то случај са планом о арондацији парохија у Сиднеју и доношењем плана и програма за извођење веронауке. Осим тога, уочена је велика потреба за свештеничким подмлатком и бољом организацијом дугорочнијег рада у нашој Цркви у овој земљи. У том смислу, предложено је „брижно размишљање о будућности наше Цркве у овој земљи и следствено предвиђање њеног будућег устројства… да је нужно већ данас, озбиљно мислити, па и планирати, грађење једног Верско – црквеног центра за област Савета за Нови Јужни Велс, а можда и целе Аустралије. Тај би Центар морао да има владичанску резиденцију, епархијску и парохијску канцеларију, придворну капелу и два стана за два свештеника.“[32] Овај предлог је, заједно са другима, достављен управама црквених општина, на даље разматрање.
 
АРХИЈЕРЕЈСКИ ЗАМЕНИК
 
„По избору новог Патријарха парох, прота Илија Ђ. Булован, као најстарији свештеник на овом континенту, поднео му је извештај 12. новембра 1958. о стању Цркве, црквених општина, свештенства и народа, објаснивши узроке оставке на положај Архијерејског намесника, и молећи поново да га те дужности разреши. На ово је Њ. С. Патријарх Герман одговорио тако, што га је декретом од 8. децембра 1958. године, по указаној потреби, именовао својим Архијерејским замеником.“[33] Декрет о постављењу издат је 8. децембра 1958. године. „Господин прота није имао смелости да ово високо именовање одбије и прихватио га је у уверењу да је то учињено за добро свете Цркве наше и да се удовољи духовним потребама народа нашег на овим странама, где би вероватно настао хаос, при ком би могло да се оде странпутицама, кад не би било једног легалног представника врховне управе матере цркве у Отаџбини, с којом он одржава везу и чува канонско јединство.“[34]
У вези са овим, паријарх Герман је својим актом бр. 123/58 од 17. новембра овластио архијересјког заменика протојереја Илију Булована следећим овлашћењима:
„1. Обављање венчања без претходна три оглашења прописаним 63 и 66 параграфом Брачних правила Српске цркве и да осталим паросима на тамошњем нашем црквеном подручју може издавати писмена одобрења за исто;
2. Обављање венчања у Црквом забрањеном времену сходно параграфима 37 и 65 Брачних правила…
3. Вршење прелаза припадника других вероисповести у Православну цркву и давати одобрења за ове прелазе осталим свештеницима за исто;
Сва напред побројана разрешења и одобрења даваћете у наше име на основу писмене поднесене молбе заинтересованих странака. Само у случају образложене хитности, с тим, да сваку појединачну молбу странака имате нама доставити ради сагласности и евиденције.“[35]
Још раније, као архијерејски намесник, прота Булован је тражио да се свршени богослови, који су се налазили у Аустралији, рукоположе за свештенике и помогну у оснивању и изградњи Српске цркве. У свом извештају новом Патријарху, он је то и поновио, на шта је Патријарх дао благослов за рукуположење Г. Радојевића. Прота је одмах о томе обавестио све црквене општине и позвао их да му јаве која би од њих желела да га изабере за свог свештеника.
Архијерејски заменик је такође, својим актом од 30. децембра 1958. године, „позвао све црквене општине да на време подносе оверене записнике редовних и ванредних годишњих скупштина у року од 15 дана, ради добијања сагласности са донетим одлукама. Потом, да уплате годишње по 3 фунте, за покриће административних трошкова Архијерејског намесништва и да оне удаљеније (Канбера, Бризбан, Мелбурн, Јалорн Норт, Ст. Албанс, Ђилонг, Аделаид и Перт) предвиде у свом буџету потребну суму за покриће путних трошкова Архијерејског заменика, приликом његове канонске визите коју, сходно уставним прописима, има да изврши у 1959. години,“[36] Током ове и почетком 1960. године, Архијерејски заменик је „извршио канонску посету свега свештенства и свих црквено школских општина у Аустралији, које су сразмерно и уплатиле свој допринос да се покрију само путни трошкови возом… Свуда на путу био је лепо дочекан и испраћен. Ова посета, са сваког гледишта, била је веома корисна, јер су се уклониле многе сметње и неспоразуми који су ту и тамо кочили правилан и успешан рад.“[37]
 
САВЕТ ПРИ АРХИЈЕРЕЈСКОМ НАМЕСНИШТВУ
 
Већ, на самом почетку рада Црквеног савета за Нови Јужни Велс, било је очигледно да савети црквених општина по појединим државама у Аустралији, нису били сасвим одговарајући начин организовања. У писму епископу Дионисију, маја 1961. године, којим га упознаје са стањем Српске цркве на аустралијском континенту, архијерејски заменик, протојереј Илија Булован, је наговестио између осталог и могућност оснивања „Савета при Архијерејском намесништву“. Овај Савет би сачињавали сви свештеници, а црквене општине би биле заступљене преко својих делегата. „То би било“, каже прота Булован, „једно ауторитативно тело, као неки мали црквено-народни сабор, који би са више ауторитета, као глас целе наше Цркве и са више изгледа на успех, могао приступити организовању нашег верског и црквеног живота. У ту сврху сачинили смо правила и ових дана одобрена су од Његове Светости Патријарха, па ћемо у име Бога, наскоро да приступимо његовом образовању.“[38]
Правила „Савета при Архијерејском намесништву Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду“, какав је био званичан назив, описују његов циљ и задатке, који се углавном могу поделити у три групе: црквено-верски, просветни и социјални.
На црквено-верском плану Савет води рачуна о чистоти православне вере и њеном манифестовању. Брине се и залаже око оснивања религиозних установа. Нарочиту бригу посвећује подизању нових храмова и њиховом снабдевању најнужнијим потребама.
На просветном плану брине се о оснивању црквених школа, прописује наставни план и програм за црквене школе. Настоји да се у црквеним школама поред веронауке, и религиозног васпитања, изучава и српска историја са неговањем српског језика и ћириличног писма.
На социјалном плану је истакнута потреба о старању и збрињавању болесних, неспособних за рад и угрожених на било који начин.
Правила Савета су званично потврђена од стране патријарха Германа 2. фребруара 1961. године, о чему су били обавештени сви свештеници и црквено-школске општине.[39]
По установљењу Савета при Архијерејском намесништву, прота Булован је упутио молбу патријарху Герману да га разреши дужности и других послова и обавеза, везаних за положај Архијерејског заменика. У вези с тим, прота Булован наводи следеће: „Пошто је током свога рада на овим дужностима поставио црквене општине на солидне темеље и упутио правилном вршењу њихових дужности; а како већ врши свештеничку службу близу 48 година непрекидно, и у септембру ове, 1961. године, навршава 70 година живота, па се заморио а и здравље му је поремећено, замолио је Његову Светост Патријарха Господина Германа у Београду, да га разреши дужности Архијерејског заменика и да за његовог наследника постави јереја Петра Радоша, пароха у Перту, по сагласности целокупног свештенства.“[40]
Његова Светост Патријарх српски, својим решењем К. П.бр. 131/61 од 26. септембра 1961. године, разрешио га је дужности Архијерејског заменика с тим, да и даље врши дужност председника Црквеног суда и пароха цркве Светог кнеза Лазара, до даљег. Истим решењем, Патријарх је поставио јереја Петра Радоша за Архијерејског намесника.[41]
Прво заседање Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, одржано је у Првој црквено-школској општини Св. Сава, у Варивуду 24-26 децембра 1961. године. На њему је формирана комисија за заједничка правила свих црквених општина, на челу са протојерејем Булованом. Савет је покушао да прецизније дефинише појмове: члан црквене општине и парохијанин. Осим тога, било речи о начину регистрације црквених општина, подизању на степен епархије, арондацији парохија, свештеничком подмлатку и стипендијама за њега, фондовима за рад Савета, часовима веронауке, црквеној имовини и другим важним питањима.[42]
Савет при Архијерејском намесништву је био ауторитативно тело, уважавано како од стране свештеника, тако и црквених општина. Јавило се као потреба да се свештенство што чвршће повеже са вернима, ради опште мисије Цркве. Савет је своју мисију вршио све до установљења Епархије, када су основани редовни органи црквене управе, сходно прописима Устава Српске православне цркве. Иако Савет није био предвиђен Уставом, он је према околностима, у којима се нашао, као њен административни део ван Југославије, одиграо врло значајну улогу у припремању терена за оснивање Епархија на аустралијском континенту, Слободне српске православне цркве 31. октобра 1964. и Српске цркве, 12. марта 1969. године, о чему ће бити више речи у посебним поглављима.
Након раскола 1963. године, Савет је наставио са радом међу црквеним јединицама које су остале у јединству са Патријаршијом у Београду. Обзиром да се поделом у Цркви смањио број црквених општина у јурисдикцији СПЦ, на седници у Сиднеју, 29. октобра 1966. године, прота Булован је изнео мишљење архијерејског намесника Петра Радоша, да је црквени Савет за Нови Јужни Велс сувишан. Међутим, сви представници Савета су били против тога, истакавши да је потребно: „да се постојање Црквеног савета за Нови Јужни Велс продужи, и то тим више, што је потврђен одлуком Светог архијерејског сабора Ас бр. 6/зап. 25 од 4. јуна 1958. године.“[43]
 
Историјски значај заседања Савета
30. децембра 1967. – 1. јануара 1968.
 
Историјски гледано, ово заседање Савета је представљало до тада највећи и најважнији црквени догађај за православне Србе који су остали у јединству са Патријаршијом на овом континенту. Њему су присуствовали делегати свих црквених општина и свештеници, осим Миленка Стефановића и његове црквене општине у Флемингтону, Сиднеј. По први пут је учествовао и делегат црквене општине из Новог Зеланда.
Новинари ТВ станице у Аделаиду су снимили почетак заседања и приказали га на вестима исте вечери. Многи Срби су због таквог публицитета били радосни, доживљавајући ово као једну од ретких прилика када шира аустралијска јавност придаје значај догађајима у српској заједници.[44]
Том приликом је размотрено стање у свим црквеним општинама у јединству са Српском црквом, у Аустралији и Новом Зеланду. Према извештајима, укупан број чланова свих општина у јединству са Патријаршијом, крајем 1967. године, износио је 633. На ово, прота Булован додаје: „Они у расколу, са њихових 13 црквених општина, могу имати око 100 до 200 чланова више него ми. Изузев две или три, све су то, као и код нас, мале црквене општине.“[45]
Својим радом, Савет је тада стекао ауторитет тела које је способно да се носи са изазовима српског православног црквеног живота и организације на овом терену. „Пошто је Савет при Архијерејском намесништву добио своје пуно значење, поверење и подршку свих црквено-школских општина и тако постао главно управно тело, то су сви присутни чланови Црквеног савета за Нови Јужни Велс спонтано донели одлуку да свој савет (за Нови Јужни Велс) на идућем састанку расформишу, а све његове функције и обавезе пренесу на Савет при Архијерејском намесништву.“[46]
На овом заседању су усвојена једнообразна правила, и њихово регистровање препоручено свим црквено-школским општинама у Аустралији. Осим тога, донети су многи предлози и направљени планови за будући рад. Међутим, већ следеће, 1969. године, основана је Епархија за западну Европу и Аустралију, за коју је изабран епископ Лаврентије, тако да су ови планови препуштени епархијским телима, а заједничка правила за све црквене општине су запостављена и следеће две деценије ништа значајно није рађено на том плану.
* * *
 
На редовном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ од 8. до 18. маја 1968. године, решено је да се замоле епархијски архијереји да позову своје клирике у расколу да у одређеном року регулишу свој канонски статус. У противном, да се противу њих поведе кривични поступак и да се рашчине.
Такође, Сабор је ставио у надлежност Светом архијерејском синоду СПЦ да до идућег заседања проучи и поднесе предлог у вези оснивања две нове епархије, за западну Европу и Аустралију.[47] Ова вест је са радошћу прихваћена и нове наде су порасле у вези организованијег црквеног живота на овом континенту.
Крајем 1969. године, одмах по доласку епископа Лаврентија, одржано је заседање Савета при Архијерејском намесништву у Варивуду и Мона Вејлу, од 25. до 27. децембра 1969. године. Заседање је било информативног карактера, ради упознавања новог Епископа са приликама у којима се одвијао црквени живот. Епископ Лаврентије је тада остао око три месеца у Аустралији.
Касније, припремајући услове за стварање Епархије он је формирао и Епархијски савет за Аустралију и Нови Зеланд и упознао чланове са њиховим дужностима.
Развојем нових догађаја, посао око увођења једнообразних правила за све црквене општине је препуштен будућим епархијским телима, или тачније речено, запостављен.
Поред Црквеног савета при Архијерејском намесништву за Аустралију и Нови Зеланд, још један орган јерархијске власти је био основан, а то је Црквени суд.
 
ЦРКВЕНИ СУД ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД
 
Установа Црквеног суда за Аустралију и Нови Зеланд, који су још увек били мисионарско подручје, није била уобичајена у пракси наше Цркве. Обично се епархијски црквени судови, како је то канонима и Уставом Српске цркве предвиђено, оснивају у седишту епископа, јер је иначе Епархијски црквени суд помоћни орган епархијског архијереја за црквено судство и послове унутрашње управе.
Свакако да је патријарх Герман, као надлежни архијереј за дијаспору, био мотивисан практичним разлозима за оснивање једног таквог суда са посебним овлашћењима за аустралијски континент. Највероватније да је Патријарх имао у виду просторну удаљеност Аустралије од Београда, седишта Патријарха српског с једне стране и са друге, што Устав Српске православне цркве предвиђа да по овлашћењу епархијског архијереја судом може председавати и његов заменик (чл. 116 Устава). Поред ових разлога, ништа мање нису значајне ни чињенице да је, у тим условима, овим актом указано изузетно високо поверење архијерејском заменику, протојереју Илији Буловану, као ни то, да је ово био један практични корак ближе ка оснивању самосталне епархије Српске православне цркве за Аустралију и Нови Зеланд.
Имајући све то у виду, патријарх Герман је, својом одлуком П.бр. 17 од 4. фебруара 1961. године, установио Црквени суд Српске православне цркве за Аустралију и Нови Зеланд, који ће расправљати предмете из члана 134 Устава, које му у надлежност стави Његова Светост патријарх.
Како је епархијски Архијереј по своме положају увек председник Црквеног суда, за заменика је постављен протојереј Илија Булован, иначе Архијерејски заменик за Аустралију и Нови Зеланд, а за почасне чланове именовани су јереји Будимир Ђукић и Светозар Секулић. За њихове заменике: јереји Петар Радош и Теодор Демјањук. За секретара суда био је постављен јереј Славко Нићетин. Одлуку патријарха Германа о оснивању Црквеног суда за Аустралију и Нови Зеланд, потврдио је и Свети архијерејски синод својим актом од 7. марта 1961. године под бројем 689/зап.97.[48]
Убрзо по оснивању Црквеног суда појавили су се одређени проблеми са његовим функционисањем. Наиме, 1963. године, избио је раскол у делу Српске цркве на аустралијском континенту. Расколу је био приступио и свештеник Славко Нићетин, који је обављао функцију секретара суда. Нићетин је због одрицања послушности надлежном архијереју и приступању расколу, одлуком Патријарха бр. 61/64од 30. марта 1964. године био стављен под Црквени суд и забрану свештенодејства. Архијерејски заменик протојереј Илија Булован, као председавајући, предложио је његово разрешење и постављање јереја Славка Субића, пароха аделаидског, на његово место.[49] Патријарх Герман је на основу извештаја проте Булована разрешио Славка Нићетина положаја референта суда и о томе известио Свети архијерејски синод.[50]
Током времена дошле су до изражаја и друге тешкоће око функционисања суда. Овоме је највише допринео раскол 1963. године. Пре него што је настао раскол 1963. године, Црквени суд је, на основу датих овлашћења, интервенисао у пуном капацитету, сходно Уставу Српске цркве. У том смислу донео је пресуду по кривицама јеромонаха Георгија Ђонлића, бившег пароха у Аделаиди, ради тога што је погазио монашке завете и као свештеномонах ступио у ванбрачну заједницу 1946. године у Немачкој, и што је испољио непослушност према надлежним црквеним властима. Из ових разлога, Црквени суд за Аустралију и Нови Зеланд лишио је Георгија Ђонлића свештеномонашког чина. Пресуду црквеног суда оснажио је и Велики црквени суд у Београду, својом одлуком бр. 22/зап. 19 од 26. марта 1961. године.[51]
Смрћу свештеника Будимира Ђукића, затим, рашчињењем јеромонаха Георгија Ђонлића и одласком у раскол Миленка Стефановића, Славка Нићетина и Живка Поповића, као и старошћу свештеника Теодора Демјањука, и поред других разлога, било је доведено у питање даље функционисање Црквеног суда. Стога је архијерејски заменик и подпредседник Црквеног суда, протојереј Илија Булован, упутио молбу патријарху Герману за укидање рада Црквеног суда. У својој молби, прота Булован је изнео низ потешкоћа са којима се суд у свом раду сусреће:
„Једна од таквих је“, каже прота Булован, „што услед отпатка свештеника, суд нема никога у случају потребе да постави браниоца по службеној дужности оптуженом, јер само двојица би могли да дођу у обзир у том погледу. Али, један од те двојице имао би да превали 1800 километара за долазак и повратак, а толико је стар и болешљив, да не може да предузме тако дуго путовање… Други је удаљен 4000 километара и његов долазак и повратак скопчан је са великим трошковима које не може сам да поднесе, а других средстава за ту сврху нема па се услед тога ни на њега не може рачунати. А као треће, чују се приговори да Црквени суд не може постојати у месту где нема епархијског Архијереја, па према томе са ове стране одриче му се ваљаност и признање његових пресуда а суд нема санкција да прибави поштовање својих одлука… Ја сам изнео своје мишљење, односно предлог, да се овај суд укине и цео предмет уступи суду Архиепископије Београдско-Карловачке …пошто сам ја лично у немогућности под описаним околностима успешно да обављам функцију заменика овог суда, најучтивије молим Вашу Светост да ме благоизволи разрешити ове дужности, односно функције.“[52]
Архијерејски намесник за Аустралију и Нови Зеланд, протојереј Петар Радош, није делио мишљење протојереја Булована о укидању суда. Напротив, он је био зато да суд остане. Као разлог због чега не би требало укидати суд, Архијерејски намесник је навео да би то охрабрило расколнике и дало повода да нас оптужују за мешање Патријаршије у интерна питања управљања црквом у Аустралији.
Будући да је убрзо основана Епархија западноевропска и аустралијска, створени су услови, како са канонске тачке, тако и са гледишта позитивног црквеног права, за формирање редовног епархијског Црквеног суда и других тела, те је тиме и овај проблем превазиђен.
 

Састанак свештеничког братства 25. априла 1960. у црквеној општини Св. Георгије, Ст Албанс, Мелбурн.

 
СВЕШТЕНИЧКО БРАТСТВО
 
Архијерејски заменик, протојереј Илија Булован, сазвао је све српско православно свештенство у Аустралији на скупштину, у дане од 23. до 25. априла 1960. године, при цркви Св. великомученика Георгија, у мелбурншком предграђу Ст. Албанс, Викторија.
Позиву су се одазвали сви свештеници, осим Миленка Стефановића. По први пут од када се налазе у Аустралији, свештеници су се окупили на заједнички састанак, на коме су врло трезвено размотрили стање, услове и могућности свог пастирског рада, у односу на духовне, црквене и националне потребе избеглог српског живља на овом континенту. „Свесни своје одговорности пред Богом, Црквом и својим, на Крст распетим народом, а нарочито пред својом свештеничком савешћу“[53], упутили су целој својој духовној пастви резолуцију, у којој се истиче:
„Живимо у доба највеће, најтеже и најсудбоносније борбе која се икада водила у свету, а која данас има само вид затишја. Угрожени су основни принципи хришћанске етике. Сатанска борба противу Бога и добра, никада није имала толико претензија и вид коначног обрачуна, као сада, у ово наше време, у коме је наше поколење савременик и учесник. Српски православни свештеници, у име Христово и св. Саве, моле и желе од свих Срба у изгнанству пуну делотворну љубав, братску слогу и међусобно разумевање и снисхођење… Неслога међу нама, где је има, мора да престане. Сви сејачи неслоге и разбијачи нашег братства, изазивачи сукоба, раде нехришћански и несрпски посао од кога трпи заједница, а они сами излажу себе казни Божијој. …свештенство сматра да је јединство Српске православне цркве од непроцењивог и првокласног значаја, па изјављује да са својом духовном паством непоколебиво остаје у канонском и духовном јединству са Светосавском Црквом…“
„У погледу Устава, свештенство решава да се, ради духовног јединства, управљамо по Уставу Српске православне цркве, с тим што ће се поједине ставке прилагодити овдашњим потребама и приликама. У том смислу израдиће се и једнообразан црквено-школски правилник за све општине… Увиђа се велика потреба за образовањем Српске православне епархије за Аустралију и Нови Зеланд, са свим њеним атрибутима… У овом смислу, замолити Њ. Светост патријарха да са Светим архијерејским синодом СПЦ благоизволи овој потреби удовољити и донети целисходно решење.“
„Доноси се одлука да се при Архијерејском замеништву образује саветодавно тело, које ће носити назив: Савет при Архијерејском замеништву.“
„Свештеничко братство одаје пуно признање и захвалност браћи и сестрама, Србима и Српкињама који су до сада својим радом и прилозима допринели напретку верског и црквеног живота на овом континенту.“[54]
Следе потписи: Теодор Демјањук парох Мелбурншко-јалорнски, Будимир Ђукић парох Бризбански, Свето Секулић парох Блектаунско-кабраматски, Георгије Ђонлић парох Аделаидски, Славко Нићетин парох Ст. Албански, Водонге и Ђилонга, Петар Радош парох Пертски, Жив. Поповић парох Њукастлски и Милан Радојевић свршени богослов.
Нацрт правила овог Савета израдио је др. Урош Станковић из Мелбурна. Он је доцније разрађен и проширен, па је коначну редакцију, уз добијену сагласност свих црквених општина, одобрио патријарх Герман својим Актом П. Бр. 8/61 од 2. фебруара 1961. године.
Свештеничкој скупштини у Сиднеју, одржаној од 26. до 28. августа 1961. године, присуствовали су сви свештеници из целе Аустралије. Са извесном мером оптимизма они уносе у записник: „На крају, свештеничко Братство закључује да су почетне тешкоће нашег црквеног живота у Аустралији преброђене. Постигнути резултати су плод несебичног залагања благочестивог народа и пастира, који са народом деле сво добро и тешкоће од дана нашег доласка овамо.“[55] Упркос томе, убрзо су наишле нове тешкоће, можда и веће од почетних.
Поводом бурних догађаја у Епархији америчко-канадској, Свештеничко братство је одржало тродневни састанак у Мелбурну, од 10. до 12. јула 1963. године. Размотривши актуелна збивања свештенство је донело закључке да остаје у јединству са Мајком Црквом. У саопштењу се апелује на мир, разумност и јединство, као и поверење у своју Цркву. Између осталог, свештенство констатује и следеће: „Чињеница је да Њ. Светост патријарх српски, као надлежни Архијереј за Цркву у дијаспори, ни са једним актом до сада није ометао слободан и нормалан ток нашег црквеног живота у Аустралији, нити ма шта предузимао без нашег изричитог тражења и наше сагласности.“[56]
Заједничко саопштење су потписали присутни свештеници: Петар Радош, Илија Булован, Душан Поповић, Будимир Ђукић, Светозар Секулић, Теодор Демјањук и Славко Субић. Јереј Славко Нићетин је присуствовао, али није желео да потпише ово саопштење.
Поводом избијања раскола, архијерејски намесник протојереј Петар Радош је сазвао састанак свештенства за 1. фебруар 1964. године, при храму Св. кнеза Лазара у Александрији, Сиднеј. Присутни протојереји Петар Радош, Душан Поповић, Илија Булован, Светозар Секулић и Будимир Ђукић, детаљно су се упознали са ситуацијом и по саветовању су донели једногласно решење да остају у јединству са Патријаршијом. Архијерејски намесник да затражи од Патријарха да под забрану свештенодејства стави свештенике у расколу: Миленка Стефановића, Славка Нићетина и Живка Поповића. Такође, договором је решено да протојереј Душан Поповић остане у Канбери и тамо врши богослужења. Протојереј Будимир Ђукић да пронађе у Бризбану погодно место и богослужи тамошњим верним Србима. У Мелбурну, да се образује привремено поверенство са којим протојереј Демјањук треба да пронађе богослужбено место за овај град. У Сиднеју, протојереј Секулић, који је остао без парохије у Блектауну њеним одласком у раскол, да помаже протојереју Буловану служећи у храму наизменично са њим.[57]
 
* * *
 
Последице раскола по црквени живот Срба у Аустралији су биле заиста велике. Преласком одређеног броја црквених општина и свештеника под јурисдикцију рашчињеног епископа Дионисија, не само да се живот и рад црквених тела преполовио, већ је изазвано и много непријатељстава и нетрпељивости, у ионако малој српској заједници. Ради заједничког планирања, сарадње и бољег организовања црквеног живота у оним црквеним општинама, које су остале у јединству са Патријаршијом, архијерејски намесник Петар Радош је сазвао састанак свих свештеника и делегата црквених општина у Аустралији, за 13. и 14. фебруар 1965. године. Састанак је одржан у просторијама при храму Св. кнеза Лазара у Александрији. На њему су најпре поднети појединачни извештаји о стању у парохијама и црквеним општинама у Аделаиду, Александрији, Блектауну, Бризбану, Варивуду, Волонгонгу, Кабрамати, Канбери, Куми, Мелбурну и Перту.[58] Према овим извештајима, по питању раскола стање међу члановима црквених општина је изгледало овако:

Лазарица – за јединство 116 чланова – за еп. Дионисија 34
Варивуд и Мона Вејл 28   13
Кабрамата и Блектаун 40   200
Волонгонг 17   23
Канбера 30   20
Кума 15  
Бризбан 40   45
Мелбурн 200 (упис још није био завршен) 66
Аделаид 130   120
Перт 100   50

 
Ово су били само приближни подаци који нису представљали целокупно стање међу Србима у Аустралији. У некима од ових црквених општина гласање и уписивање још увек није било обављено, а и недостајали су подаци из других (као на пр. из Њу Кастла).
На овом заседању је такође, одлучено да се за целу Српску цркву на овом континенту издаје у Мелбурну јединствени лист под називом „Гласник Српске православне цркве у Аустралији“. Све црквене општине, према својим финансијским могућностима, дужне су да помажу његово издавање и са својим свештеницима учествују у публикацији чланцима и обавештењима.
Између осталог, дискутовано је и о предстојећој посети војводе Момчила Ђујића Србима Аустралије.[59] Како се он одлучно залагао за јединство са Мајком Црквом, сви свештеници и делегати су се сагласили да би његова посета била корисна и да би црквене општине, са својим представницима требало да учествују у дочеку. Са овим ставом се није сложио архијерејски намесник Петар Радош, верујући да би то било „уношење политике у Цркву, а замеривши такође и што се војвода претходно није обратио њему за мишљење“.[60]
Након избијања раскола, по оснивању Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, временом је постала редовна пракса да се свештеничко братство на челу са епископом окупља једном годишње у месту по избору. Најчешће је то био манастир Св. Саве у Илајну, Викторија, али су и друге парохије, по осталим државама Аустралије, биле домаћини вишедневном годишњем скупу свештенства и монаштва целе Епархије. На састанцима су углавном дискутоване теме из практичног парохијског живота и рада свештеника. Обично би два до три свештеника добила тему коју би обрадили и у виду предавања је изнели на састанку братства. Потом би уследила дискусија и предлози за побољшање, унапређење и једнообразност свештено-пастирског рада у Епархији. Због овакве структуре састанака, они су такође повремено називани и „Семинар свештенства“. Осим предавања и дискусија, тада је одржавана и свештеничка исповест и заједничко богослужење. Са братског састанка свештенства Епархије аустралијско-новозеландске упућиван је редовно поздрав Његовој Светости Патријарху, а вернима СПЦ у Аустралији пастирко писмо.

прот Светозар Секулић војвода Момчило Ђујић и прот Илија Булован

Почетком 1980-тих година, на једном од ових братских састанака Епархије аустралијско-новозеландске, решено је да се оснује „Свештенички фонд“, најпре са циљем финансијске помоћи приликом сахране свештеника. Касније, почетком деведесетих година, сврха фонда је проширена на изузетне случајеве, када се неко од свештеника нађе у финансијској кризи, па је чак из овог фонда упућена и једнократна помоћ за манастир Крку у Далмацији. Међутим, почетком новог миленијума, одлучено је да намена фонда поново буде само за случајеве сахране свештеника и финансијске помоћи око тога.
Током трајања раскола није било неких редовних и посебних састанака свештенства Слободне епархије аустралијско-новозеландске. Тек након помирења, од 1991. године, почели су заједнички братски састанци свог свештенства и монаштва обе епархије у Аустралији и Новом Зеланду. После два одржана састанка, због негативних реакција у епархији Новограчаничке митрополије, изостали су заједнички састанци следеће две године. Међутим, након превазилажења почетног неповерења, и захваљујући благотворном утицају постигнутог јединства Цркве српске, крајем деведесетих је настављено са заједничким састанцима свог свештенства и монаштва обе епархије у Аустралији и Новом Зеланду, до данас.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Станимир Спасовић, Историја Српске православне цркве у Америци и Канади од 1941-1999. године, Београд, 1997, стр. 53.
  2. Архив Светог архијерејског синода, Епископ Дионисије Светом архијерејском синоду бр. 42, од 14. новембар 1947. Канцеларија Светог архијерејског синода је завела овај овај акт под бр. 3749, 6. децембар 1947.
  3. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије Младену Жујовићу, 12. фебруар 1948.
  4. Архив ЦШО Св. Сава, Флемингтон, Протокол рођених цркве у Оснабрику, Зенгвордену, Еболију и Бокорну.
  5. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Епископ Дионисије Светом архијерејском синоду, јануар 1952.
  6. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Асбр. 20/зап. 862/620/5, 1952.
  7. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Патријарх Викентије епископу Дионисију бр. 157, 14. јул 1952.
  8. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Викентије свештенику Петру Радошу бр. 131, 21. јул 1953.
  9. Архив Прве СПЦШО у Варивуду, Миливој Ђурковић, спис од 30. децембар 1951.
  10. Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, 1949. год. бр. 1, стр. 6.
  11. Архив Прве СПЦШО, Варивуд – Мона Вејл, Правила Прве српске православне црквено-школске општине Светог Саве у Варивуду, стр. 8.
  12. Архив Прве СПЦШО у Варивуду: Светосавље, орган Прве СПЦШО у Варивуду, септембар 1949, бр. 1, стр. 2.
  13. Гласник СПЦ у Аустралији, бр. 12, април 1968, стр. 23.
  14. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Викентије свештенику Петру Радошу, бр. 131, 21. јул 1953.
  15. Ахив Прве СПЦШО у Варивуду, Писмо епископа Дионисија, 28. јануар 1953.
  16. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Епископ Дионисије Уредништву Слоге, 3. новембар 1953.
  17. Протојереј др Зоран Крстић, Актуелни црквени Устав и процес секуларизације, Гласник Српске православне цркве, 10. октобар 2003, стр. 240 – 244.
  18. Др Сергије Троицки, Светосавље, орган удружења студената Православног богословског факултета у Београду, година VIII, новембар – децембар Београд, стр.7-8.
  19. Архив ЦШО Св. Георгија, Канбера, Српски билтен, бр. 41, стр. 20.
  20. Сергије Принцип, Црква између свеца и ђенерала, Вести, Сиднеј, 15. септембар 2006.
  21. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 4.
  22. Светосавље, Орган Прве српске православне црквене општине у Варивуду, бр. 1, септембар 1949, стр. 12.
  23. Летопис… књ. 1, стр. 7.
  24. Летопис… књ. 1, стр. 28.
  25. Летопис… књ. 1, стр. 61-62.
  26. Летопис… књ. 1, стр. 46.
  27. Исто.
  28. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис, књ. 1, стр. 51.
  29. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис, књ. 1, стр. 63-65.
  30. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, књ. 2, стр. 150.
  31. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, књ. 3, стр. 53.
  32. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, књ. 2, стр. 154.
  33. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 52.
  34. Исто.
  35. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Препис овлашћења датог Архијерејском заменику за Аустралију и Нови Зеланд протојереју Илији Буловану.
  36. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 52-53.
  37. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазар у Сиднеју, књ. 1, стр. 73.
  38. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Протојереј Илија Булован епископу Дионисију, 27. мај 1961.
  39. Летопис… књ. 1, стр. 85.
  40. Летопис… књ. 2, стр. 20-21.
  41. Летопис… књ. 2, стр. 152.
  42. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Првог заседања Савета при Архијерејском намесништву СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд, у Варивуду – Мона Вејлу, 24 – 26. децембар 1961.
  43. Летопис… књ. 2, стр. 152.
  44. Гласник СПЦ у Аустралији, април 1968, год. ИВ, бр. 12, стр. 22.
  45. Летопис… књ. 3, стр. 38.
  46. Гласник СПЦ у Аустралији, април 1968, год. ИВ, бр. 12, стр. 25.
  47. Летопис… књ. 3, стр. 34.
  48. Летопис… књ. 2, стр. 9-10.
  49. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Заменик председника Црквеног суда протојереј-ставрофор Илија Булован патријарху Герману, ЦС бр. 2, 15. април 1964.
  50. Син. бр. 1720/зап. 276, 26. мај 1964.
  51. Летопис… књ. 2, стр. 22.
  52. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Протојереј Илија Булован патријарху Герману, ЦС 2/65, 20. септембар 1965.
  53. Летопис… књ. 2, стр. 79.
  54. Летопис… књ. 2, стр. 79-80.
  55. Архив архијерејског намесника прот. став. Петра Радоша, Перт, Записник Свештеничке скупштине у Сиднеју, 26-28. август 1961.
  56. Летопис… књ. 2, стр. 67.
  57. Летопис… књ. 2, стр. 82.
  58. Делегати ЦШО су били: Лазарица – Др. Бошко Малешевић, Златоје Шећеров, Стојан Босанац и Милан Мршић; Варивуд – заступао протојереј Илија Булован (делегати су апстинирали због негативног става Арх. намесника по питању доласка војводе Момчила Ђујића); Кабрамата и Блектаун – Недељко Балаћ, Бранко Димитријевић и Никола Тршић; Волонгонг – Никола Мирић; Канбера – Чеда Живковић; Кума – Милан Нешковић; Бризбан – Душан Микулић; Мелбурн – Милован Мојић; Аделаид – Петар Лазаревић; Перт – прот. Петар Радош.
  59. Војвода Момчило Ђујић је стигао у Аустралију 16. децембра 1965. године, дочекан од многобројних поштовалаца. Он је потом обишао готово све веће српске колоније у Аустралији, као: Канберу, Бризбан, Перт, Аделаид, Мелбурн, Сиднеј, Кабрамату и Волонгонг, а највише је отседао у Варивуду и Мона Вејлу. У свим местима је боравио по неколико дана, дочекиван са радошћу од својих поштовалаца. Његова посета је допринела да његови саборци и поштоваоци остану у јединству са Патријаршијом.
  60. Летопис… књ. 2, стр. 112.

Један коментар

  1. Sapo0njic (Шапоњић

    Pomaжe Bog,
    Припремамо састанак браства Шапоњића па би Вам били врло захвални ако знате негог са тим презименом у
    Аустралији да нам помогнете да успоставимо контак.
    У књизи Лазе Костића „Срби и Јевреји“ спомиње се неки В. Шапонјић из Аустралије.
    У напред најлепша хвала
    Владимир

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.